Opet sam pravio grah. Filozofija kuhanja mi je: nabacaj sve sastojke koji se slažu i nek se kuha što sporije, tri-četri sata, dok se sve ne stopi u jednu cjelinu, al ne do kraja, nek ostane samo još sekundica da se topi u ustima dok žvaćeš. M. se nije svidjelo, jesam fulao malo s prvim, bilo je preljuto, al drugi je bio dobar, meni su u stvari oba bila odlična, bolje nego kod bilo koje tetke ili mame. Traje dva-tri dana, uštedi se malo para, a kažu i da je dobro za organizam, “zdravo!” U Rezidenciji sam ovih dana, razmišljam o ženama i kukanju da je dosadno domaćicama kod kuće, meni je super, imaš po cijeli dan da radiš šta hoćeš, malo počistiš i opereš, praviš sebi hranu, s ljubavlju, ko samo sebi, prošetaš ako je lijep dan, čitaš, pišeš, pratiš klošare na klupama u izdignutom parku preko puta s kojih te posmatraju kroz ogromne prozore noću i pitaš se koji li ti je najsumnjiviji za ono obijanje i smišljaš kako da ga namamiš da proba opet, pa da ga uhvatiš živog i objesiš za jaja, još samo da ima neko tamo ko radi za mene i da ne moram da se brinem za hranu, krevet i cigare...
Vraćam se iz radnje prije par noći, Zelenih beretki, Štrosmajerova, Ferhadija, Maršalova, nedjelja naveče, drugi dan bajrama, svjetla se presijavaju na asfaltu, ozbiljna jesen miriše na prošlost, i čuje se svašta. Ne volim ramazane i bajrame, hoću da kažem da ih mrzim, naravno imam puno pravo na to, jer sam se, kao, rodio kao “musliman”. “Zapadnjački običaji” – momak od dvadesetak godina pametuje malo mlađem romantičnom interesu ispod šamije – i “Elhamdulilah, elhamdulilah, elhamdulilah, el-ham-du-li-lah!” – komentar navodno uglednog mudrog gospodina na komentar njegovog prijatelja da mu je sin “dao uslov za četvrtu”... Elhamdulilah. I “zapadnjački običaji” u nizu kafića u centru, preglasna porno muzika do preglasne turbofolk muzike do preglasne porno muzike, miješaju se ko odvratni alkoholi i povraća mi se od panike dok prolazim tim dijelom u to doba noći, momci i djevojke i žene i muškarci se nadvikuju o važnim problemima i prave tragične grimase. Reklame za izbore na tramvajskim stanicama, Bakir i Peđa izgledaju dobro, pa i mali Željko ... Jebo politiku i pisanje o politici, u svakom slučaju, ni Orwell na kraju nije uspio ništa. Ali mora da se glasa, da se mongolima sa stočnim običajima malo pokvari “ćejf”, vjerovatno za Peđu, čuo sam da ima apartman u Evropi (ili samo sobu, i to je sigurno odlično skupo), mada to možda uopšte nije tačno, vjerovatno, izgleda zdravo i kao da nije mongol, donekle sigurno, ko ga jebe, eto mu moj glas.
Neka tinejdž-mjutant-nindža-gospođa u Guardianu piše komentar da je “oslobađa” nošenje nikaba, to je iz pokornosti prema “Gospodaru” mada je niko ne tjera i ne dira nikog i bilo bi netolerantno ako joj to zabrane, u Australiji. Islamofobija, Islamska Država, terorizam, bombardovanje, retardirano. Neki od najboljih ljudi koje znam se sve više i više lože na beduinski islam, a bili bi dobri i bez islama, možda i bolji. A možda i gori, možda bi bili baš seronje da se ne boje Alaha, ko zna. Genije obožava Direra i Sezana, kao nešto pokušava da slika i talentovan je, ali nema duha, nema osjećaja, nema mašte, i izgovara rečenice: Smijeh je bolest za srce. To je laž. Čovjek koji je to reko nikad nije slago u životu. E pa jest a ako je to reko, jarane, razmisli malo. Neko ko je imalo svjestan ne može da vjeruje u nezamislivo Najmilosnijeg koji se naljuti ako opereš zube poslije izlaska sunca za ramazan – neki najmirisniji ljudi koje znam odjednom zasmrde iz usta kad poste, pretpostavljam da je do toga – i u Najpametnijeg čovjeka ikad koji nikad nije slagao ništa, a ostao doživotno nepismen uprkos prvim riječima “Objave” da uči, čita, izučava, jer ... jebo ljude, kao da si okružen čimpanzama, nešto se došaptavaju, cerekaju, uzdišu, grle, tuku i jebu, i nikad nemaš pojma šta misle i šta hoće da kažu, a kad im objašnjavaš zagledaju ti se u mrlju na džemperu i bog zna šta kontaju, ništa.
Pitam se tu noć da li da nastavim sa Dnevnicima, možda samo serem, i dobijem zeleni val, od početka do kraja, šest-sedam semafora i zeleno na svakom, recimo da je to znak, bitno je da se nešto piskara, da se stvori navika i tok za Kvake, ko ga jebe.
Pa teška noć za M., teška “anksioznost”, drhtanje i strah od smrti, kaže spavaj ti al kako da spavam kad ona tu osluškuje i drhti, bila je zajednička trauma nedavno pa je razumijem, pričali smo o tome i o svemu do zore, a ujutru je čekala radnja, da se radi. Ona se boji iskustva, boji se da propusti život ako umre sad, a ja se bojim njenog iskustva ako mi ujutru u krevetu umjesto mene pronađe leš sa razjapljenim ustima, jer spavam užasno otvorenih usta i hrčem nekad glasnije, nekad nečujno, nekad tiho. Ako me neko izbode ili pregazi tramvaj, ili srce samo otkaže u snu, hoću da znaš da sam vas volio sve i da nikom ne zamjeram ništa, pričam joj, a ona se rasplakala jer je sujevjerna i misli da slutim nešto, kao i svi. I neću “dženazu” i da mi neka budala blebeće nabrajalice na arapskom iznad rupe u ilovači i nečije zastave sa glupostima i sabljom, hoću da se sjećate dobrih stvari i da me umotaš u čaršaf, i zapališ, kao džoint. To ne pričam, to mi je iz jedne od nenapisanih pjesama za Keti, još je nisam prebolio do kraja, a ona neki dan prolazi ispred radnje dok mi neka baba iz Latvije dovikuje da mi je dobar engleski i gdje sam naučio tako, i neće ni da me pogleda, ni da klimne ni cimne obrvama, ništa, a ja sam mislio da sam ostao fin, osim jedne krize i ispada na kraju koja bi, na kraju krajeva, morala da se razumije, pogotovo ako si psiholog. Ili možda ipak ne, kako god...
I. se naljutila na mene, misli da joj se ne javljam jer mislim da ima šizofreniju, a ja sam joj samo pisao da sam zabrinut kad mi je pisala da čuje tuđe misli i da joj neko čačka po glavi, ozbiljno, i nisam joj se javio jer nemam vremena i neću da imam obavezu da se javljam nikom svaki dan, jebo elektronske veze, treba mi prava žena od krvi i mesa da se diramo i razmjenjujemo tečnosti, da smirimo hormone svako malo. Jebiga, na kraju se svi nešto naljute i niko više neće da se javlja, osim smorova koji bi nešto da se javljaju stalno, mora da je do mene i ako ništa imam svoje knjige da me griju, i viski, i cigare, i grijalicu, mala je i kao da mnogo troši, ali ugrije bar Studio, a to je dovoljno, pogotovo kad sam sam, kao večeras, to je dovoljno, za sad.
0 komentara
Post a Comment