Dane oko Nove uglavnom provodio u Radnji sa M., po cijeli dan razrađivali opcije za novu radnjicu za nas, smislili dobro ime, isplanirali budžetić, našli način da dignemo kredit, čak našli i žiranta, ostalo nam je samo još da nađemo prostorčić na dobrom mjestu, a to je najvažnije, to je najvažnije i od toga nam sad zavisi sve.
Novu “dočekali” kod Kraljice, bili su još i njen A.A., njena A., M. i ja. Još dok su počeli da spremaju neke zalogajčiće za meze došlo je do okršaja između mene i svih ostalih kad se ispostavilo da su skromni budžetić potrošile najviše na gluposti za grickanje a najmanje na suho meso, a meni je to bilo najvažnije, uz vino. Pa kasnije, kad smo počeli da pijemo, ispalo je da je Kraljica zaboravila da napomene A.A. da se pobrine za svoj dio pića, a M. i ja nabavili samo dvije flaše vina, ni previše da pretjeramo ni premalo da nam nestane, pa nam nestalo odma, pukne glasina da tamo negdje u ostavi postoje neke Z.-ove zalihe rakije, samo nam Kraljica kao ne da, ne da on da mu se to dira, a zna sigurno kolko ima, to je jedino u životu za šta zna tačno kolko kad ima, i gdje. Ipak nekako uspijemo da je nagovorimo, da nam naspe samo malo, odemo tamo, nema svjetla, zgrabim svijeću sa stola i upužem u ostavicu ispod stepenica na koljenima ko u pećinicu i prepipam flaše, jedva nekako osvijetlim dvije sa naljepnicama: Loza Pero i Šljiva Sefer. Meni se odma više pila Šljiva Sefer, jer mi je to od Starog, malo sentimentalno, jebiga i ja sam samo od krvi i mesa, ali je stručna komisija ipak, kad ih je začas samo pomirisala izdaleka, odabrala Lozu Pero, za početak, pa i malo Šljive Sefer za rezervu, kad popijemo ono malo Loze Pero što nam je Kraljica dozvolila da uzmemo. E onda se brzo ispostavilo da je kombinacija: Ždrepčeva krv, Loza Pero, pa Šljiva Sefer – najbolja kombinacija ikad! Čim smo prešli na Lozu Pero uhvati nas neki smijeh, neka histerija, pa još Šljiva Sefer, nismo prestajali da se tresemo od smijeha sat vremena, poslije smo analizirali šta nam je bilo, M. kaže da je pila i pušila svašta al da nikad nije doživjela ništa slično, i da je više bilo do mene i moje iznenadne genijalne otvorene duhovitosti, nešto u toj kombinaciji mi je valjda dalo krila, prestali smo da se smijemo tek u ponoć kad smo izašli na Terasu da gledamo vatromete, kad nas je minus dvadeset instant-otrijeznilo za pet minuta. Meni se onda odma išlo na spavanje, svakako nisam uopšte ni imao nešto da “slavim”, mada mi nije bilo uopšte loše, sve u svemu, zahvaljujući ponajviše Seferu i Peri, a ni ostali nisu bili nešto raspoloženi, osim Kraljice i A.A., ja sam ostao još pola sata, pa u krevet.
Probudio se oko jedanest, pročitam da je minus petnest napolju, otkažemo silazak u Radnju, prvog zna da bude solidna gužvica na čaršiji, i dovoljno posla, ali ne na minus petnest, jebo to, nek radi ko hoće, ja neću. Probudim i ostale kad sam počeo da hodam po kući, polako se organizuje i neka kafa, izađem sa M. da nađemo put do benzinske kod stare željezničke na tranzitu, da kupimo cigare, smrznemo se ko pičke, al nađemo, preživimo, vratimo se taman na vruću kafu. Pa povlačenje po kući cijeli dan, ni A. i A.A. se ne ide kući, A. me još cijelo vrijeme pegla nekim dosadnim temema, forsira kao neku priču, a ja sve manje fin, hoću da skonta da me ne interesuje, što izgleda ima samo kontra efekat, ona navaljuje sve više i više.
Onda par dana opet po cijeli dan u Radnji sa M., ne radim ništa na projektu sa E., definitivno odustajem od toga, jebem ti programiranje i internet, probaćemo sa suvenirima, sa radnjicom, pa ako propadne i to idem u Dansku da berem jagode, ili u Švedsku da mijenjam pelene babama, ko ga jebe, bilo šta, samo ne više programiranje, nikad više.
Uostalom, nisam još završio ni poslao pilot epizodu za seriju, za pedeset hiljada dolara, ali ideja je super, tih dana sam je baš ispričao M. prvi put, i njoj se sviđa, kaže da bi rado gledala nešto takvo, treba mi još samo malo vremena da je razradim i napišem do kraja, pa možda bude nešto i od toga.
Prekjuče, u srijedu, sranje u Parizu, haos, terorizam, islamofobija, teorije zavjere, jebiga meni žao tih ljudi, kako god, sjećam se da sam čitao o tom magazinu kad su jedini poslije onih Danaca “imali muda” da objavljuju Muhamedove karikature, i bilo mi drago što ima bar neko, pa i ako je pola svijeta toliko retardirano i bez smisla za humor da im je to najnezamislivija “uvreda” ikad, ko ih jebe, smiješno je smiješno i zajebancija je zajebancija, pa nek se ljuti ko hoće. Sjetim se još i Kafkinog unosa u dnevnik za 28. juni 1914.: “Atentat u Sarajevu. Vrijeme oblačno.” Ili nešto slično, ne sjećam se tačno, kako god, pomislio sam da ga možda izimitiram oko ovog napada, pa da sačekamo pedeset-sto godina, da vidimo ima li isti efekat kao njegovo, poslije svega.
Juče proveo cijeli dan u Rezidenciji, jedva je zagrijavamo ovih dana, poslije onih desetak provedenih kod Tetke, hladni debeli zidovi ne jebu dvije solidne grijalice, i nema šanse, nema šanse. Pravio grah, kad sam počeo odlučim da stavim malo više graha, da bude malo gušći, pa kad sam nasuo koliko sam htio, u kesici ostane još samo malo, dodam i to da ne ostaje, pa na kraju naravno ispadne malo pregust, mada opet odličan, nema šta. Dok sam čekao da se skuha do kraja, polako, čitam Knausgarda, dio o Lindi, kako ga je opucalo kad je ugledao, kako je znao da je to to, da hoće samo nju, samo nju, pa ga ona prvo odbila zbog jarana, pa se napio i isjeko lice i bio sjeban par godina, pa se sreli opet kad se preselio u Štokholm, i kako su se onda opet upoznavali i zaljubljivali postepeno pa se on onesvijestio kad joj je priznao kolko je zaljubljen a ona se protegla na prstima da ga poljubi, sjebe me sve to, M. mi u međuvremenu javi da je zaglavila na nekom “derneku” i da je ne čekam tu noć, čitam i kontam koji mi je kurac, što sam se ovoliko sjebo, šta mi je, ko curica, a gladan, provjeravam grah i kad god odem da provjerim treba mu još malo, čitam dalje, sve potresnije i potresnije, mada realno nije ništa potresno, obična ljubavna priča, samo dobro napisana a ja se pronalazim u najusamljenijim dijelovima, izvrne me do kraja, i kad sam pregladnio dok se konačno skuhalo donesem i jedem i plačem, trpam kašike prevrućeg pregustog graha s kobasicama u usta i nemam kad da žvaćem od gladi, i cmizdrim, suze frkte na naočare i liju niz obraze, smirim se tek nekad kad sam se prejeo i napravio kafu i zapalio cigaru, jebo me Knausgard i usamljenost i depresija i glad.
Danas rano u opštinu da se raspitam za proceduru oko registrovanja obrta, za radnjicu, a tamo haos, kao iz Kafke, iz kancelarije u kancelariju, na spratove, kroz hodnike, u sobu 417, tamo neke dvije cure stažiraju, nemaju pojma o ničemu, tri-četri stola skroz prekrivena gomilama “slučajeva”, osim malo površinica za tastature, šolju kafe i pepeljaru sa tankom bijelom cigaretom, pošalju me sprat ispod, oni me pošalju u ulicu pored, tamo blenu u mene ko da ih pitam da mi objasne kako radi nuklearni reaktor, pošalju me u onu prvu zgradu s kojom sam krenuo, haj reko, dosta za danas, ipak sam saznao par adresa i imena, pa u ponedjeljak opet, možda uhvatim pravu tetu u sobi 417, umjesto našminkanih djevojčica sa slim cigaretama, možda mi ona kaže nešto konkretno.
Usput me nazove S., iz Holandije, kaže na pauzi, zanimljivo mu je, ne vozi još sam, ima nekog s njim u kabini, neki “mentor”, sad se vratio iz Španije, najbolja tura mu je bila do Valencije, nema neki rapored, svaki kamion ima svoj plan, pa kako te zapadne, malo voziš, malo odmaraš, najviše u Francuskoj, tamo ljudi žive po odmaralištima, ako sam ga dobro čuo, a nisam najbolje, šuštalo mi je nešto cijelo vrijeme, pa još i glasan saobraćaj u Titovoj, na drugom uhu.
Produžim u Radnju, na kafu sa M., smišljamo proizvode, čekamo da iskrsne slobodan prostorčić, već smo čuli glasine za neke, pa kući, da grijem Studio, čujem se sa E., još mu nisam rekao da sam definitivno odustao, ali je shvatio već sam, mada se zvanično obojica još kao trudimo malo, smrznem se, zavučem se pod jorgan i odspavam sat-dva. Probudi me M., da izađem pred Zgradu da je uvedem, nešto nam se pokvarila rasvjeta u ulazu pa je strah da ulazi sama, kaže imal hljeba, reko nema, otersa mi, nervozna, nije spavala nikako sinoć, vratimo se do marketa, pa kući, na grah, ja popijem dva piva, ona nije htjela nijedno, najede se i zavuče se odma, eno je spava, a ja završavam “današnji” dnevnik i pitam se šta li sam sve zaboravio u ovih deset dana, jebiga kad ne mogu da se natjeram svaku noć, a bilo bi bolje da mogu, bilo bi bolje da mogu.
Parkić izgleda lijepo po snijegu, nađe se i poneki šetač tu i tamo, sa psom ili bez, pa čak i neki klošar nekad sjedne na ljubavnu klupu, lijevo, da pojede sendvič i zapali cigaru. Nema Keti.
Rezidencija, 9. januar 2015.
sentimentalan
Showing posts with label Rezidencija. Show all posts
Showing posts with label Rezidencija. Show all posts
23.12.14
Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (17)
Subotu prespavao, uglavnom. Onda se opet trošio uz internet-perverzije, jebiga moram malo.
Nedjelja, spavao do deset. Palačinke za doručak, kafa, nisam imao ništa da zapalim, M. odnijela mašinicu za punjenje u Radnju. Popodne prošetao do Radnje, oko šest, ovih dana u to vrijeme bude već ozbiljan mrak, na izlazu iz Rezidencije me dočeka Lou Salomé, jedna od crno-bijelih mačaka koje se motaju u i oko Zgrade, M. je htjela da uzmemo baš nju kad smo useljavali, i uzeli bi je da nije zasmrdila cijelu Rezidenciju kad smo je pustili prvi put, pa izbacili i ostavili joj samo ime, izgleda da je skotna, čuči na zadnjoj stepenici do našeg sprata i bulji ispred sebe, kao da nešto čeka, možda nekog pacova ili da joj neko baci neki zalogaj, nešto, pa gužva u glavnoj ulici, najviše je žena, mnogo mama sa djevojčicama u šarenim jaknicama sa čupavim kapicama sa ušima i njuškicama, skakuću okolo kao mačići za nekim zamišljenim klupkom. Negdje kod onog East-West znaka između Ferhadije i Sarača sretnem Keti, s nekim visokim likom, naravno sjebem se, a ona naravno pored mene ponovo prođe kao pored bilo kojeg stuba ulične rasvjete, i kao da je bila zamišljena dok sluša njegovu dosadnu priču, kao da zamišlja da je s nekim drugim, negdje, samo ne tu. A možda joj uopšte nije bilo dosadno, možda je samo bila previše skoncentrisana na nepokazivanje uzbuđenja zbog strepnje za sve izvjesnijim i izvjesnijim prvim dodirom, držanjem za ruke, poljupcem u najromantičnije vrijeme na najromantičnijem mjestu u gradu – sranje! – nisam siguran, mimoišli smo se na najlošije osvijetljenom dijelu, nisam joj uopšte ni vidio lice kako treba, bilo je mutno, nejasno, kao u snu, i hod – lelujanje – i blažena nesvjesnost o mom postojanju, sve sve, kao san, nisam dobio ni ono što sam najviše htio, oni su produžili na zapad, a ja na istok, u Radnju.
Tamo neka gužva, Kraljica i A.A. se zezaju sa M., uzmem cigaru i izađem ispred da zapalim, na miru. Zamišljam ih, dok sam ja stigao do Radnje oni su već u onom romantično-praznično osvijetljenom najprometnijem dijelu, pored već tradicionalne čerge kod Vatrice, pa uz uzbudljive izloge do Parka, prvi poljubac pod lampom, blagi decembar, idealna temperatura, i svjetlucanje montažnog mini luna-parka za cvrkutave anđelčiće ispred najprometnijeg slavljenički raspoloženog tržnog centra preko puta – sranje! Kraljica i M. odjednom izlaze iz Radnje, nisam znao da sam toliko popularan da izlazite za mnom na hladnoću, kaže ma A.A. ušo da piša, pa im nezgodno da ostanu unutra, sve se čuje, šta ga nema, otkad piša, pustite momka, možda sere. Puštanje vode, čuje se kad protiče kroz šaht ispred Radnje, A.A. izlazi da zapali sa mnom, one odoše opet unutra. Kako poso, ide nekako, kod tebe, firma se raspada al nije se još raspala, radi subotom, to mu je najgore, ustaje rano da vozi dvjesto kilometara da stigne u provinciju na vrijeme, u osam, naporno, naporno, traži nešto drugo.
Onda odoše, Kraljica i A.A., da prošetaju još malo, a M. me pita šta mi je, što sam sjeban. Ma ništa, nije mi ništa, i pitam se što uopšte zamišljam da je kod Keti sve tako idealno, svemir bez mene, bilo bi bolje da konačno malo aktiviram i razorni seljački asocijalni realizam na tu temu, kad sam već imao priliku da živim sa ženama par godina i u govnima mnogo duže, pa znam kako to depresivno zna da bude kad imaš pogled iza zavjese, iza scene.
Ipak nije bilo vremena za razmišljanje baš tad, pokupimo robu, zaključamo radnju, i sa Kraljicom natovareni kod Tetke, da im pomognemo da čudesno utovare pola kamiona robe za neki sajam na koji putuju u maleni samački automobil. Peglanje pogužvanih novina da se iskoriste kao jastučići protiv grebanja između robe, zezanje, porodica, raspoloženje, smijeh. Izađem na Terasu sa sjajnim pogledom na Stari grad, da zapalim u ponoć, nema boljeg mjesta i vremena za pušenje od Tetkine Terase na Bistriku u ponoć. Grad zijeva pred spavanje, još ima saobraćaja, i pješaka i zaustavljenih automobila sa blještavim žutim žmigavcima pred pekarom, da se začas nabavi hljeb za doručak ili pecivo umjesto večere prije spavanja u hladnoj sobi, ili pred put, i semafori na zabačenim raskrsnicama beskorisno ne odustaju od posla, zeleno, žuto, crveno, žuto, zeleno, a nigdje nikog ni da zastane, ni da protrči kroz žuto, ni da krene. Pa tegljenje paketa i paketa majstorski natrpane robe kroz mračne kozije stazice prahistorijskog dijela iznad grada do najbližeg prilaza za auto, šljapkanje blatom, i jedan od dva crno-bijela čupava psa komšije klošara iz barake pored Tetke, pitam Kraljicu što je samo ovaj jedan pušten, što ne puste i drugog, kaže ma ne pušta ni tog, samo je taj nekako skonto neki prolaz, pa izlazi kad hoće. Svidio mi se taj snalažljivi, izjavljujem da sam mu dao ime Mali, samo nije on nego ona, kaže Kraljica, onda nek bude Mala, još bolje. Ispušim još jednu na Terasi kad je sve bilo gotovo, dok sam čekao Kraljicu i M. da se ispozdravljaju i naopraštaju s Tetkom i Z. tamo na najbližem prilazu gdje su odnijele zadnje ture robe a ja osta s Malom da čuvamo kuću, pa kad su se vratili M. iznese keksić i komadić salame za Malu, i dok je ona pojela i ja završim sa cigarom i lansiram opušak pod uglom od četrdeset pet stepeni za najveći domet i gledam kako spiralno sjaji kroz noć, pa mini-eksplodira kad padne.
Nek bude da je zamišljena jer je izvalio nešto seljački na kafi, iz vedra neba, nešto rasistički, krkanski, možda se nekako odao da mu je Aca Lukas bog i/ili bio seronja prema konobaru, i ne prvi put, a ona se sjetila da joj je neko mudar nekad ispričao da ako je fin prema tebi, a seronja prema konobaru, znači da je seronja, jarane. Pa poljubac, nespretan, stidan, smotan, znojave ruke i zamišljeni pogledi za drugim ženama sa većim guzicama i sisom, onda neka vezica, rituali, “zaruke” sa seljačkim uplitanjima roditelja u sve, kako ne treba, kako treba, to nije lijepo, to nije red, red je ovako, red je onako, i vjenčanje, tj. svadba, samo jedan narodnjak da se udovolji nekom jaranu, nekom djedu, pa još jedan malo kasnije, i naravno prava korida dok trepneš, čime li se bavi, nek bude idealan, perspektivni mladi be-ha režiser, najperspektivniji, taj bi mogao da priušti čak i pravo bračno putovanje u nezaboravan hotel sa tri-četri zvjezdice blizu nekog zapišanog ulaza/izlaza za podzemnu u Parizu. I šarmantan stančić u nekoj od najljepših ulica, nek bude Radićeva, može i to, namještaj iz snova, i zavjese, i paravani, i odjeća, i obuća, kuhinja i šerpe i lonci i poklopci i escajg, i svježe šarene ogranske namirnice i neoprana domaća jaja sa govinima sa pijace svako jutro, doručak, ručak, večera, pozorište, filmovi, premijere, aplauzi, čestitke, čestitke, čestitke, hvala, putovanja, godine, dječica, pelene, grčevi, hapice, prehladice, vakcine (ili ne vakcine?), zubići, progovaranja, prohodavanja, u goste kod jarana i drugarice i njihovih beba sa svojim bebama, da se igraju, pa drugarice i zetovi uzvrate posjetu kad-tad, i čija je beba blesavija, čija je beba pametnija, čija je beba najoriginalnija beba ikad, perfektno. Krediti, karijere, banke, formulari, projekti, unapređenja, povišice, šefovi, šefice, kolege i koleginice, nesporazumi, kašnjenja, izostajanja, svađe, iscrpljenost, temperature, tablete za izmokravanje i kreme za gljivice, sapuni, šamponi, stabilizatori, deterdženti, proširene vene i popucali kapilari, zdravstvene knjižice, ovjeravanja, redovi, šalteruše, čekaonice, štele, prozivanja, smrad hodnika u domovima zdravlja i jeftine slike u seljačkim okvirima u klaustrofobičnim hodničićima privatne klinike, izborane ruke sa oštećenim narandžastim lakom na noktima šezdesetogodišnje doktorice sa debelim karminom i prostitutskim parfemom i tri kile vudu-bižuterije na prstima, rukama i oko vrata, recepti, apoteke, vakcine, otpuštanja, krize, novi projekti, novi počeci, nova kola, nove gume, registracija, prva pomoć, opraštanja grešaka uz suze, mrlje od razmazane šminke na jastuku i ramenu najmekšeg čupavog džempera u gluho doba i šapat na ramenu uz slike evakuacija poplavljenih područja tamo negdje na dnevniku na smanjenom televizoru u spavaćoj sobi, i druga prilika, život ide dalje, proljeće, ljeto, jesen, zima, godina prođe dok trepneš, nove čizmice za djevojčice, blokovi i tempere za likovno, kajdanke za muzičko, časovi klavira, časovi baleta, časovi franscuskog, izleti u prirodu, sve kako treba, jaknice, cipelice i haljinice za priredbe i suze radosnice kad se osvoji neka nagrada iz opštinskog takmičenja iz matematike ili fizike, ili za najbolji pismeni rad ili recitaciju u literarnoj ili dramskoj sekciji, ili oboje, ili sve, što da ne, sve, što više to bolje, jedva-čekanje da se ispriča gostima, ili u gostima, što prije. Prženja jaja, sjeckanja luka, rendanja kupusa, kuhanja kupusa, kiseljenja kupusa, struganja tava, pranja masnih tanjira i tepsija i tanjirića i viljuškica od kremastih čokoladnih kolača i shvatanja da su ruke odjednom skroz stare, crkavanja sijalica na visokim plafonima baš kad ga nema, kad je na terenu, kad snima turbofolk spotove koji uopšte nisu turbo folk, čestitke, čestitke, čestitke, dobra lova, biće vremena za umjetnost kad se otkači kredit nekad 2038., pa koga da zove kad crkne sijalica visoko visoko na visokom plafonu, ima visokog prijatelja koji može na prstima sa stolice, naravno, on je uvijek tu da pomogne, da je spasi, još ponese i čokoladu i kolu, ili suho meso i sir i dobro vino ako nije istinski musliman, da se malo napiju, da se opuste, da se prisjete starih dobrih dana u gimnaziji kad su imali neke želje, neke zamisli, neke snove, da budu malo drugačiji, zanimljiviji, da im ne bude dosadno u životu, i šta se desilo, i šta se desilo, sva ta putovanja i dječica i mature i diplome i stan u Radićevoj na najboljem mjestu, kako da to nije to, pa zar je moglo ikako bolje?
Danas oko podne do Rezidencije, da nastavim sa radom na novom projektu sa E., nema odustajanja ovaj put, moram da se prehranim nekako još malo, a to je jedini način. U ulazu opet Lou Salomé, sad je na prvoj stepenici na prizemlju, gleda me kako prilazim sjajnim žutim okicama, pa u bravu, pa kad sam stavio ključ da otvorim protegne se šapicama prema bravi, kao da hoće ona da otključa, ili joj je zanimljiv privjesak-lutkica na ključevima, nemam pojma, još i mjaukne par puta nekako previsoko, sitno, kao da joj nije baš sve u redu sa glasnim žičicama, ko zna zašto.
Opet nazad do Radnje oko šest, pa kod Kraljice na večeru i dobro raspoloženje, smijanje, prepucavanje sa M., i neki film na teveu, i cigara za laku noć, na Terasi s pogledom na uspavani grad, pa na internet, Laki me pita šta mu je s prevodom, uzeo sam da mu prevedem neko sranje o Sunčevom zračenju sa engleskog za fakultet, jel gotovo, nije još, biće sutra-prekosutra, aha, dobro, šta ima, nema ništa, ima novi sistem za klađenje, objasni mi, nije loš, sviđa mi se, uplatiću i ja marčicu-dvije ako se nađe ovih dana, da probam, pa u krevet.
Nedjelja, spavao do deset. Palačinke za doručak, kafa, nisam imao ništa da zapalim, M. odnijela mašinicu za punjenje u Radnju. Popodne prošetao do Radnje, oko šest, ovih dana u to vrijeme bude već ozbiljan mrak, na izlazu iz Rezidencije me dočeka Lou Salomé, jedna od crno-bijelih mačaka koje se motaju u i oko Zgrade, M. je htjela da uzmemo baš nju kad smo useljavali, i uzeli bi je da nije zasmrdila cijelu Rezidenciju kad smo je pustili prvi put, pa izbacili i ostavili joj samo ime, izgleda da je skotna, čuči na zadnjoj stepenici do našeg sprata i bulji ispred sebe, kao da nešto čeka, možda nekog pacova ili da joj neko baci neki zalogaj, nešto, pa gužva u glavnoj ulici, najviše je žena, mnogo mama sa djevojčicama u šarenim jaknicama sa čupavim kapicama sa ušima i njuškicama, skakuću okolo kao mačići za nekim zamišljenim klupkom. Negdje kod onog East-West znaka između Ferhadije i Sarača sretnem Keti, s nekim visokim likom, naravno sjebem se, a ona naravno pored mene ponovo prođe kao pored bilo kojeg stuba ulične rasvjete, i kao da je bila zamišljena dok sluša njegovu dosadnu priču, kao da zamišlja da je s nekim drugim, negdje, samo ne tu. A možda joj uopšte nije bilo dosadno, možda je samo bila previše skoncentrisana na nepokazivanje uzbuđenja zbog strepnje za sve izvjesnijim i izvjesnijim prvim dodirom, držanjem za ruke, poljupcem u najromantičnije vrijeme na najromantičnijem mjestu u gradu – sranje! – nisam siguran, mimoišli smo se na najlošije osvijetljenom dijelu, nisam joj uopšte ni vidio lice kako treba, bilo je mutno, nejasno, kao u snu, i hod – lelujanje – i blažena nesvjesnost o mom postojanju, sve sve, kao san, nisam dobio ni ono što sam najviše htio, oni su produžili na zapad, a ja na istok, u Radnju.
Tamo neka gužva, Kraljica i A.A. se zezaju sa M., uzmem cigaru i izađem ispred da zapalim, na miru. Zamišljam ih, dok sam ja stigao do Radnje oni su već u onom romantično-praznično osvijetljenom najprometnijem dijelu, pored već tradicionalne čerge kod Vatrice, pa uz uzbudljive izloge do Parka, prvi poljubac pod lampom, blagi decembar, idealna temperatura, i svjetlucanje montažnog mini luna-parka za cvrkutave anđelčiće ispred najprometnijeg slavljenički raspoloženog tržnog centra preko puta – sranje! Kraljica i M. odjednom izlaze iz Radnje, nisam znao da sam toliko popularan da izlazite za mnom na hladnoću, kaže ma A.A. ušo da piša, pa im nezgodno da ostanu unutra, sve se čuje, šta ga nema, otkad piša, pustite momka, možda sere. Puštanje vode, čuje se kad protiče kroz šaht ispred Radnje, A.A. izlazi da zapali sa mnom, one odoše opet unutra. Kako poso, ide nekako, kod tebe, firma se raspada al nije se još raspala, radi subotom, to mu je najgore, ustaje rano da vozi dvjesto kilometara da stigne u provinciju na vrijeme, u osam, naporno, naporno, traži nešto drugo.
Onda odoše, Kraljica i A.A., da prošetaju još malo, a M. me pita šta mi je, što sam sjeban. Ma ništa, nije mi ništa, i pitam se što uopšte zamišljam da je kod Keti sve tako idealno, svemir bez mene, bilo bi bolje da konačno malo aktiviram i razorni seljački asocijalni realizam na tu temu, kad sam već imao priliku da živim sa ženama par godina i u govnima mnogo duže, pa znam kako to depresivno zna da bude kad imaš pogled iza zavjese, iza scene.
Ipak nije bilo vremena za razmišljanje baš tad, pokupimo robu, zaključamo radnju, i sa Kraljicom natovareni kod Tetke, da im pomognemo da čudesno utovare pola kamiona robe za neki sajam na koji putuju u maleni samački automobil. Peglanje pogužvanih novina da se iskoriste kao jastučići protiv grebanja između robe, zezanje, porodica, raspoloženje, smijeh. Izađem na Terasu sa sjajnim pogledom na Stari grad, da zapalim u ponoć, nema boljeg mjesta i vremena za pušenje od Tetkine Terase na Bistriku u ponoć. Grad zijeva pred spavanje, još ima saobraćaja, i pješaka i zaustavljenih automobila sa blještavim žutim žmigavcima pred pekarom, da se začas nabavi hljeb za doručak ili pecivo umjesto večere prije spavanja u hladnoj sobi, ili pred put, i semafori na zabačenim raskrsnicama beskorisno ne odustaju od posla, zeleno, žuto, crveno, žuto, zeleno, a nigdje nikog ni da zastane, ni da protrči kroz žuto, ni da krene. Pa tegljenje paketa i paketa majstorski natrpane robe kroz mračne kozije stazice prahistorijskog dijela iznad grada do najbližeg prilaza za auto, šljapkanje blatom, i jedan od dva crno-bijela čupava psa komšije klošara iz barake pored Tetke, pitam Kraljicu što je samo ovaj jedan pušten, što ne puste i drugog, kaže ma ne pušta ni tog, samo je taj nekako skonto neki prolaz, pa izlazi kad hoće. Svidio mi se taj snalažljivi, izjavljujem da sam mu dao ime Mali, samo nije on nego ona, kaže Kraljica, onda nek bude Mala, još bolje. Ispušim još jednu na Terasi kad je sve bilo gotovo, dok sam čekao Kraljicu i M. da se ispozdravljaju i naopraštaju s Tetkom i Z. tamo na najbližem prilazu gdje su odnijele zadnje ture robe a ja osta s Malom da čuvamo kuću, pa kad su se vratili M. iznese keksić i komadić salame za Malu, i dok je ona pojela i ja završim sa cigarom i lansiram opušak pod uglom od četrdeset pet stepeni za najveći domet i gledam kako spiralno sjaji kroz noć, pa mini-eksplodira kad padne.
Nek bude da je zamišljena jer je izvalio nešto seljački na kafi, iz vedra neba, nešto rasistički, krkanski, možda se nekako odao da mu je Aca Lukas bog i/ili bio seronja prema konobaru, i ne prvi put, a ona se sjetila da joj je neko mudar nekad ispričao da ako je fin prema tebi, a seronja prema konobaru, znači da je seronja, jarane. Pa poljubac, nespretan, stidan, smotan, znojave ruke i zamišljeni pogledi za drugim ženama sa većim guzicama i sisom, onda neka vezica, rituali, “zaruke” sa seljačkim uplitanjima roditelja u sve, kako ne treba, kako treba, to nije lijepo, to nije red, red je ovako, red je onako, i vjenčanje, tj. svadba, samo jedan narodnjak da se udovolji nekom jaranu, nekom djedu, pa još jedan malo kasnije, i naravno prava korida dok trepneš, čime li se bavi, nek bude idealan, perspektivni mladi be-ha režiser, najperspektivniji, taj bi mogao da priušti čak i pravo bračno putovanje u nezaboravan hotel sa tri-četri zvjezdice blizu nekog zapišanog ulaza/izlaza za podzemnu u Parizu. I šarmantan stančić u nekoj od najljepših ulica, nek bude Radićeva, može i to, namještaj iz snova, i zavjese, i paravani, i odjeća, i obuća, kuhinja i šerpe i lonci i poklopci i escajg, i svježe šarene ogranske namirnice i neoprana domaća jaja sa govinima sa pijace svako jutro, doručak, ručak, večera, pozorište, filmovi, premijere, aplauzi, čestitke, čestitke, čestitke, hvala, putovanja, godine, dječica, pelene, grčevi, hapice, prehladice, vakcine (ili ne vakcine?), zubići, progovaranja, prohodavanja, u goste kod jarana i drugarice i njihovih beba sa svojim bebama, da se igraju, pa drugarice i zetovi uzvrate posjetu kad-tad, i čija je beba blesavija, čija je beba pametnija, čija je beba najoriginalnija beba ikad, perfektno. Krediti, karijere, banke, formulari, projekti, unapređenja, povišice, šefovi, šefice, kolege i koleginice, nesporazumi, kašnjenja, izostajanja, svađe, iscrpljenost, temperature, tablete za izmokravanje i kreme za gljivice, sapuni, šamponi, stabilizatori, deterdženti, proširene vene i popucali kapilari, zdravstvene knjižice, ovjeravanja, redovi, šalteruše, čekaonice, štele, prozivanja, smrad hodnika u domovima zdravlja i jeftine slike u seljačkim okvirima u klaustrofobičnim hodničićima privatne klinike, izborane ruke sa oštećenim narandžastim lakom na noktima šezdesetogodišnje doktorice sa debelim karminom i prostitutskim parfemom i tri kile vudu-bižuterije na prstima, rukama i oko vrata, recepti, apoteke, vakcine, otpuštanja, krize, novi projekti, novi počeci, nova kola, nove gume, registracija, prva pomoć, opraštanja grešaka uz suze, mrlje od razmazane šminke na jastuku i ramenu najmekšeg čupavog džempera u gluho doba i šapat na ramenu uz slike evakuacija poplavljenih područja tamo negdje na dnevniku na smanjenom televizoru u spavaćoj sobi, i druga prilika, život ide dalje, proljeće, ljeto, jesen, zima, godina prođe dok trepneš, nove čizmice za djevojčice, blokovi i tempere za likovno, kajdanke za muzičko, časovi klavira, časovi baleta, časovi franscuskog, izleti u prirodu, sve kako treba, jaknice, cipelice i haljinice za priredbe i suze radosnice kad se osvoji neka nagrada iz opštinskog takmičenja iz matematike ili fizike, ili za najbolji pismeni rad ili recitaciju u literarnoj ili dramskoj sekciji, ili oboje, ili sve, što da ne, sve, što više to bolje, jedva-čekanje da se ispriča gostima, ili u gostima, što prije. Prženja jaja, sjeckanja luka, rendanja kupusa, kuhanja kupusa, kiseljenja kupusa, struganja tava, pranja masnih tanjira i tepsija i tanjirića i viljuškica od kremastih čokoladnih kolača i shvatanja da su ruke odjednom skroz stare, crkavanja sijalica na visokim plafonima baš kad ga nema, kad je na terenu, kad snima turbofolk spotove koji uopšte nisu turbo folk, čestitke, čestitke, čestitke, dobra lova, biće vremena za umjetnost kad se otkači kredit nekad 2038., pa koga da zove kad crkne sijalica visoko visoko na visokom plafonu, ima visokog prijatelja koji može na prstima sa stolice, naravno, on je uvijek tu da pomogne, da je spasi, još ponese i čokoladu i kolu, ili suho meso i sir i dobro vino ako nije istinski musliman, da se malo napiju, da se opuste, da se prisjete starih dobrih dana u gimnaziji kad su imali neke želje, neke zamisli, neke snove, da budu malo drugačiji, zanimljiviji, da im ne bude dosadno u životu, i šta se desilo, i šta se desilo, sva ta putovanja i dječica i mature i diplome i stan u Radićevoj na najboljem mjestu, kako da to nije to, pa zar je moglo ikako bolje?
Danas oko podne do Rezidencije, da nastavim sa radom na novom projektu sa E., nema odustajanja ovaj put, moram da se prehranim nekako još malo, a to je jedini način. U ulazu opet Lou Salomé, sad je na prvoj stepenici na prizemlju, gleda me kako prilazim sjajnim žutim okicama, pa u bravu, pa kad sam stavio ključ da otvorim protegne se šapicama prema bravi, kao da hoće ona da otključa, ili joj je zanimljiv privjesak-lutkica na ključevima, nemam pojma, još i mjaukne par puta nekako previsoko, sitno, kao da joj nije baš sve u redu sa glasnim žičicama, ko zna zašto.
Opet nazad do Radnje oko šest, pa kod Kraljice na večeru i dobro raspoloženje, smijanje, prepucavanje sa M., i neki film na teveu, i cigara za laku noć, na Terasi s pogledom na uspavani grad, pa na internet, Laki me pita šta mu je s prevodom, uzeo sam da mu prevedem neko sranje o Sunčevom zračenju sa engleskog za fakultet, jel gotovo, nije još, biće sutra-prekosutra, aha, dobro, šta ima, nema ništa, ima novi sistem za klađenje, objasni mi, nije loš, sviđa mi se, uplatiću i ja marčicu-dvije ako se nađe ovih dana, da probam, pa u krevet.
20.12.14
Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (16)
Petak naveče, 19. decembar 2014. Pijem neko vino, jeftino, mada ne najjeftinije, skupilo se nešto za bar jedan nivo više. Ždrepčeva krv, 0,75 l, 5,20 KM. M. i Kraljica odoše napolje, u provod, a ja sam ostao sam, doduše sa gdinom i gđom B. u Maloj Odaji, pored. Gđa B. nam je gošća već sedam dana, na početku joj je društvo pravila i izvjesna T., srednje tridesete, solidna građa, tri konjske snage, i simpatična variranja intonacije u glasu, prelomi, prelazi i slično, čak mi se kao i nabacivala na neki način, ili se samo zezala, ironično, nemam pojma, ona se meni ne dopada, previše je seljanka za moj ukus, kako god.
Tjeram se da radim, neke internet stranice, opet, portali, sa E. Ne radi mi se to, gadi mi se, sve više, ali moram, moram da zaradim za krevet i hranu, za Rezidenciju, nekako, bilo kako, a to je izgleda jedini način.
Početak sedmice proveo u Radnji, uglavnom prve smjene, mahanja Anđele svaki dan, i jednom čak i ćao, šta ima, evo, kod te-be? Novopazarski naglasak, opet, nikad nisam mislio da bi to moglo da mi bude tako seksi. Zamišljam je kako mi tepa: to, to, to mi ra-di, to što si ču-o! Žena iz reklame za šampone, niveu, uloške, sve u jednom, i najusamljeniji klošar u Svemiru kojem je dovoljno da mu mahne da mu popravi dan. To je bilo u subotu, to kod te-be?, ujutru, dok sam izlagao robu, početak uzbudljivog dana, za promjenu, zadnjih par mjeseci ništa zanimljivo da se desi u Radnji. A u subotu prvo obraćanje Anđele, pa neke Dankinje-Šveđanke-Finkinje, komentarišu torbice na nekom jeziku a ja pokušavam da pogodim koji li je, jedna od njih ljepotica koju primjećujem da prolazi već mjesec dana i uopšte nisam pretpostavljao da je strankinja, da nije “naša”, dok pakujem torbice skupljam hrabrost da je pitam odakle je i jesam li pogodio da je danski, pa je ipak ne pitam, bude mi neugodno, i odoše, s osmjehom, zadovoljne torbicama, dobar dan. Onda Tetka, u prolazu, pa neki njen poznanik Turčin, pozdravljaju se, pričaju na turskom, a ja hvatam ponešto, već razumijem poneku riječ tu i tamo, gadan jezik, nema šta, pa pola na engleskom, kaže ide s Trebevića, ide tako s nekom ekipom u šetnje vikendima, nije to ništa, prošle sedmice je išo negdje dvije hiljade metara daleko. Fakultet završio, sad je asistent, na nekom međunarodnom univerzitetu, ili turskom, tu se nisu razjasnili do kraja, i roditelji mu dolaze u posjetu uskoro, pa dovešće ih u radnju da upoznaju Tetku, obavezno.
Iz Radnje u rezidenciju, oko dva-tri, nekad lijevo Zelenih beretki pa Branilaca Sarajeva, nekad desno Titovom, zavisi od raspoloženja, kako-kad. Obično svratim u veliki Konzum, sve je manje marketa, a samo u velikom Konzumu imaju dovoljno izbora da ne moram da kupujem K-Plus. Jebem ti genije marketinga i menadžmenta koji nisu mogli da smisle bar dva različita brenda, neću da kupujem i K-Plus supu i K-plus sapun za ve-ce šolju, jebem vam mater, platiću i skuplje ako moram, bilo šta drugo, bilo šta.
Usput pune ulice, sezona praznika i veselih raspoloženja, djevojke, ljepotice u raznim kombinacijama visina, debljina, kaputa, pantalona, helanki, meni nove omiljene su pripijene uz dobre duge noge sa uzorcima sa ćilima, bude ih dosta ako znaš da gledaš, a ja znam, ja znam. Mislim da još nijednom nisam vidio dvije isto obučene žene u životu, a posmatram ih u prolazu svaki dan, uvijek ima nešto posebno, neki prsten, neka minđuša, neki lančić, neki šal... Isti princip, samo nijanse, baš.
Ovih dana posmatram i dijaloge, opuštene, prirodne, normalne, kad god sam u prilici, hvatam tajne prirodnog razgovora za drame i serije, da ne bude izvještačeno i neprirodno, kao kod svih, i na kraju samo shvatim da je u “prirodnim” razgovorima još neprirodnije nego na televiziji, na sceni, i privatno svi nešto glume, i kad se zagledaš vidiš da je još neiskrenije nego u pozorištu, katastrofa, depresija, jad.
S. iznenada otputovao za Luksemburg, mijenja nekog momka koji je hitno morao nazad za Bosnu, maloprije mu pošaljem poruku da vidim gdje je, kako se snašao, kaže evo me u Holandiji, sad došo iz Francuske, vozim, dobro je, ideš sa mnom na turu čim bude moglo. Jedva čekam!
Ovo vino je dobro. Slušam Radio Swiss Jazz i čekam Kraljicu i M. i žvaćem neki keks, i pitam se gdje li je Keti, s kim, rekle su mi da počnem da se brinem ako se ne vrate do dva.
Rezidencija, 19. decembar
Tjeram se da radim, neke internet stranice, opet, portali, sa E. Ne radi mi se to, gadi mi se, sve više, ali moram, moram da zaradim za krevet i hranu, za Rezidenciju, nekako, bilo kako, a to je izgleda jedini način.
Početak sedmice proveo u Radnji, uglavnom prve smjene, mahanja Anđele svaki dan, i jednom čak i ćao, šta ima, evo, kod te-be? Novopazarski naglasak, opet, nikad nisam mislio da bi to moglo da mi bude tako seksi. Zamišljam je kako mi tepa: to, to, to mi ra-di, to što si ču-o! Žena iz reklame za šampone, niveu, uloške, sve u jednom, i najusamljeniji klošar u Svemiru kojem je dovoljno da mu mahne da mu popravi dan. To je bilo u subotu, to kod te-be?, ujutru, dok sam izlagao robu, početak uzbudljivog dana, za promjenu, zadnjih par mjeseci ništa zanimljivo da se desi u Radnji. A u subotu prvo obraćanje Anđele, pa neke Dankinje-Šveđanke-Finkinje, komentarišu torbice na nekom jeziku a ja pokušavam da pogodim koji li je, jedna od njih ljepotica koju primjećujem da prolazi već mjesec dana i uopšte nisam pretpostavljao da je strankinja, da nije “naša”, dok pakujem torbice skupljam hrabrost da je pitam odakle je i jesam li pogodio da je danski, pa je ipak ne pitam, bude mi neugodno, i odoše, s osmjehom, zadovoljne torbicama, dobar dan. Onda Tetka, u prolazu, pa neki njen poznanik Turčin, pozdravljaju se, pričaju na turskom, a ja hvatam ponešto, već razumijem poneku riječ tu i tamo, gadan jezik, nema šta, pa pola na engleskom, kaže ide s Trebevića, ide tako s nekom ekipom u šetnje vikendima, nije to ništa, prošle sedmice je išo negdje dvije hiljade metara daleko. Fakultet završio, sad je asistent, na nekom međunarodnom univerzitetu, ili turskom, tu se nisu razjasnili do kraja, i roditelji mu dolaze u posjetu uskoro, pa dovešće ih u radnju da upoznaju Tetku, obavezno.
Iz Radnje u rezidenciju, oko dva-tri, nekad lijevo Zelenih beretki pa Branilaca Sarajeva, nekad desno Titovom, zavisi od raspoloženja, kako-kad. Obično svratim u veliki Konzum, sve je manje marketa, a samo u velikom Konzumu imaju dovoljno izbora da ne moram da kupujem K-Plus. Jebem ti genije marketinga i menadžmenta koji nisu mogli da smisle bar dva različita brenda, neću da kupujem i K-Plus supu i K-plus sapun za ve-ce šolju, jebem vam mater, platiću i skuplje ako moram, bilo šta drugo, bilo šta.
Usput pune ulice, sezona praznika i veselih raspoloženja, djevojke, ljepotice u raznim kombinacijama visina, debljina, kaputa, pantalona, helanki, meni nove omiljene su pripijene uz dobre duge noge sa uzorcima sa ćilima, bude ih dosta ako znaš da gledaš, a ja znam, ja znam. Mislim da još nijednom nisam vidio dvije isto obučene žene u životu, a posmatram ih u prolazu svaki dan, uvijek ima nešto posebno, neki prsten, neka minđuša, neki lančić, neki šal... Isti princip, samo nijanse, baš.
Ovih dana posmatram i dijaloge, opuštene, prirodne, normalne, kad god sam u prilici, hvatam tajne prirodnog razgovora za drame i serije, da ne bude izvještačeno i neprirodno, kao kod svih, i na kraju samo shvatim da je u “prirodnim” razgovorima još neprirodnije nego na televiziji, na sceni, i privatno svi nešto glume, i kad se zagledaš vidiš da je još neiskrenije nego u pozorištu, katastrofa, depresija, jad.
S. iznenada otputovao za Luksemburg, mijenja nekog momka koji je hitno morao nazad za Bosnu, maloprije mu pošaljem poruku da vidim gdje je, kako se snašao, kaže evo me u Holandiji, sad došo iz Francuske, vozim, dobro je, ideš sa mnom na turu čim bude moglo. Jedva čekam!
Ovo vino je dobro. Slušam Radio Swiss Jazz i čekam Kraljicu i M. i žvaćem neki keks, i pitam se gdje li je Keti, s kim, rekle su mi da počnem da se brinem ako se ne vrate do dva.
Rezidencija, 19. decembar
16.11.14
Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (10)
Predugo se nisam napušio i pustio Milesa da svira, sa nevjerovatno lijepom ženom u rukama, blizu, u polutami na sigurnom, u Rezidenciji, u stanu, blizu, blizu, u mraku, u polutami, ali ne u tami, ne u potpunoj tami, treba malo svjetla, samo malo, lampica, svijeća, sijalica, fenjer, ekran laptopa, ostaci ulične rasvjete kroz ogromne prozore sa prljavim staklima sa rupama od metaka i gelera, bilo koji izvor, svjetlo je čudno, svjetlo je nevjerovatno, izvire žućkasto kroz sijalicu na stubu ulične rasvjete i odbija se od površina, manje-više, a kroz neke prolazi kao kroz prljava stakla, ogromni prozori s rupama od metaka ili gelera, ko zna, pa od prljave zidove i prašnjavi namještaj iz šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih, svejedno, od ispražnjenih tamno-zelenih flaša vina, a ima ih i smeđih, od površine simpatičnog drvenog zidnog sata iz Kine koji mi je na početku ličio na nešto vrijedno, dok se nisam popeo na nešto da ga skinem da ga pogledam malo bolje, običan kineski mehanizam i drvena pločica, nema veze, neka ga u Studiju dok ne nabavimo nešto bolje, to je bio plan, da nekad možda nabavimo nešto bolje. U međuvremenu sam počeo da se ponekad zagledam u taj sat, kad razmišljam, moje mjesto, moj kauč, postavljen je tako da gleda kroz ogromne prozore prema parku, koji se ipak ne vidi kad se izvalim tako nisko u poluležeći položaj, na moj kauč, vide se krošnje iznad kafane preko puta desno, stub ulične rasvjete koji mi noću blješti pravo u oči, što mi ponekad smeta, a ponekad ne, a lijevo gradska panorama, bolnica, to sam isto shvatio tek jednom kad sam se izvalio u svoju pozu na svoj kauč, obično zapalim tako, pušim, gledam kroz lijevi prozor napolje, u panoramu, i ta zgrada sa neonskim svjetlima u koju se zagledam i hoću da nekad uhvatim nekog na balkonu, dosta je daleko i slabo se vidi, ali se vidi, jednom sam vidio nekog na balkonu, u pidžami, čini mi se da je bila svijetlo plava, neko je izašao na balkon, možda da zapali, možda da udahne svjež vazduh, odjednom shvatim da je to bolnica i kao da sam čuo da je baš tu i onkološko odjeljenje, za rak, i nastavim da buljim, i dalje često pušim i razmišljam o bolnici, ponekad mislim da možda buljim u svoju budućnost u onkološkom odjeljenu, na balkonu, i pitam se kakav je pogled s te strane, prema Rezidenciji, kroz ogroman prozor s prljavim staklima, prema pušaču na mom kauču, prema meni ... Jesam, sinoć sam se opet napušio malo, svjetlo je prolazilo kroz veliki prozor, u Rezidenciju, na moj kauč, malo je podrhtavalo, ali se kao i uvijek odbijalo oko nas, od svega, od nas, između nas, između mene i prelijepe žene, od njenog oka do mog, pa nazad, jebote, kakav sjaj, nije bilo moguće da skrenemo poglede, i samo onaj trenutak kad trepneš, samo malo, malo svjetla ostane zarobljeno u oku, uhvatim ga u oku i ne dam mu da pobjegne, samo malo, malo svjetla iz tvog oka u mom, neka ga, neka ga, nek ostane malo, nek malo ostane, tu.
Trava je zakon, jedva čekam da se legalizuje jer ne podnosim dilere, pa imam samo kad mi neko ovako donese nekad, besplatno, kao M. Ako ništa, svakako se selim u Amsterdam za dvadeset pet i po mjeseci, šta je to, to je ništa.
Između ostalog, sinoć, razmišljam da bi možda bilo bolje da pišem dnevnik svaki dan, jer me, na primjer, baš juče, opucala neka ideja, neka kreativnost, i sigurnost u sve to, i zamalo da pišem opširno o tome, kako se osjećam, šta hoću, šta da radim, kako, pa nisam, ipak nisam, nešto se desilo i nisam uspio, ostavio sam za danas, a danas sam već previše skeptičan u vezi svega toga, i jednim dijelom se čak osjećam sretno što mi se desilo to zbog čega nisam uspio da napišem ništa o tome. A sad kad pišem o tome, pitam se, kad za pedeset godina budem čitao ovo, ja za pedeset godina, čitam, i nemam pojma o čemu govorim, šta sam mislio prije pedeset godina, šta sam to osjećao, šta sam htio taj dan ... i žao mi što ne znam, što nisam napisao baš onako uzbudljivo kako je bilo juče, ili prekjuče, ili za pet dana, ili prije sto ... vrijeme ode, pedeset godina prođe začas, i nema šanse da zapamtiš sve, zato i pišeš dnevnik, od danas se potrudi da pišeš svaki dan. I onda skontam da sam upravo uspostavio komunikaciju sa sobom za pedeset godina, što znači da postojim i za pedeset godina, da sam živ, pa se pitam jel to dobro ili loše, možda bi bilo bolje da i ne potraje baš toliko, ko zna, možda on zna, ja za pedeset godina, pitam ga, kaže bude dobrih i loših dana, ko i uvijek, samo ti odradi to što si htio juče, slobodno, dobro je to za tebe, i ako ne prođe baš onako kako si zamislio, možda prođe i bolje. Pa hoćel bit dobro? Hoćel bit bolje? Kako će bit, valjda ti znaš? Biće dobro, odlično, bolje nego što misliš, u svakom slučaju bolje, eto. A ono što sam htio da pišem juče, jel kasno sad? Ne moraš to sad, već si se osvrnuo na to, sjećam se na šta misliš. A ona pjesma što sam mislio da postavim na kraj, jel prava? Prava. A ... a voliš li me? Volim! I ti mene, da znaš! E pa hvala! Super.
Opet sam zagledan u sat između prozora, pa lijevo u veliku bolnicu, neka svjetla su upaljena ali se opet niko ne vidi ni na jednom balkonu, desno očerupane žute krošnje pod žućkastim svjetlom ulične rasvjete, samo neke grane se izvijaju iznad, u mrak, prekjuče sam gledao neke svrake, na radiju je opet bio Dnevnik od Bukovskog, dobar izbor, nema šta, slušam i gledam dvije svrake na najizvijenijoj grani iznad, iznad ulice, iznad šina, jedna svraka se primiče drugoj prema vrhu, ova joj da nešto iz kljuna, ili samo pola, pa se prva opet odmakne malo i obje neko vrijeme žvaću nešto, pa sastružu ostatke hrane s kljunova, i odoše, prvo prva, pa druga, a rasterećena grana ostala prazna da se njiše iznad rasvjete tamo-vamo, tamo-vamo, sve manje, dok nije prestala nekad, odjednom, za razliku od kazaljki na satu sa rimskim brojevima, ovih dana to najviše radim, zavalim se na moj kauč, pušim i zagledam se u nešto, često i u taj sat, u kazaljke, nema sekundare, ali se čuje otkucavanje, tik-tak, tik-tak, tik-tak, i mislim na tu svaku otkucanu sekundu, prošla je, bila je jednom i nema je više, gotovo, sekunda po sekunda, pa minut, pa sat, i pitam se šta sam sve mogao i šta bi sve i gdje bi sve radije bio te minute i sate, i s kim, umjesto što ležim na mom kauču i zamišljam se i buljim u sat, koji mi je u međuvremenu opet postao dovoljno vrijedan jednog dana kad sam primijetio da ima grešku, četvorka je napisana sa četri crtice – IIII – tad sam odlučio da ga uzmem sebi kad nestane sekundi u Rezidenciji, kad odu, kad dođe vrijeme da se selimo dalje, a doći će, kad-tad, uzimam sebi kineski sat sa greškom na četvorci, jednu čašu za viski, skoro potpuno ispravnu pisaću mašinu u koferčiću koju smo našli u jednoj od nabacanih sobica kad smo čistili, i antički usisivač, to je sad moje, a ostalo ostavljam, M. nek uzme šta hoće, baš me briga, eto joj sve.
Kasnije tog dana, juče, ili prekjuče, evo već ne znam, išli smo kod Kraljice na večeru, na pohovane patlidžane i cveklu i pire, ruke joj se pozlatile, a usput, kad sam krenuo do radnje da pokupim M., vidim momka sa očima sveca koji se stalno vrti po čaršiji i prosi sa žutim psom, zastao ispred ogromnog izloga najskuplje knjižare u Titovoj, zagledan u neku knjigu i naginje se da pročita malo bolje neki detalj sa prednje ili zadnje korice, nisam vidio šta, rekoh M. kad sam joj to ispričao da moramo tim putem nazad, obavezno, da se zaustavim da vidim koje su tu knjige, pa ipak ostanemo da prenoćimo kod Kraljice, a ja se ujutru, juče ujutru, znači to je ipak bilo prekjuče, jest, juče ujutru se ipak vratim drugom stranom i zaboravim da pogledam to.
Rezidencija, 16. novembar
Trava je zakon, jedva čekam da se legalizuje jer ne podnosim dilere, pa imam samo kad mi neko ovako donese nekad, besplatno, kao M. Ako ništa, svakako se selim u Amsterdam za dvadeset pet i po mjeseci, šta je to, to je ništa.
Između ostalog, sinoć, razmišljam da bi možda bilo bolje da pišem dnevnik svaki dan, jer me, na primjer, baš juče, opucala neka ideja, neka kreativnost, i sigurnost u sve to, i zamalo da pišem opširno o tome, kako se osjećam, šta hoću, šta da radim, kako, pa nisam, ipak nisam, nešto se desilo i nisam uspio, ostavio sam za danas, a danas sam već previše skeptičan u vezi svega toga, i jednim dijelom se čak osjećam sretno što mi se desilo to zbog čega nisam uspio da napišem ništa o tome. A sad kad pišem o tome, pitam se, kad za pedeset godina budem čitao ovo, ja za pedeset godina, čitam, i nemam pojma o čemu govorim, šta sam mislio prije pedeset godina, šta sam to osjećao, šta sam htio taj dan ... i žao mi što ne znam, što nisam napisao baš onako uzbudljivo kako je bilo juče, ili prekjuče, ili za pet dana, ili prije sto ... vrijeme ode, pedeset godina prođe začas, i nema šanse da zapamtiš sve, zato i pišeš dnevnik, od danas se potrudi da pišeš svaki dan. I onda skontam da sam upravo uspostavio komunikaciju sa sobom za pedeset godina, što znači da postojim i za pedeset godina, da sam živ, pa se pitam jel to dobro ili loše, možda bi bilo bolje da i ne potraje baš toliko, ko zna, možda on zna, ja za pedeset godina, pitam ga, kaže bude dobrih i loših dana, ko i uvijek, samo ti odradi to što si htio juče, slobodno, dobro je to za tebe, i ako ne prođe baš onako kako si zamislio, možda prođe i bolje. Pa hoćel bit dobro? Hoćel bit bolje? Kako će bit, valjda ti znaš? Biće dobro, odlično, bolje nego što misliš, u svakom slučaju bolje, eto. A ono što sam htio da pišem juče, jel kasno sad? Ne moraš to sad, već si se osvrnuo na to, sjećam se na šta misliš. A ona pjesma što sam mislio da postavim na kraj, jel prava? Prava. A ... a voliš li me? Volim! I ti mene, da znaš! E pa hvala! Super.
Opet sam zagledan u sat između prozora, pa lijevo u veliku bolnicu, neka svjetla su upaljena ali se opet niko ne vidi ni na jednom balkonu, desno očerupane žute krošnje pod žućkastim svjetlom ulične rasvjete, samo neke grane se izvijaju iznad, u mrak, prekjuče sam gledao neke svrake, na radiju je opet bio Dnevnik od Bukovskog, dobar izbor, nema šta, slušam i gledam dvije svrake na najizvijenijoj grani iznad, iznad ulice, iznad šina, jedna svraka se primiče drugoj prema vrhu, ova joj da nešto iz kljuna, ili samo pola, pa se prva opet odmakne malo i obje neko vrijeme žvaću nešto, pa sastružu ostatke hrane s kljunova, i odoše, prvo prva, pa druga, a rasterećena grana ostala prazna da se njiše iznad rasvjete tamo-vamo, tamo-vamo, sve manje, dok nije prestala nekad, odjednom, za razliku od kazaljki na satu sa rimskim brojevima, ovih dana to najviše radim, zavalim se na moj kauč, pušim i zagledam se u nešto, često i u taj sat, u kazaljke, nema sekundare, ali se čuje otkucavanje, tik-tak, tik-tak, tik-tak, i mislim na tu svaku otkucanu sekundu, prošla je, bila je jednom i nema je više, gotovo, sekunda po sekunda, pa minut, pa sat, i pitam se šta sam sve mogao i šta bi sve i gdje bi sve radije bio te minute i sate, i s kim, umjesto što ležim na mom kauču i zamišljam se i buljim u sat, koji mi je u međuvremenu opet postao dovoljno vrijedan jednog dana kad sam primijetio da ima grešku, četvorka je napisana sa četri crtice – IIII – tad sam odlučio da ga uzmem sebi kad nestane sekundi u Rezidenciji, kad odu, kad dođe vrijeme da se selimo dalje, a doći će, kad-tad, uzimam sebi kineski sat sa greškom na četvorci, jednu čašu za viski, skoro potpuno ispravnu pisaću mašinu u koferčiću koju smo našli u jednoj od nabacanih sobica kad smo čistili, i antički usisivač, to je sad moje, a ostalo ostavljam, M. nek uzme šta hoće, baš me briga, eto joj sve.
Kasnije tog dana, juče, ili prekjuče, evo već ne znam, išli smo kod Kraljice na večeru, na pohovane patlidžane i cveklu i pire, ruke joj se pozlatile, a usput, kad sam krenuo do radnje da pokupim M., vidim momka sa očima sveca koji se stalno vrti po čaršiji i prosi sa žutim psom, zastao ispred ogromnog izloga najskuplje knjižare u Titovoj, zagledan u neku knjigu i naginje se da pročita malo bolje neki detalj sa prednje ili zadnje korice, nisam vidio šta, rekoh M. kad sam joj to ispričao da moramo tim putem nazad, obavezno, da se zaustavim da vidim koje su tu knjige, pa ipak ostanemo da prenoćimo kod Kraljice, a ja se ujutru, juče ujutru, znači to je ipak bilo prekjuče, jest, juče ujutru se ipak vratim drugom stranom i zaboravim da pogledam to.
Rezidencija, 16. novembar
13.11.14
Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (8)
Mama dolazila u ponedjeljak, prvi put u Rezidenciju, a ja još od pretprošlog bajrama nisam imao vremena da idem kod njih na selo, pa me stvarno poželjela, duša. Rezidencija joj se ne sviđa, kaže preveliko, ko će to održavat, a ja i M. se zagledamo i domigujemo, kako misliš – “održavat”? Kako god, njoj je brzo dosadilo da samo sjedi, ne zna kako možemo bez televizora, ustane i počne da čisti u deset naveče i nema šanse da joj dokažeš da ne treba sad, da je kasno. To naravno malo postidi i M., pa se digne i ona, hoćemo, sad ćemo, i ja sve hoću a nemam kad, kad ću ako neću sad, kad sam po cijeli dan na poslu, nađu i neke zavjese koje nismo ni znali da imamo tu negdje, dovoljno duge za ogromne prozore za Studio, izgleda, i sve bi bilo super da ja nisam jedini dovoljno visok da jedva dohvatim da ih zakačim kad se popnem na prozor, a nikad mi se ne penje na prozor tako kasno, nikad. Pa kad su stari šarafi popustili i sve se izvalilo iz zida, zamalo meni na glavu a ja i sve to preko njih, jedva nekako sam izbalansirao lijevom rukom sve, desnom sam morao da se držim za prozor, nisam smio da pustim, pa se izderao na M. da prođe s druge strane da im dodam, pa maltene izmarškao obje što su me natjerale da se pentram po prozorima tako kasno, šokiralo ih je to malo jer niko nije navikao na takve ispade od mene, osim Mame, ona je navikla, ona zna, M. se šokirala, odoše u kuhinju da čiste frižider i da se došaptavaju sat-dva, a ja ovamo razmišljam da mi to nije trebalo, da se svađamo umjesto da se družimo podnošljivo jednu-dvije noći kad se ovako slučajno sretnemo negdje zajedno, sad se one ljute a meni je žao. Ipak nisu bile ljute kad su se vratile iz kuhinje, čak mi se malo učinilo i da me odjednom i poštuju donekle, sigurno malo više nego prije.
Kuhinju su sredile dobro, konačno i par udaljenih ćoškova koje nismo koristili pa odgađali sve dok nije došla Mama. Prije par dana smo napokon dobili i frižider, mali polovni krš od Z., B. i Tetke, “na useljenje”, kaže bilo je i boljih al sve oni preveliki, šta će vama toliki. Bitno je samo da radi, samo je strašno smrdio kad se otvori i neko je prvo morao da ga oriba detaljno, ja sam se nadao da će M., ona se izgleda nadala da ću ja, nemam pojma, izbjegavali smo razgovor na tu temu par dana i samo nastavili da živimo bez frižidera, opušteno, kao i prije, dok nije došla Mama, pa ga oribala profesionalno, tipično za Mamu, sad imamo frižider, šteta što su nam propale dvije tegle ajvara prošle sedmice, tek kad smo shvatili da smo ga izgubili kad smo ogladnili jednom kasno noću kad nismo imali ni para ni snage da idemo u market preko puta, tek tad smo shvatili šta smo imali i šta smo izgubili, tek kad je bilo prekasno, tek tad.
Utorak rano jutro, poslije svađe, Mama se prva probudila i šuškala Rezidencijom kao da neće da nas probudi, neka vas, samo vi spavajte djeco, ja ne mogu, što nas je naravno oboje razbudilo gore nego da je galamila, i ranije nego ikad, popijemo kafu na vrijeme i vruć doručak u Rezidenciji ko nikad, M. ode na poso, a Mama uzme da briše prašinu sa par polica koje nije stigla sinoć, ili možda poslije samo nije htjela iz poštovanja prema meni, kad sam se već izgalamio i pobacao zavjese onako ozbiljno i znojavo muški kad su tek počele da čiste. Pa kad je pobrisala sve što je ostalo, kaže sine odo ja kući, meni je dosadno, nemam ni para da hodam da trošim, a ti vidi završi to za taj poso što se spremaš, zabrinuti smo za tebe, meni se čini da si se ti već pomirio sa životom, bogami me sikiraš, da znaš. Otpratim je na stanicu, lijepo jutro, lijep dan, svratimo na ćevape, pa po kartu i na autobus, da mi sve pare što je imala i kaže gledaj da nas ne razočaraš opet, ja je zagrlim i zamalo da se rasplačem na sav glas.
Pa polako kući sa stanice, lijepo jutro i lijep dan, mislim na Mamu, ne žuri mi se nigdje, prolazim pored neke kafane koja mi već neko vrijeme djeluje privlačno, zastanem, da svratim da vidim kakva li je ili ne, nigdje mi se ne žuri, sad imam para, ko ga jebe, taman da popijem kafu i zapalim koju cigaru, treba mi poslije one ogromne porcije ćevapa. Unutra prijatno, u jednom ćošku stari žuti klavir sa cvijećem i raznim zanimljivim sitnicama po njemu, ispred njega par stolova, ja naravno biram jedan u ćošku, zapalim i naručim kafu. Pušim cigaru, dignem glavu, gledam kroz velika stakla napolje, možda joj je to jedina mana, kafani, velika stakla svukud okolo, kao u ćevabdžinici na autobuskoj stanici, mada je dobro, ipak je dobro, sviđa mi se tu, odjednom primijetim fotografiju Pabla Pikasa sa šeširom i dignutom kragnom kaputa, ne vide mu se usta, samo jedno oko bulji ispod šešira, drugo se ne vidi u sjeni, ipak mi izgleda kao da mi se osmjehuje i namiguje onim nevidljivim ustima i okom, isti smo mi jarane, možda nas malo ko konta i mnogi govore da smo budale, al znamo mi dobro šta radimo, pa nek se ljuti ko hoće, mi im opraštamo jer ne znaju šta rade, ha ja, ništa se ti ne sikiraj ja vidim da si ti genije, samo istrpi još malo i biće dobrih stvari, uopšte ne sumnjam u tebe i tvoj talenat, tako me gleda, osmjehuje se i namiguje i gleda, prekida nas dečko sa kafom, marka i po, dam mu dvije marke instinktivno, u redu je, zadrži kusur, pa me to opet podsjeti na mamu i da mi je dala zadnje pare, i da bi sad zaustavila autobus i otišla u Rezidenciju po one zavjese i došla da me zadavi njima da zna da sam sa stanice pravo u kafanu, a nisam namjerno mama, svratio sam slučajno, i to samo na kafu, mada mi je u jednom trenutku prošlo kroz glavu i da zatražim viski, instinktivno, to mi je izgleda novi instinkt, ali još ne potpuno razvijen, tek se izliježe, ovako kasno, kako god, sjetim se mame i zagrljaja i opet mi fali sekunda da se rasplačem, boli me kurac za par trebica koje su sjedile u drugom ćošku, al opet nisam, sjetim se da opet podignem glavu prema Pablu, a Pablu sad suza u onom jedinom vidljivom oku, a nevidljiva brada podrhtava, stegla se da ne zaplače, jedva.
Onda naravno malo počnem da razmišljam o tome da sam možda počeo da postajem ozbiljno lud, počnem da sumnjam. Tad nekad ulazi dugonoga crnokosa djevojka u crnom, gledam joj noge dok ide prema one dvije koje su već sjedile u ćošku, one je pozdravljaju, đe si dugonoga, pa pričaju o nekim putovanjma, granicama, šopingu, i slično. Ispred kafane se zaustavi automobil, izlazi četri-pet momaka u studentskoj nošnji, dvojica nose po dio neke geodetske opreme i svi se naguraju na jednu klupu, da zapale, otkud njima ta oprema i šta hoće s njom, onda se sjetim da sam ih vidio već nekoliko puta na raznim lokacijama u gradu taj dan. Palim drugu cigaru i gledam u Pabla, ovaj put nije ni ponosan ni tužan, sad me gleda ko da se ne poznajemo uopšte, i šta buljim i otkud mi uopšte ideja da očekujem bilo šta od njega ... Ipak ispušim do kraja, izbjegavam da ga pogledam još jednom, samo mu na kraju namignem da se ne brine, znamo mi dobro šta radimo, i on i ja, pa polako prema Rezidenciji, usput odlučim da zapalim još jednu u parkiću preko puta, na lijevoj klupi, naravno, na lijevoj. Vidim iz daljine da je slobodna, na drugoj se naredala tri neka nova golobrada policajca sa glavama duboko zaronjenim u bureke i sendviče, čitam negdje da bi takvi sad trebali malo bolje da nas čuvaju od narkomana i džeparoša po gradu, i dok prilazim primijetim neki par, plavuša i klošar, po četrdesetak godina, kreću se prema istoj klupi, ubrzam i uletim im pred nosom, pravim se da ih ne vidim, kad sam se okrenuo opet sam im vidio samo leđa, odoše na ostatke treće klupe još malo lijevo, ili desno kad se gleda s ove strane, s klupe, iz Rezidencije je još malo lijevo, i iz Rezidencije se uopšte ne vide ti ostaci, nisam ni znao da je nekad tu bila još jedna klupa. Pušim, gledam Rezidenciju, da vidim kako izgleda odavde, lukovi iznad prozora, lavići, ornamenti, fasada, prljavo, sve je prljavo, a prozori se crne, ne vidi se ništa unutra, bar ne po danu kad su ugašena svjetla. Svratim još u market s alkoholom do parka koji radi po cijelu noć i u kojem se snabdijevamo kad se prekasno sjetimo da nam se pije, da kupim cveklu, kao da mi je opet malo spalo željezo, naučio sam da prepoznam taj osjećaj, usput ubacim i flašu vina, da se malo napijem s M. kad se vrati s posla, ne vidim zašto ne.
Pijanka je dobro prošla, M. je trebalo da donese još jednu flašu, ali nije, pa me poslije slala opet u noćni market preko puta, ništa posebno, na početku smo oboje šutili, ona je plakala, ona nešto stalno plače, trese je neka akutna jesenska melanholija, začas se rasplače zbog najbezazlenije sitnice, svaka stvar je odjednom podsjeća na neprežaljenog genija, bivšeg momka, koji po svemu što mi je rekla o njemu uopšte nije genije, naravno, samo seljački hipster, par puta mu je čak i pisala kilometarske poruke kad je uhvati, pa je on još i izignoriše, onda joj bude još gore, još više joj se pije, da zaboravi, al nikad da zaboravi, svako malo se opet rasplače i sutra je boli glava, misli da umire od mamurluka i jedva ustane da se odvuče u radnju, da se radi. Poslije, nekad baš u pola vina, nešto smo počeli da pričamo, da se zezamo, da se smijemo, sad pokušavma da se sjetim zbog čega, ali mi ne ide, ne.
Srijeda, M. ode u radnju, ja pušim običnu Drinu za doručak i gledam u parkić, kroz prozor, sve je žući od lišća i sve je manje ljudi, ali ih još ima, ovaj put samo jedan, neki klošar pored drvceta piša na grafit iza desne klupe, a poslije i umjetnik u ljubičastoj jakni, s dobermanom, baca mu grančice dva sata, a ovaj mu ih vraća i jedva čeka da mu je opet baci, ne može da se smiri od uzbuđenja, i što ih duže posmatram sve više prelazi i na mene, odjuri da mu je vrati i čim mu vrati grančicu spusti mu je pred noge i digne glavu i skakuće tamo-vamo, jedva čeka da mu je opet baci, a ja gledam i pušim na prozoru i isto jedva čekam da mu je baci, sagni se i baci mu je opet, i malo dalje, potrudi se da baciš malo dalje, ovo je prelako, začas je stigne i začas je vrati i bilo bi bolje da se bar jednom potrudiš da je baciš malo dalje, vidiš da jedva čekamo, potrudi se malo, šta ti fali.
To je bilo juče, a jutros sam ga vidio opet, pred radnjom, bez dobermana, definitivno je to taj lik, umjetnik, to mi je potvrdio Genije, zna ga i on, mada kaže da nije neki slikar. Poslije dođe i Ć., Genijev novi najbolji prijatelj, slikar, kolega, odnedavno ponosni vlasnik nove male radnje sa isto pravim umjetničkim slikama nedaleko od naše, često svrati do Genija, razgalame se odjednom, od oduševljenja, pa kad je Genije kao jutros već na kafi ispred kafane, na ljubičastim dušecima s orijentalnim uzorkom, s nama, i on nam se pridruži, pa ih malo slušam, i najviše pričaju iste priče o pijanim budalama iz srednje škole, malo kad o sebi, a i kad pričaju o sebi i te priče su im iste kao i kod svakog, i kod gimnazijalaca, i kod poljoprivrednih tehničara, i kod stomatologa, i kod programera, i to me odvodi još bliže zaključku da i nisu neki umjetnici, mada se ja uopšte ne razumijem u slikarstvo, ipak se donekle razumijem u ljude, i umjetnici bi čini mi se morali da budu malo interesantniji od toga, malo neobični, pa da se možda nekad i posreći da se tu i tamo napravi ponešto dobro.
Onda opet kući, u parku opet slikar u ljubičastoj jakni s dobermanom, neumorni su, ali danas nemam vremena da dugo posmatram kako mu vraća grančicu i da jedva čekam da mu je opet baci, danas mi je predzadnji dan roka da se zaposlim, da opet postanem robot, a ja sam se baš jutros probudio siguran da ipak nema šanse da ja ikad stvarno postanem robot, mogu samo malo da se pretvaram, da zavaram ljude od stiropora neko vrijeme, u međuvremenu svakako ostajem pravi pjesnik, ozbiljan pisac i veliki filozof i postajem sve bolji i bolji, Kvake sazrijevaju sve više svaki dan, iduće godine sigurno padaju na papir, pa do kraja 2016. razrađujem i FF, onda se selim u Amsterdam, da je pišem tamo, da nabavim neko hipstersko ogromno biciklo i da se vozam kanalima i preko mostića, možda i da živim u čamcu, a možda u nekom potkrovlju sa zanimljivim prozorčićima s pogledom na park, možda i da povedem jednu plavušu sa dugim nogama, da se sjetim zavičaja kad mi zatepa “de, de”, a možda i da je nađem tamo, mada definitivno ne bi bilo savršeno kao sa povremenim “de, de”, bilo bi bolje da krene odavde sa mnom, u svakom slučaju, za dvije godine i mjesec i po dana se opet selim, iz Rezidencije, u Amsterdam, i ne vraćam se nazad, to je novi plan, a sad čekam M., treba da se vrati s posla, kaže da je našla nekog lika da nam konačno nabavi i malo trave, obećala je, da se prvo malo napušimo u Rezidenciji, a onda je možda odvedem u novu omiljenu kafanu, da je upoznam s Pablom, obećao sam joj, biće im drago, doduše s Pablom se nikad ne zna, al njoj sigurno, to znam.
Rezidencija, 13. novembar
Kuhinju su sredile dobro, konačno i par udaljenih ćoškova koje nismo koristili pa odgađali sve dok nije došla Mama. Prije par dana smo napokon dobili i frižider, mali polovni krš od Z., B. i Tetke, “na useljenje”, kaže bilo je i boljih al sve oni preveliki, šta će vama toliki. Bitno je samo da radi, samo je strašno smrdio kad se otvori i neko je prvo morao da ga oriba detaljno, ja sam se nadao da će M., ona se izgleda nadala da ću ja, nemam pojma, izbjegavali smo razgovor na tu temu par dana i samo nastavili da živimo bez frižidera, opušteno, kao i prije, dok nije došla Mama, pa ga oribala profesionalno, tipično za Mamu, sad imamo frižider, šteta što su nam propale dvije tegle ajvara prošle sedmice, tek kad smo shvatili da smo ga izgubili kad smo ogladnili jednom kasno noću kad nismo imali ni para ni snage da idemo u market preko puta, tek tad smo shvatili šta smo imali i šta smo izgubili, tek kad je bilo prekasno, tek tad.
Utorak rano jutro, poslije svađe, Mama se prva probudila i šuškala Rezidencijom kao da neće da nas probudi, neka vas, samo vi spavajte djeco, ja ne mogu, što nas je naravno oboje razbudilo gore nego da je galamila, i ranije nego ikad, popijemo kafu na vrijeme i vruć doručak u Rezidenciji ko nikad, M. ode na poso, a Mama uzme da briše prašinu sa par polica koje nije stigla sinoć, ili možda poslije samo nije htjela iz poštovanja prema meni, kad sam se već izgalamio i pobacao zavjese onako ozbiljno i znojavo muški kad su tek počele da čiste. Pa kad je pobrisala sve što je ostalo, kaže sine odo ja kući, meni je dosadno, nemam ni para da hodam da trošim, a ti vidi završi to za taj poso što se spremaš, zabrinuti smo za tebe, meni se čini da si se ti već pomirio sa životom, bogami me sikiraš, da znaš. Otpratim je na stanicu, lijepo jutro, lijep dan, svratimo na ćevape, pa po kartu i na autobus, da mi sve pare što je imala i kaže gledaj da nas ne razočaraš opet, ja je zagrlim i zamalo da se rasplačem na sav glas.
Pa polako kući sa stanice, lijepo jutro i lijep dan, mislim na Mamu, ne žuri mi se nigdje, prolazim pored neke kafane koja mi već neko vrijeme djeluje privlačno, zastanem, da svratim da vidim kakva li je ili ne, nigdje mi se ne žuri, sad imam para, ko ga jebe, taman da popijem kafu i zapalim koju cigaru, treba mi poslije one ogromne porcije ćevapa. Unutra prijatno, u jednom ćošku stari žuti klavir sa cvijećem i raznim zanimljivim sitnicama po njemu, ispred njega par stolova, ja naravno biram jedan u ćošku, zapalim i naručim kafu. Pušim cigaru, dignem glavu, gledam kroz velika stakla napolje, možda joj je to jedina mana, kafani, velika stakla svukud okolo, kao u ćevabdžinici na autobuskoj stanici, mada je dobro, ipak je dobro, sviđa mi se tu, odjednom primijetim fotografiju Pabla Pikasa sa šeširom i dignutom kragnom kaputa, ne vide mu se usta, samo jedno oko bulji ispod šešira, drugo se ne vidi u sjeni, ipak mi izgleda kao da mi se osmjehuje i namiguje onim nevidljivim ustima i okom, isti smo mi jarane, možda nas malo ko konta i mnogi govore da smo budale, al znamo mi dobro šta radimo, pa nek se ljuti ko hoće, mi im opraštamo jer ne znaju šta rade, ha ja, ništa se ti ne sikiraj ja vidim da si ti genije, samo istrpi još malo i biće dobrih stvari, uopšte ne sumnjam u tebe i tvoj talenat, tako me gleda, osmjehuje se i namiguje i gleda, prekida nas dečko sa kafom, marka i po, dam mu dvije marke instinktivno, u redu je, zadrži kusur, pa me to opet podsjeti na mamu i da mi je dala zadnje pare, i da bi sad zaustavila autobus i otišla u Rezidenciju po one zavjese i došla da me zadavi njima da zna da sam sa stanice pravo u kafanu, a nisam namjerno mama, svratio sam slučajno, i to samo na kafu, mada mi je u jednom trenutku prošlo kroz glavu i da zatražim viski, instinktivno, to mi je izgleda novi instinkt, ali još ne potpuno razvijen, tek se izliježe, ovako kasno, kako god, sjetim se mame i zagrljaja i opet mi fali sekunda da se rasplačem, boli me kurac za par trebica koje su sjedile u drugom ćošku, al opet nisam, sjetim se da opet podignem glavu prema Pablu, a Pablu sad suza u onom jedinom vidljivom oku, a nevidljiva brada podrhtava, stegla se da ne zaplače, jedva.
Onda naravno malo počnem da razmišljam o tome da sam možda počeo da postajem ozbiljno lud, počnem da sumnjam. Tad nekad ulazi dugonoga crnokosa djevojka u crnom, gledam joj noge dok ide prema one dvije koje su već sjedile u ćošku, one je pozdravljaju, đe si dugonoga, pa pričaju o nekim putovanjma, granicama, šopingu, i slično. Ispred kafane se zaustavi automobil, izlazi četri-pet momaka u studentskoj nošnji, dvojica nose po dio neke geodetske opreme i svi se naguraju na jednu klupu, da zapale, otkud njima ta oprema i šta hoće s njom, onda se sjetim da sam ih vidio već nekoliko puta na raznim lokacijama u gradu taj dan. Palim drugu cigaru i gledam u Pabla, ovaj put nije ni ponosan ni tužan, sad me gleda ko da se ne poznajemo uopšte, i šta buljim i otkud mi uopšte ideja da očekujem bilo šta od njega ... Ipak ispušim do kraja, izbjegavam da ga pogledam još jednom, samo mu na kraju namignem da se ne brine, znamo mi dobro šta radimo, i on i ja, pa polako prema Rezidenciji, usput odlučim da zapalim još jednu u parkiću preko puta, na lijevoj klupi, naravno, na lijevoj. Vidim iz daljine da je slobodna, na drugoj se naredala tri neka nova golobrada policajca sa glavama duboko zaronjenim u bureke i sendviče, čitam negdje da bi takvi sad trebali malo bolje da nas čuvaju od narkomana i džeparoša po gradu, i dok prilazim primijetim neki par, plavuša i klošar, po četrdesetak godina, kreću se prema istoj klupi, ubrzam i uletim im pred nosom, pravim se da ih ne vidim, kad sam se okrenuo opet sam im vidio samo leđa, odoše na ostatke treće klupe još malo lijevo, ili desno kad se gleda s ove strane, s klupe, iz Rezidencije je još malo lijevo, i iz Rezidencije se uopšte ne vide ti ostaci, nisam ni znao da je nekad tu bila još jedna klupa. Pušim, gledam Rezidenciju, da vidim kako izgleda odavde, lukovi iznad prozora, lavići, ornamenti, fasada, prljavo, sve je prljavo, a prozori se crne, ne vidi se ništa unutra, bar ne po danu kad su ugašena svjetla. Svratim još u market s alkoholom do parka koji radi po cijelu noć i u kojem se snabdijevamo kad se prekasno sjetimo da nam se pije, da kupim cveklu, kao da mi je opet malo spalo željezo, naučio sam da prepoznam taj osjećaj, usput ubacim i flašu vina, da se malo napijem s M. kad se vrati s posla, ne vidim zašto ne.
Pijanka je dobro prošla, M. je trebalo da donese još jednu flašu, ali nije, pa me poslije slala opet u noćni market preko puta, ništa posebno, na početku smo oboje šutili, ona je plakala, ona nešto stalno plače, trese je neka akutna jesenska melanholija, začas se rasplače zbog najbezazlenije sitnice, svaka stvar je odjednom podsjeća na neprežaljenog genija, bivšeg momka, koji po svemu što mi je rekla o njemu uopšte nije genije, naravno, samo seljački hipster, par puta mu je čak i pisala kilometarske poruke kad je uhvati, pa je on još i izignoriše, onda joj bude još gore, još više joj se pije, da zaboravi, al nikad da zaboravi, svako malo se opet rasplače i sutra je boli glava, misli da umire od mamurluka i jedva ustane da se odvuče u radnju, da se radi. Poslije, nekad baš u pola vina, nešto smo počeli da pričamo, da se zezamo, da se smijemo, sad pokušavma da se sjetim zbog čega, ali mi ne ide, ne.
Srijeda, M. ode u radnju, ja pušim običnu Drinu za doručak i gledam u parkić, kroz prozor, sve je žući od lišća i sve je manje ljudi, ali ih još ima, ovaj put samo jedan, neki klošar pored drvceta piša na grafit iza desne klupe, a poslije i umjetnik u ljubičastoj jakni, s dobermanom, baca mu grančice dva sata, a ovaj mu ih vraća i jedva čeka da mu je opet baci, ne može da se smiri od uzbuđenja, i što ih duže posmatram sve više prelazi i na mene, odjuri da mu je vrati i čim mu vrati grančicu spusti mu je pred noge i digne glavu i skakuće tamo-vamo, jedva čeka da mu je opet baci, a ja gledam i pušim na prozoru i isto jedva čekam da mu je baci, sagni se i baci mu je opet, i malo dalje, potrudi se da baciš malo dalje, ovo je prelako, začas je stigne i začas je vrati i bilo bi bolje da se bar jednom potrudiš da je baciš malo dalje, vidiš da jedva čekamo, potrudi se malo, šta ti fali.
To je bilo juče, a jutros sam ga vidio opet, pred radnjom, bez dobermana, definitivno je to taj lik, umjetnik, to mi je potvrdio Genije, zna ga i on, mada kaže da nije neki slikar. Poslije dođe i Ć., Genijev novi najbolji prijatelj, slikar, kolega, odnedavno ponosni vlasnik nove male radnje sa isto pravim umjetničkim slikama nedaleko od naše, često svrati do Genija, razgalame se odjednom, od oduševljenja, pa kad je Genije kao jutros već na kafi ispred kafane, na ljubičastim dušecima s orijentalnim uzorkom, s nama, i on nam se pridruži, pa ih malo slušam, i najviše pričaju iste priče o pijanim budalama iz srednje škole, malo kad o sebi, a i kad pričaju o sebi i te priče su im iste kao i kod svakog, i kod gimnazijalaca, i kod poljoprivrednih tehničara, i kod stomatologa, i kod programera, i to me odvodi još bliže zaključku da i nisu neki umjetnici, mada se ja uopšte ne razumijem u slikarstvo, ipak se donekle razumijem u ljude, i umjetnici bi čini mi se morali da budu malo interesantniji od toga, malo neobični, pa da se možda nekad i posreći da se tu i tamo napravi ponešto dobro.
Onda opet kući, u parku opet slikar u ljubičastoj jakni s dobermanom, neumorni su, ali danas nemam vremena da dugo posmatram kako mu vraća grančicu i da jedva čekam da mu je opet baci, danas mi je predzadnji dan roka da se zaposlim, da opet postanem robot, a ja sam se baš jutros probudio siguran da ipak nema šanse da ja ikad stvarno postanem robot, mogu samo malo da se pretvaram, da zavaram ljude od stiropora neko vrijeme, u međuvremenu svakako ostajem pravi pjesnik, ozbiljan pisac i veliki filozof i postajem sve bolji i bolji, Kvake sazrijevaju sve više svaki dan, iduće godine sigurno padaju na papir, pa do kraja 2016. razrađujem i FF, onda se selim u Amsterdam, da je pišem tamo, da nabavim neko hipstersko ogromno biciklo i da se vozam kanalima i preko mostića, možda i da živim u čamcu, a možda u nekom potkrovlju sa zanimljivim prozorčićima s pogledom na park, možda i da povedem jednu plavušu sa dugim nogama, da se sjetim zavičaja kad mi zatepa “de, de”, a možda i da je nađem tamo, mada definitivno ne bi bilo savršeno kao sa povremenim “de, de”, bilo bi bolje da krene odavde sa mnom, u svakom slučaju, za dvije godine i mjesec i po dana se opet selim, iz Rezidencije, u Amsterdam, i ne vraćam se nazad, to je novi plan, a sad čekam M., treba da se vrati s posla, kaže da je našla nekog lika da nam konačno nabavi i malo trave, obećala je, da se prvo malo napušimo u Rezidenciji, a onda je možda odvedem u novu omiljenu kafanu, da je upoznam s Pablom, obećao sam joj, biće im drago, doduše s Pablom se nikad ne zna, al njoj sigurno, to znam.
Rezidencija, 13. novembar
5.11.14
Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (5)
Danas u parku: guzovi djevojke u sivoj trenerci igraju gore, dole, gore, dole, dok šeta malog žutog psa, a crvenokosa baba bulji u utabanu travu ispred klupe, i puši.
Zaboravio sam da napišem da sam dobio novi bilbord poslije izbora, brzo, stavili su neke čizme, đonove, a san o manekenki ostaje za neki drugi put. Ionako već neko vrijeme uopšte ne boravim u Kabinetu, hladno je a nemamo para da grijemo sve ogromne prostorije, mala grijalica jedva može da zagrije Studio, i opet nemam pojma šta ćemo kad dođe račun za struju, misteriozno grijanje u ponoć je ipak misteriozno nestalo sad kad najviše treba. A još nije uopšte hladno kako zna da bude u novembru, novembru, danas već peti, a ja sam još daleko od toga da sam ponovo robot, opet mi se ne radi ništa, samo mi se hoda po restoranima i kafanama i parkovima, i čita i piše, i najviše mislim na žene.
Danas sam dobio i poziv na jazz od jedne od njih, od A., neka karta je nekako ostala višak, a mislio sam da ove godine nema šanse da odem, nemam para ko nikad, a i program im nije nešto, više tehno-pop i seljački etno nego jazz. Ipak idem na gitaristu, da malo protegnem noge, kad se već pojavila karta i u svakom slučaju mi se ne radi ništa, što da ne. M. bi mogla da bude ljubomorna jer nema karte za nju, a možda se i organizujemo da nabavimo još jednu, čini mi se da nije preskupo (ipak je preskupo, šta je ovo jbtb) za ovo, sigurno se ne bi pojavila ni jedna besplatno za mene da jest. Mada, možda bi A. smetalo da povedemo i M., čini mi se da se ne podnose baš .... dovoljno ... nema veze, pa šta.
Prošle sedmice u Rezidenciji mi je niotkud pozvonila meksikanka Marta, sa starim oglasom za stan i slikama na pametnom telefonu, jel to to, jebiga jest al ne izdaje se više, kaže ide tu na “Film Factory” i možda joj se snima neki kratki film kod nas, pa kad se vratila da malo bolje pogleda stan neki dan, nije joj se baš dopalo što je toliko zapušteno sve, ona nam u stvari “zavidi” na “boemskom ambijentu”, mora da je to odlično za “pisca”, ali nije sigurna da joj se to uklapa u priču o finoj usamljenoj starici u stanu, a ja klimam da znam, gdje ima fina usamljena bakica sa prozorima s tri rupe od gelera ili metaka na staklima i nijednom zavjesom, i da ne okreči stan bar jednom u zadnjih dvadeset godina ... Predložio sam joj da onda proba da je prepiše u nešto malo luđe, čupavo, poremećeno, s mačkama, bilo bi šteta da odustane sad kad mi je pomenula da bi nam platila stanarinu i po za samo pet dana snimanja tu. Nek snima šta hoće, mada se M. ne bi sviđalo ako je horor, ionako je i dalje istraumirana da ima nešto ukleto negdje u stanu, a ja osluškujem kad pucketa i osipa se uokolo kad je vjetar i jaka kiša i pitam se šta bi bilo bolje, da se sruši sad odjednom kad smo tu, ili da se ne sruši, još malo. Ja sam skeptičan, Martica mi više liči na studenticu stomatologije, a najmanje na režiju, mada šta ja znam o režiji, možda uopšte ne moraš da budeš nimalo lud da smisliš dobar film i da iskontrolišeš ekipu od deset-dvadeset amatera-idiota i nikakvu opremu i budžet u deset-dvadeset dana, da ga snimiš, da ga izimprovizuješ da bar malo podsjeća na ono što si zamislio, da bude najbolje što je moglo u tim uslovima, pa da ga spališ ako ne valja, bitno je samo da ispadne dobro, a ne da budeš dobar s glumcima i kamermanom, da budeš “fin”.
Nevezano, pitam se: kome prosječan klošar treba da popuši kurac da ode na piće sa zanimljivom a mentalno stabilnom (zdravom?) ženom, da nije nepovratno totalno sjebana zbog nekog bivšeg seljaka-“genija”-slikara-pisca-pjesnika-doktora-advokata-arhitektu u ovom gradu ... gdje?
Nema veze, zato sam otkrio solidan sendvič s pohovanom piletinom za dvije i po marke iza ćoška preko puta, još ga ugrije, neka dugonoga plavuša radi, bog je blagoslovio, skoro kao kod mame, skoro kao kod mame, osim kad poludi od histerije jer je depresivna, kao i svako, gladan sam, M. mi je opet ostavila dovoljno za cigare i sendvič, cigare možda i bacim al sendvič nikad, odoh da jedem, pa da postanem robot, pa na gitaristu, na “jazz”.
Rezidencija, 5. novembar
Zaboravio sam da napišem da sam dobio novi bilbord poslije izbora, brzo, stavili su neke čizme, đonove, a san o manekenki ostaje za neki drugi put. Ionako već neko vrijeme uopšte ne boravim u Kabinetu, hladno je a nemamo para da grijemo sve ogromne prostorije, mala grijalica jedva može da zagrije Studio, i opet nemam pojma šta ćemo kad dođe račun za struju, misteriozno grijanje u ponoć je ipak misteriozno nestalo sad kad najviše treba. A još nije uopšte hladno kako zna da bude u novembru, novembru, danas već peti, a ja sam još daleko od toga da sam ponovo robot, opet mi se ne radi ništa, samo mi se hoda po restoranima i kafanama i parkovima, i čita i piše, i najviše mislim na žene.
Danas sam dobio i poziv na jazz od jedne od njih, od A., neka karta je nekako ostala višak, a mislio sam da ove godine nema šanse da odem, nemam para ko nikad, a i program im nije nešto, više tehno-pop i seljački etno nego jazz. Ipak idem na gitaristu, da malo protegnem noge, kad se već pojavila karta i u svakom slučaju mi se ne radi ništa, što da ne. M. bi mogla da bude ljubomorna jer nema karte za nju, a možda se i organizujemo da nabavimo još jednu, čini mi se da nije preskupo (ipak je preskupo, šta je ovo jbtb) za ovo, sigurno se ne bi pojavila ni jedna besplatno za mene da jest. Mada, možda bi A. smetalo da povedemo i M., čini mi se da se ne podnose baš .... dovoljno ... nema veze, pa šta.
Prošle sedmice u Rezidenciji mi je niotkud pozvonila meksikanka Marta, sa starim oglasom za stan i slikama na pametnom telefonu, jel to to, jebiga jest al ne izdaje se više, kaže ide tu na “Film Factory” i možda joj se snima neki kratki film kod nas, pa kad se vratila da malo bolje pogleda stan neki dan, nije joj se baš dopalo što je toliko zapušteno sve, ona nam u stvari “zavidi” na “boemskom ambijentu”, mora da je to odlično za “pisca”, ali nije sigurna da joj se to uklapa u priču o finoj usamljenoj starici u stanu, a ja klimam da znam, gdje ima fina usamljena bakica sa prozorima s tri rupe od gelera ili metaka na staklima i nijednom zavjesom, i da ne okreči stan bar jednom u zadnjih dvadeset godina ... Predložio sam joj da onda proba da je prepiše u nešto malo luđe, čupavo, poremećeno, s mačkama, bilo bi šteta da odustane sad kad mi je pomenula da bi nam platila stanarinu i po za samo pet dana snimanja tu. Nek snima šta hoće, mada se M. ne bi sviđalo ako je horor, ionako je i dalje istraumirana da ima nešto ukleto negdje u stanu, a ja osluškujem kad pucketa i osipa se uokolo kad je vjetar i jaka kiša i pitam se šta bi bilo bolje, da se sruši sad odjednom kad smo tu, ili da se ne sruši, još malo. Ja sam skeptičan, Martica mi više liči na studenticu stomatologije, a najmanje na režiju, mada šta ja znam o režiji, možda uopšte ne moraš da budeš nimalo lud da smisliš dobar film i da iskontrolišeš ekipu od deset-dvadeset amatera-idiota i nikakvu opremu i budžet u deset-dvadeset dana, da ga snimiš, da ga izimprovizuješ da bar malo podsjeća na ono što si zamislio, da bude najbolje što je moglo u tim uslovima, pa da ga spališ ako ne valja, bitno je samo da ispadne dobro, a ne da budeš dobar s glumcima i kamermanom, da budeš “fin”.
Nevezano, pitam se: kome prosječan klošar treba da popuši kurac da ode na piće sa zanimljivom a mentalno stabilnom (zdravom?) ženom, da nije nepovratno totalno sjebana zbog nekog bivšeg seljaka-“genija”-slikara-pisca-pjesnika-doktora-advokata-arhitektu u ovom gradu ... gdje?
Nema veze, zato sam otkrio solidan sendvič s pohovanom piletinom za dvije i po marke iza ćoška preko puta, još ga ugrije, neka dugonoga plavuša radi, bog je blagoslovio, skoro kao kod mame, skoro kao kod mame, osim kad poludi od histerije jer je depresivna, kao i svako, gladan sam, M. mi je opet ostavila dovoljno za cigare i sendvič, cigare možda i bacim al sendvič nikad, odoh da jedem, pa da postanem robot, pa na gitaristu, na “jazz”.
Rezidencija, 5. novembar
7.10.14
Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (3)
Opet sam pravio grah. Filozofija kuhanja mi je: nabacaj sve sastojke koji se slažu i nek se kuha što sporije, tri-četri sata, dok se sve ne stopi u jednu cjelinu, al ne do kraja, nek ostane samo još sekundica da se topi u ustima dok žvaćeš. M. se nije svidjelo, jesam fulao malo s prvim, bilo je preljuto, al drugi je bio dobar, meni su u stvari oba bila odlična, bolje nego kod bilo koje tetke ili mame. Traje dva-tri dana, uštedi se malo para, a kažu i da je dobro za organizam, “zdravo!” U Rezidenciji sam ovih dana, razmišljam o ženama i kukanju da je dosadno domaćicama kod kuće, meni je super, imaš po cijeli dan da radiš šta hoćeš, malo počistiš i opereš, praviš sebi hranu, s ljubavlju, ko samo sebi, prošetaš ako je lijep dan, čitaš, pišeš, pratiš klošare na klupama u izdignutom parku preko puta s kojih te posmatraju kroz ogromne prozore noću i pitaš se koji li ti je najsumnjiviji za ono obijanje i smišljaš kako da ga namamiš da proba opet, pa da ga uhvatiš živog i objesiš za jaja, još samo da ima neko tamo ko radi za mene i da ne moram da se brinem za hranu, krevet i cigare...
Vraćam se iz radnje prije par noći, Zelenih beretki, Štrosmajerova, Ferhadija, Maršalova, nedjelja naveče, drugi dan bajrama, svjetla se presijavaju na asfaltu, ozbiljna jesen miriše na prošlost, i čuje se svašta. Ne volim ramazane i bajrame, hoću da kažem da ih mrzim, naravno imam puno pravo na to, jer sam se, kao, rodio kao “musliman”. “Zapadnjački običaji” – momak od dvadesetak godina pametuje malo mlađem romantičnom interesu ispod šamije – i “Elhamdulilah, elhamdulilah, elhamdulilah, el-ham-du-li-lah!” – komentar navodno uglednog mudrog gospodina na komentar njegovog prijatelja da mu je sin “dao uslov za četvrtu”... Elhamdulilah. I “zapadnjački običaji” u nizu kafića u centru, preglasna porno muzika do preglasne turbofolk muzike do preglasne porno muzike, miješaju se ko odvratni alkoholi i povraća mi se od panike dok prolazim tim dijelom u to doba noći, momci i djevojke i žene i muškarci se nadvikuju o važnim problemima i prave tragične grimase. Reklame za izbore na tramvajskim stanicama, Bakir i Peđa izgledaju dobro, pa i mali Željko ... Jebo politiku i pisanje o politici, u svakom slučaju, ni Orwell na kraju nije uspio ništa. Ali mora da se glasa, da se mongolima sa stočnim običajima malo pokvari “ćejf”, vjerovatno za Peđu, čuo sam da ima apartman u Evropi (ili samo sobu, i to je sigurno odlično skupo), mada to možda uopšte nije tačno, vjerovatno, izgleda zdravo i kao da nije mongol, donekle sigurno, ko ga jebe, eto mu moj glas.
Neka tinejdž-mjutant-nindža-gospođa u Guardianu piše komentar da je “oslobađa” nošenje nikaba, to je iz pokornosti prema “Gospodaru” mada je niko ne tjera i ne dira nikog i bilo bi netolerantno ako joj to zabrane, u Australiji. Islamofobija, Islamska Država, terorizam, bombardovanje, retardirano. Neki od najboljih ljudi koje znam se sve više i više lože na beduinski islam, a bili bi dobri i bez islama, možda i bolji. A možda i gori, možda bi bili baš seronje da se ne boje Alaha, ko zna. Genije obožava Direra i Sezana, kao nešto pokušava da slika i talentovan je, ali nema duha, nema osjećaja, nema mašte, i izgovara rečenice: Smijeh je bolest za srce. To je laž. Čovjek koji je to reko nikad nije slago u životu. E pa jest a ako je to reko, jarane, razmisli malo. Neko ko je imalo svjestan ne može da vjeruje u nezamislivo Najmilosnijeg koji se naljuti ako opereš zube poslije izlaska sunca za ramazan – neki najmirisniji ljudi koje znam odjednom zasmrde iz usta kad poste, pretpostavljam da je do toga – i u Najpametnijeg čovjeka ikad koji nikad nije slagao ništa, a ostao doživotno nepismen uprkos prvim riječima “Objave” da uči, čita, izučava, jer ... jebo ljude, kao da si okružen čimpanzama, nešto se došaptavaju, cerekaju, uzdišu, grle, tuku i jebu, i nikad nemaš pojma šta misle i šta hoće da kažu, a kad im objašnjavaš zagledaju ti se u mrlju na džemperu i bog zna šta kontaju, ništa.
Pitam se tu noć da li da nastavim sa Dnevnicima, možda samo serem, i dobijem zeleni val, od početka do kraja, šest-sedam semafora i zeleno na svakom, recimo da je to znak, bitno je da se nešto piskara, da se stvori navika i tok za Kvake, ko ga jebe.
Pa teška noć za M., teška “anksioznost”, drhtanje i strah od smrti, kaže spavaj ti al kako da spavam kad ona tu osluškuje i drhti, bila je zajednička trauma nedavno pa je razumijem, pričali smo o tome i o svemu do zore, a ujutru je čekala radnja, da se radi. Ona se boji iskustva, boji se da propusti život ako umre sad, a ja se bojim njenog iskustva ako mi ujutru u krevetu umjesto mene pronađe leš sa razjapljenim ustima, jer spavam užasno otvorenih usta i hrčem nekad glasnije, nekad nečujno, nekad tiho. Ako me neko izbode ili pregazi tramvaj, ili srce samo otkaže u snu, hoću da znaš da sam vas volio sve i da nikom ne zamjeram ništa, pričam joj, a ona se rasplakala jer je sujevjerna i misli da slutim nešto, kao i svi. I neću “dženazu” i da mi neka budala blebeće nabrajalice na arapskom iznad rupe u ilovači i nečije zastave sa glupostima i sabljom, hoću da se sjećate dobrih stvari i da me umotaš u čaršaf, i zapališ, kao džoint. To ne pričam, to mi je iz jedne od nenapisanih pjesama za Keti, još je nisam prebolio do kraja, a ona neki dan prolazi ispred radnje dok mi neka baba iz Latvije dovikuje da mi je dobar engleski i gdje sam naučio tako, i neće ni da me pogleda, ni da klimne ni cimne obrvama, ništa, a ja sam mislio da sam ostao fin, osim jedne krize i ispada na kraju koja bi, na kraju krajeva, morala da se razumije, pogotovo ako si psiholog. Ili možda ipak ne, kako god...
I. se naljutila na mene, misli da joj se ne javljam jer mislim da ima šizofreniju, a ja sam joj samo pisao da sam zabrinut kad mi je pisala da čuje tuđe misli i da joj neko čačka po glavi, ozbiljno, i nisam joj se javio jer nemam vremena i neću da imam obavezu da se javljam nikom svaki dan, jebo elektronske veze, treba mi prava žena od krvi i mesa da se diramo i razmjenjujemo tečnosti, da smirimo hormone svako malo. Jebiga, na kraju se svi nešto naljute i niko više neće da se javlja, osim smorova koji bi nešto da se javljaju stalno, mora da je do mene i ako ništa imam svoje knjige da me griju, i viski, i cigare, i grijalicu, mala je i kao da mnogo troši, ali ugrije bar Studio, a to je dovoljno, pogotovo kad sam sam, kao večeras, to je dovoljno, za sad.
Vraćam se iz radnje prije par noći, Zelenih beretki, Štrosmajerova, Ferhadija, Maršalova, nedjelja naveče, drugi dan bajrama, svjetla se presijavaju na asfaltu, ozbiljna jesen miriše na prošlost, i čuje se svašta. Ne volim ramazane i bajrame, hoću da kažem da ih mrzim, naravno imam puno pravo na to, jer sam se, kao, rodio kao “musliman”. “Zapadnjački običaji” – momak od dvadesetak godina pametuje malo mlađem romantičnom interesu ispod šamije – i “Elhamdulilah, elhamdulilah, elhamdulilah, el-ham-du-li-lah!” – komentar navodno uglednog mudrog gospodina na komentar njegovog prijatelja da mu je sin “dao uslov za četvrtu”... Elhamdulilah. I “zapadnjački običaji” u nizu kafića u centru, preglasna porno muzika do preglasne turbofolk muzike do preglasne porno muzike, miješaju se ko odvratni alkoholi i povraća mi se od panike dok prolazim tim dijelom u to doba noći, momci i djevojke i žene i muškarci se nadvikuju o važnim problemima i prave tragične grimase. Reklame za izbore na tramvajskim stanicama, Bakir i Peđa izgledaju dobro, pa i mali Željko ... Jebo politiku i pisanje o politici, u svakom slučaju, ni Orwell na kraju nije uspio ništa. Ali mora da se glasa, da se mongolima sa stočnim običajima malo pokvari “ćejf”, vjerovatno za Peđu, čuo sam da ima apartman u Evropi (ili samo sobu, i to je sigurno odlično skupo), mada to možda uopšte nije tačno, vjerovatno, izgleda zdravo i kao da nije mongol, donekle sigurno, ko ga jebe, eto mu moj glas.
Neka tinejdž-mjutant-nindža-gospođa u Guardianu piše komentar da je “oslobađa” nošenje nikaba, to je iz pokornosti prema “Gospodaru” mada je niko ne tjera i ne dira nikog i bilo bi netolerantno ako joj to zabrane, u Australiji. Islamofobija, Islamska Država, terorizam, bombardovanje, retardirano. Neki od najboljih ljudi koje znam se sve više i više lože na beduinski islam, a bili bi dobri i bez islama, možda i bolji. A možda i gori, možda bi bili baš seronje da se ne boje Alaha, ko zna. Genije obožava Direra i Sezana, kao nešto pokušava da slika i talentovan je, ali nema duha, nema osjećaja, nema mašte, i izgovara rečenice: Smijeh je bolest za srce. To je laž. Čovjek koji je to reko nikad nije slago u životu. E pa jest a ako je to reko, jarane, razmisli malo. Neko ko je imalo svjestan ne može da vjeruje u nezamislivo Najmilosnijeg koji se naljuti ako opereš zube poslije izlaska sunca za ramazan – neki najmirisniji ljudi koje znam odjednom zasmrde iz usta kad poste, pretpostavljam da je do toga – i u Najpametnijeg čovjeka ikad koji nikad nije slagao ništa, a ostao doživotno nepismen uprkos prvim riječima “Objave” da uči, čita, izučava, jer ... jebo ljude, kao da si okružen čimpanzama, nešto se došaptavaju, cerekaju, uzdišu, grle, tuku i jebu, i nikad nemaš pojma šta misle i šta hoće da kažu, a kad im objašnjavaš zagledaju ti se u mrlju na džemperu i bog zna šta kontaju, ništa.
Pitam se tu noć da li da nastavim sa Dnevnicima, možda samo serem, i dobijem zeleni val, od početka do kraja, šest-sedam semafora i zeleno na svakom, recimo da je to znak, bitno je da se nešto piskara, da se stvori navika i tok za Kvake, ko ga jebe.
Pa teška noć za M., teška “anksioznost”, drhtanje i strah od smrti, kaže spavaj ti al kako da spavam kad ona tu osluškuje i drhti, bila je zajednička trauma nedavno pa je razumijem, pričali smo o tome i o svemu do zore, a ujutru je čekala radnja, da se radi. Ona se boji iskustva, boji se da propusti život ako umre sad, a ja se bojim njenog iskustva ako mi ujutru u krevetu umjesto mene pronađe leš sa razjapljenim ustima, jer spavam užasno otvorenih usta i hrčem nekad glasnije, nekad nečujno, nekad tiho. Ako me neko izbode ili pregazi tramvaj, ili srce samo otkaže u snu, hoću da znaš da sam vas volio sve i da nikom ne zamjeram ništa, pričam joj, a ona se rasplakala jer je sujevjerna i misli da slutim nešto, kao i svi. I neću “dženazu” i da mi neka budala blebeće nabrajalice na arapskom iznad rupe u ilovači i nečije zastave sa glupostima i sabljom, hoću da se sjećate dobrih stvari i da me umotaš u čaršaf, i zapališ, kao džoint. To ne pričam, to mi je iz jedne od nenapisanih pjesama za Keti, još je nisam prebolio do kraja, a ona neki dan prolazi ispred radnje dok mi neka baba iz Latvije dovikuje da mi je dobar engleski i gdje sam naučio tako, i neće ni da me pogleda, ni da klimne ni cimne obrvama, ništa, a ja sam mislio da sam ostao fin, osim jedne krize i ispada na kraju koja bi, na kraju krajeva, morala da se razumije, pogotovo ako si psiholog. Ili možda ipak ne, kako god...
I. se naljutila na mene, misli da joj se ne javljam jer mislim da ima šizofreniju, a ja sam joj samo pisao da sam zabrinut kad mi je pisala da čuje tuđe misli i da joj neko čačka po glavi, ozbiljno, i nisam joj se javio jer nemam vremena i neću da imam obavezu da se javljam nikom svaki dan, jebo elektronske veze, treba mi prava žena od krvi i mesa da se diramo i razmjenjujemo tečnosti, da smirimo hormone svako malo. Jebiga, na kraju se svi nešto naljute i niko više neće da se javlja, osim smorova koji bi nešto da se javljaju stalno, mora da je do mene i ako ništa imam svoje knjige da me griju, i viski, i cigare, i grijalicu, mala je i kao da mnogo troši, ali ugrije bar Studio, a to je dovoljno, pogotovo kad sam sam, kao večeras, to je dovoljno, za sad.
3.10.14
Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (2)
Na nekim zgradama su žuta svjetla, a na nekim zelenkasto-plavkasta, naravno postoje izuzeci, možda su i ljudi u žutim zgradama drugačiji od zelenkasto-plavih. I tu i tamo poneki prozor sa plavim svjetlucanjem i sjenama, neko gleda utakmicu, neko dnevnik, neko film, možda La Grande Bellezu i misli da je isti kao Đepe, samo što nema para i žene ga uopšte ne podnose, a on uopšte ne podnosi buku i zabave i “glamur”. I nije toliko pametan, niko nije toliko pametan... Ili neko stvarno jeste, ko zna.
Odličan dan, običan dan, grozan dan, najgori. Bila je mala djevojčica, oko četrdeset centimetara, u narandžastoj haljinici na cvjetiće, zvučnik mi bije pravo u vrata od radnje i kad je toplo moram da ostavim otvoreno zbog posla pa me zaboli glava od glasne porno muzike, ali ne nju, ona je zastala, ona je zastala da pleše, mala djevojčica od četrdeset centimetara pleše na sred ulice ispred mojih vrata a svakakvi ljudi prolaze i prolaze i ne vide je kao da nije spektakl, sve dok tata nije odustao od nagovaranja i potrčao da je uhvati da odu.
Najgori rođendan ikad, doživotna trauma zbog Kraljice i objašnjavanje, i objašnjavanje, i objašnjavanje, dosta mi je objašnjavanja za deset života, tek drugu noć sam se nekako naspavao donekle, a treću, dok sam razmišljao o Đepeu i skupljao hrabrost da je zagrlim, neko nam je obio Rezidenciju, mamicu mu jebem. Skupljam pare za pumparicu, flašu konjaka i dvije-tri kutije cigara, da opet pogasim sva svjetla, kao da me nema, dokotrljam stolicu u hodnik, prema vratima, i pijem i pušim i milkim pušku i osluškujem, pa da mu zadnja slika u životu bude nečija silueta u hodniku u tami, sjaj cigare i odsjaj na naočarama, i konačno veliki prasak, “vidimo se u džehenemu”, obijaj mater, stoko.
Mada nam nije ni uzelo ni ispremetalo ništa ... čak ni pola flaše viskija na polici, to sam dobio za rođendan, možda je neko naišao, a možda se sažalilo što nemamo ništa, treba da pregledam knjige, možda mi je ostavilo dvadeset maraka i pismo natopljeno suzama u Montanju.
Juče je opet bilo dovoljno toplo da otvorim prozor u Studiju, i još mi uleti nešto ogromno unutra, neki vilin konjic, helikopterčić, nešto, prava mala Kašikica sa rasponom krila dva metra, sačekao sam da samo nađe izlaz kroz isti prozor jer se vidjelo da ima veći mozak od mene, nikad nisam vidio veće ni na Selu ni na dokumentarcima o Černobilu, nigdje, otkud toliki u centru Sarajeva, bog zna, treba mi puška, nek se nađe, možda se vrati, mamicu mu jebem, ko zna?
Rezidencija, 3. oktobar
Odličan dan, običan dan, grozan dan, najgori. Bila je mala djevojčica, oko četrdeset centimetara, u narandžastoj haljinici na cvjetiće, zvučnik mi bije pravo u vrata od radnje i kad je toplo moram da ostavim otvoreno zbog posla pa me zaboli glava od glasne porno muzike, ali ne nju, ona je zastala, ona je zastala da pleše, mala djevojčica od četrdeset centimetara pleše na sred ulice ispred mojih vrata a svakakvi ljudi prolaze i prolaze i ne vide je kao da nije spektakl, sve dok tata nije odustao od nagovaranja i potrčao da je uhvati da odu.
Najgori rođendan ikad, doživotna trauma zbog Kraljice i objašnjavanje, i objašnjavanje, i objašnjavanje, dosta mi je objašnjavanja za deset života, tek drugu noć sam se nekako naspavao donekle, a treću, dok sam razmišljao o Đepeu i skupljao hrabrost da je zagrlim, neko nam je obio Rezidenciju, mamicu mu jebem. Skupljam pare za pumparicu, flašu konjaka i dvije-tri kutije cigara, da opet pogasim sva svjetla, kao da me nema, dokotrljam stolicu u hodnik, prema vratima, i pijem i pušim i milkim pušku i osluškujem, pa da mu zadnja slika u životu bude nečija silueta u hodniku u tami, sjaj cigare i odsjaj na naočarama, i konačno veliki prasak, “vidimo se u džehenemu”, obijaj mater, stoko.
Mada nam nije ni uzelo ni ispremetalo ništa ... čak ni pola flaše viskija na polici, to sam dobio za rođendan, možda je neko naišao, a možda se sažalilo što nemamo ništa, treba da pregledam knjige, možda mi je ostavilo dvadeset maraka i pismo natopljeno suzama u Montanju.
Juče je opet bilo dovoljno toplo da otvorim prozor u Studiju, i još mi uleti nešto ogromno unutra, neki vilin konjic, helikopterčić, nešto, prava mala Kašikica sa rasponom krila dva metra, sačekao sam da samo nađe izlaz kroz isti prozor jer se vidjelo da ima veći mozak od mene, nikad nisam vidio veće ni na Selu ni na dokumentarcima o Černobilu, nigdje, otkud toliki u centru Sarajeva, bog zna, treba mi puška, nek se nađe, možda se vrati, mamicu mu jebem, ko zna?
Rezidencija, 3. oktobar
25.9.14
Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (1)
Našli smo novo mjesto. Rezidencija je fantastična, prozori u Studiju gledaju na Maršalovu, tramvaji, saobraćaj, park, sjever, ogromni prozori i stoličica i stolić ispod jednog, u ćošku do Kabineta na sjeverozapadu, zalazak sunca između nebodera i In a Sentimental Mood na radiju, taman. Ne sviđa mi se bilbord ispod zapadnog prozora, sad su stavili “cunami”, očekujem neku manekenku i seksi veš kad prođu izbori, nisam ni znao da su izbori dok nam nisu zalijepili novu reklamu pod prozor baš kad smo useljavali, ignorišem ih tako iskusno iz godine u godinu, sve bolje.
Bilo je prljavo, zaguraj ruku gore visoko u šupljinu, blato curi niz lakat a neki šljunak sipa oko šake dok brišeš, bar se nije desilo da nijedna čupava tarantula krene da nam se spušta niz ruku, a izgledalo je kao da bi najvjerovatnije moglo. Trebalo je pet-šest dana da čistimo, i opet je ostalo još pet-šest. Nema žohara? Šporet kao radi, samo je spor, iznerviraš se od gladi dok proključa, pa padneš u depresiju dok se skuhaju jaja, al ne izgubiš apetit, najbolja kuhana jaja u ponoć u životu. Frižider ne radi uopšte, čekamo majstora za veš-mašinu. Zidovi su debeli pola metra, visoki tri i šezdeset, i nije hladno, uopšte nije hladno, možda samo ponekad, malo. Neko ludo grijanje u ponoć odozgo ili odozdo, dole je kafana a gore Grofica i zašto pojačavaju tako kasno, nije nam jasno, upali se odjednom, oko ponoći, i ugrije se, zbacimo jorgane i zamagle nam stakla. Pada deseta noć a M. se još boji da spava u Velikoj Odaji, strah je duhova i smrti, ima probleme, spavamo zajedno na kaučima u Studiju, pravim joj društvo, pijemo i smijemo se jedno drugom, ona bi napolje da razbija stakla a meni se samo spava. Sviđa mi se vino, vino je najbolje, i votka. Viski je preskup, i konjak čeka plaćenija vremena. Tražiću flašu rakije od Starog.
Nemam para. Čaršija je Haos, najveći procenat medicinski ludih ljudi na slobodi u životu, oko 45%, hodaju uličicama i svađaju se sa sobom, gestikulacije i grimase, još gore, uđu kod mene da me pitaju nešto. Nemam vremena za pisanje, ne mogu kad me cijeli dan ometaju bule, budale i babe, a nemam energije kad dođem kući kasno. Inače opet uopšte nemam energije za ništa, kao da mi je opet spalo željezo, danas sam dao zadnje pare za cigare i cveklu. Treba mi privatnost, treba mi soba da se zaključam. Bilo je vremena za čitanje, samo to, sad su Walser i Školice, nikad da završim De Sada. Sad imam Kabinet, a nemam para, ne vraća mi se na pijacu, a moram, treba mi para, samo na pijaci uopšte nema para, samo nešto malo za kafu i cigare i sendvič, godina je bila katastrofa, vraćam se u robote, tu ima para, al koji je tek to haos, bar se isplati, na momente, nekad. Možda mi ostane i sat-dva dnevno za Kvake, to je plan, ako se organizujem dobro, to je sad jedino važno, da se organizujem, dobro, ili bar dovoljno dobro da se prezimi, u Rezidenciji, u Studiju, u Kabinetu, sa M., pa na proljeće počinjem i do kraja godine sigurno zavšavam Kvake, ove godine definitivno, nema više neozbiljno, 2015. je godina,sto posto.
Rezidencija, 25. septembar
Bilo je prljavo, zaguraj ruku gore visoko u šupljinu, blato curi niz lakat a neki šljunak sipa oko šake dok brišeš, bar se nije desilo da nijedna čupava tarantula krene da nam se spušta niz ruku, a izgledalo je kao da bi najvjerovatnije moglo. Trebalo je pet-šest dana da čistimo, i opet je ostalo još pet-šest. Nema žohara? Šporet kao radi, samo je spor, iznerviraš se od gladi dok proključa, pa padneš u depresiju dok se skuhaju jaja, al ne izgubiš apetit, najbolja kuhana jaja u ponoć u životu. Frižider ne radi uopšte, čekamo majstora za veš-mašinu. Zidovi su debeli pola metra, visoki tri i šezdeset, i nije hladno, uopšte nije hladno, možda samo ponekad, malo. Neko ludo grijanje u ponoć odozgo ili odozdo, dole je kafana a gore Grofica i zašto pojačavaju tako kasno, nije nam jasno, upali se odjednom, oko ponoći, i ugrije se, zbacimo jorgane i zamagle nam stakla. Pada deseta noć a M. se još boji da spava u Velikoj Odaji, strah je duhova i smrti, ima probleme, spavamo zajedno na kaučima u Studiju, pravim joj društvo, pijemo i smijemo se jedno drugom, ona bi napolje da razbija stakla a meni se samo spava. Sviđa mi se vino, vino je najbolje, i votka. Viski je preskup, i konjak čeka plaćenija vremena. Tražiću flašu rakije od Starog.
Nemam para. Čaršija je Haos, najveći procenat medicinski ludih ljudi na slobodi u životu, oko 45%, hodaju uličicama i svađaju se sa sobom, gestikulacije i grimase, još gore, uđu kod mene da me pitaju nešto. Nemam vremena za pisanje, ne mogu kad me cijeli dan ometaju bule, budale i babe, a nemam energije kad dođem kući kasno. Inače opet uopšte nemam energije za ništa, kao da mi je opet spalo željezo, danas sam dao zadnje pare za cigare i cveklu. Treba mi privatnost, treba mi soba da se zaključam. Bilo je vremena za čitanje, samo to, sad su Walser i Školice, nikad da završim De Sada. Sad imam Kabinet, a nemam para, ne vraća mi se na pijacu, a moram, treba mi para, samo na pijaci uopšte nema para, samo nešto malo za kafu i cigare i sendvič, godina je bila katastrofa, vraćam se u robote, tu ima para, al koji je tek to haos, bar se isplati, na momente, nekad. Možda mi ostane i sat-dva dnevno za Kvake, to je plan, ako se organizujem dobro, to je sad jedino važno, da se organizujem, dobro, ili bar dovoljno dobro da se prezimi, u Rezidenciji, u Studiju, u Kabinetu, sa M., pa na proljeće počinjem i do kraja godine sigurno zavšavam Kvake, ove godine definitivno, nema više neozbiljno, 2015. je godina,sto posto.
Rezidencija, 25. septembar
Subscribe to:
Posts (Atom)