Crtice iz Maršalove Ulice (25)

(Intervjui iz Maršalove ulice 1)

Šta voliš a šta ne voliš?

Volim banane i voće. I povrće, osim patlidžana i prokula – jel se tako zovu oni mali kupuščići? ... kako god. Ni bijeli luk, ni to ne podnosim, mada da me jebeš sad ne znam šta to dođe, povrće ili voće, ili nešto posebno, svejedno. Volim kafu, cigarete, cigare, lulu, kafane i najraznovrsniji seks, ne volim bolnice, apoteke, tablete, kondome i teretane. Volim hodanje, ujutru, popodne, naveče, bilo kad, po gradu i u prirodi. U gradu volim kad se desi da prolazim onom tramvajskom raskrsnicom, ili trolejbuskom, svejedno, gdje se ukrštaju kablovi, pa kad se sjetim da dignem glavu kad naiđe baš tad i govorim u sebi, ili naglas, što da ne, puc! puc! puc! puc!, i ono stvarno pukne na onom prelazu, kao pravi mali vatromet samo zbog mene, bude mi dobro kad se desi, pomislim da imam moć. Ne volim kad se desi da se zamislim, kontam šta da večeram ili koji je račun najhitniji da se plati i kako, ili jel ostalo čistih čarapa i majica ili mora opet da se opere, i kako, kad se zamislim tako o nekom morbidnom problemu kad prolazim tim raskrsnicama i ne primijetim da ide tramvaj i pukne ko nikad pa me prepadne. I ne volim one ljude što se stalno žale da svi smrde u tom javnom prevozu a nikad ne razmisle da se svako jednako znoji i smrdi kad uđe, a oni vjerovatno najviše, jer takvi obično imaju i poseban smrad. I ne volim svakog ko je ikad kupio avaz, i svakog ko je ikad počeo rečenicu sa “Svi mi” ili još gore “Svi smo mi”. I ne podnosim one retardirane komentare “kod nas” na klixu i ostalim retardiranim portalima, ne znam kako ih uopšte ponekad otvaram i dalje. Ne volim kad prdnem dok se tuširam pa mi se pomiješaju miris sapuna i smrad, ni nargile ni nargilhane. Jebote, da neko otvori govnanu i da provali da je trend svi bi nagrnuli da plate da ih jedu ...

Jesi ikad probao nargilu?

Jel stvarno moguće da ličim na nekog ko je nekad probao nargilu?

Jebiga ličiš...

Marš u pičku materinu. Šta još ... šta još ... Ne volim svakog ko je ikad zaplakao zbog bilo koje utakmice, i svakog stranca koji je ikad pitao da mu se objasni “uređenje” BiH, i svakog lokalca koji im je ikad objašnjavao na retardiranom engleskom satima ili samo kratko, svejedno, njih možda najviše ne volim od svega nabrojanog. I onaj tip ljudi koji tri sata traže najjeftiniji magnet ili privjesak za ključeve u gradu, zamisli obilazi svaku najzabačeniju radnju sa suvenirima da bi otkrio gdje ima za dvije marke da ne plati tri, pa još bude ponosan kad nađe i smara društvo pričama o tome do idućeg godišnjeg, jebote zamisli da živiš s nekim takvim, ne volim ni te koji nastavljaju da žive s njima i da ih trpe, oni su možda i gori... Ne volim ljude koji sjede tri sata na kafi i svađaju se čija je nana rodila i othranila najviše djece i čija se najviše propatila pa eno je i sad joj ne fali ništa, užive se u raspravu i svađaju se ko da su ih oni othranili, a svi u kasnim tridesetim i još štede da se upuste da rode ... Ne volim ni kad neko na kraju napravi dijete pa se ponaša ko da je otkrio radijum ili neki zakon gravitacije, a volim kad je neko svjestan da nema ništa lakše od pravljenja djece i kad ih pusti da rastu kako hoće. U principu volim samo ljude koji su svjesni da su majmuni, a još više one što nazru neku mogućnost pa postanu ološ kad shvate kolko je nedostižna i nevjerovatna ...

A slonove?

Volim afričke, ne volim azijske.

Za kraj, šta biste poručili mladima?

Da puše lulu kod kuće, cigare napolju, a cigarete u gostima i u kafani.

Hvala na razgovoru.

Nema na čemu.

Crtice iz Maršalove Ulice (8)

Siroti Omar voli psihologiju i svako jutro na fakultet odjuri veseo bez doručka i para, a danas je valjda bio i nešto malo bolešljiv i slab, i možda ga je samo zato glad konačno iscrpila toliko da se na pauzi pred zadnje predavanje zamalo onesvijestio u hodniku i odlučio da je vrijeme da jednom u životu i Štreber Omar pobjegne sa nekog predavanja, pa je smjesta krenuo i par sati ranije nego obično sigurno stigao nazad u svoj sićušni mlaki dom i kroz sablasno zamračen razbacan hodnik doteturao do svoje sobe, u kojoj je uhvatio svoju mamu kako sa slušalicama u ušima visoko uzdignutih razmaknutih koljena na njegovom kompjuteru gleda sado-mazo porniće i samozadovoljava se nečijim golemim crvenim vibratorom i ne vidi da je ušao, i stenje.

Žuta

Juče sam dobio na kladionici.

Probudio sam se prilično žedan, i sa čudnom idejom za priču o dva srednjovječna prijatelja-cimera-pjesnika-pisca-komorata-rudara-Živiničana, i jednom vanzemaljcu-desetaru. Iz nekog razloga, činilo mi se da ideja obećava, ali bilo mi je jasno i da je dosta duga i da bi mi sigurno trebalo bar pola dana da je završim. Odjednom, nekako odmah poslije tog zaključka, osjetio sam jedan jako ljut svrab u podnožju desnog guza, te sam se počešao i u zadnjem džepu farmerica napipao neki papirić. Otkud mi listić od kladionice... Datum – prošli petak – mislio sam. Ili je danas srijeda, a onda bi to bio prošli četvrtak? Ili je danas ta prošla srijeda, pa bi to bio neki futuristički listić za sutra, znači samo još jedan lucidan san. Da zapamtim parove, pa da prodam neku knjigu i uplatim? Karahasanu sam dužan već 17 maraka, a on jedini otkupljuje ove stvari koje su mi ostale, znači samo će mi džabe otići knjiga bez para... Nisam bio siguran, i odlučio sam da što prije nekako saznam koji je danas zaista dan.

Nekoliko sati kasnije, ustao sam i nekako se natjerao da nađem nešto za jelo. Nažalost – ili na sreću – umjesto bilo kakve hrane našao sam samo otpad i još sedam-osam papirića: računi sa priheftanim opomenama za stuju i razno, neke švrljotine i  jedna šifrica za internet u obližnjem klubu, na kojoj mi je, mislio sam, ostalo još desetak neiskorištenih minuta. Svi ti papirići su me podsjetili i na misteriozni listić i nerazmršenu enigmu, pa sam odlučio da malo iskoristim dan i skoknem do interneta i provjerim ih.

Ispostavilo se da je danas subota, a da je listić uplaćen u nedjelju. Gdje sam bio prošle nedjelje? Koji su ovo klubovi i sportovi uopšte? Dobitak: 13,40 KM. Zanimljivo. Našao sam neku stranicu sa sportskim rezultatima i pokušao da nađem rezultate parova sa listića. Iskopao sam samo jedan, a planove su mi već na drugom osujetile određene šifrice na kraju imena klubova i/ili igrača koje su vjerovatno značile da se radi o nekim posebnim opkladama na broj žutih kartona ili kornera ili nešto slično... Osvrnuo sam se, i primijetio da sva djeca na računarima oko mene izgledaju kao da imaju tek trinaestak godina ili manje, pa sam odlučio da ih ne prekidam u kanteru i pitam za mišljenje, iz straha da me ne ustrijele ili izbodu.

Odlučio sam, dakle, da uštopam nešto do kladionice i lično se, kod tete koja - sa velikim fonase i manjim stepenom poznavanja klađenja i baratanja sa listićima od mene, pretpostavljao sam - godinama u spješno radi tamo, uvjerim u dobitnost listića. Znao sam da su šanse minimalne i da sigurno samo gubim dragocijeno vrijeme, ali, istovremeno, malo me kopkala i ideja da mi je to najizglednija šansa da konačno pojedem nešto vruće i ne uvaljujem opet Faruka u minus (to mi je komšija sa prodavnicom kojeg inače ucjenjujem na veresiju).

Uštopao sam neki šleper i stigao u kladionicu relativno brzo, kad ono stvarno dobitak: trinaest i četrdeset postalo je moje. Za pultom neki djed, ipak danas ništa fonase, kaže dobar listić. Svašta. Opaljen suncem, odmah do kladionice vidim ogroman natpis: Ć E V A B DŽ I N I C A. Sjednem ispred u baštu, pogledam malo cjenovnik, i počnem da računam koliko je u prosjeku rasla cijena ćevapa svake godine od kad sam ih zadnji put jeo.

Samo što sam izračunao za svaku porciju i bezalkoholno piće u ponudi po godinama, kvartalima i mjesecima, stigao je i pospani konobar. Naručim jednu veliku i jednu srednju i jednu fantu, tačno 12,5 maraka. Bio sam siguran da mogu naći još deset feninga na povratku u stan, ako se samo dobro skoncentrišem na trotoar. Taman da večeras malo izvedem Desanku na kafu. Dobar dan!

Iz tog blaženog stanja meditacije trznula me zanimljiva kombinacija ženki koje su pustom ulicom napredovale prema bašti. Jebote, kolika bradavica! To je bilo na čelu niže, morbidno debele crnokose djevojke, sa toliko gustih, dugih dlaka koje su se lelujale na suncu i vjetru, da je komotno mogla da ga češlja na razdjeljak, pravi mu frizuricu ili, ne znam, zaveže repić... Ono - ON! - je bio toliko upadljiv da mi je trebalo malo da primijetim fenomenalnu plavokosu foto-model drugaricu-boginju sa dugim bronzanim nogama iz reklame koja je u kratkoj haljinici senzualno njihala kukovima pored nje. Kakva pička! - pomislih.

Dok su se one tako lagano - Hadžira i Samir odvratno, a Lejla prosto božanstveno! - kretale prema dijelu ulice u kojoj je bašta, odlučio sam da ih nazovem: Hadžira - debelu, Samir - čupavog, i Lejla - manekenku. Pripremio sam se da pažljivo ispratim prolazak boginje pored bašte, a one su me iznenadile skrenuvši u nju. Nažalost, sjele su na neki sto iza mene, jedini u bašti prema kojem nisam mogao neupadljivo da gledam, pa nisam mogao ni da uživam u pogledu na Lejline fantastične noge... Nema veze, brzo sam počeo i da se tješim, ovako bar sigurno nemam u vidokrugu ni Samira, a šta da su on i Hadžira bili okrenuti prema meni a Lejla okrenula leđa? To bi mi sigurno malo pokvarilo obrok, a uostalom, imam vremena da ih - Noge - zamišljam poslije, kad naveče Desanki pričam kako mi je prošao dan.

Samo što su sjele, nastavile su i sa razgovorom, kojeg sam u mirnoj ulici, u bašti bez muzike, mogao odlično da čujem. Iz nekog razloga - možda i podsvjesnog straha od suočavanja sa Samirom, ko zna - bilo mi je neugodno da se okrenem i pogledam raspored sjedenja i spojim glasiće sa vlasnicama, pa sam se oslonio na moć zaključivanja i pretpostavio da će ih kombinacija dubine glasova i onoga što govore lako odati i povezati sa ostalim Lejlinim vrlinama ili manama koje kvare Hadžiru.  A i razgovor je obećavao, pa sam se bojao da bi i najsuptilnijim okretom i pogledom mogao da odam zainteresovanost i mogućnost da ih čujem. Samo još da se sjetim da pogledam koja je koja prije nego što krenem kad završim sa jelom.

– Ma ne znam – počela je prva ona koja mi je bila malo bliže – neću ti se ja izgleda nikad udat, moja.
– Jooj, što nekad i ti znaš pretjerat alahami, nemoj. Preljepa si!
– Ma... Nije to, bona. Briga mene za tim, iskreno!
– Ma ja... znaam. Biži-pusti!

Ova kratka razmjena me navela da pretpostavim da mi je malo bliže bila Hadžira.

– Ma kakvi to. Nije to. Nego, znaš da ja imam onaj svoj blog...
– Znam. Preljepo pišeš, stvarno. Otkud ti onako lude ideje, svega ti? Sve hoću da te pitam kako ti naumpadne to.
– Šta to?
– Pa sve! Jesi luuuda!
– Ma nako bona, dođe mi samo od sebe.
– I ja sve kontam da otvorim blog, al nemam pojma šta da pišem.
– Pa de otvori bona, ti baš lijepo pišeš. Pa piši o svemu, ko neki dnevnik, kad te nanervira neko istreseš se, znaš kako liječi. Bogami meni je to pravo pomoglo. Pa kad ti neko ostavi lijep komentar obraduješ se, pa se upoznaješ i sve. Moraću te nagovorit da počneš i ti!
– Ma joj vidjeću, ne znam. Pa kakve ti veze bogati blog ima s udajom, otkud ti sad to? Baš preljepo pišeš.
– Ma imaju one poruke bona, privatne. Pa sad slala sam ja to svakom i dobivala svakakve, i dok sam bila mlađa posebno.
– Ja, pa?
– Pa bona ne mogu se brisat ove poslane. Nema šanse, ove što sam ja primala sam pobrisala sve, al poslane ne mogu. Pisala sam i  administratoru da vidim da mi kako pomogne al ne odgovaraju oni nešto nikom.
– Pa dobro, ne daješ valjda nikome šifru, ko da ko zna šta si ti pisala...
– Pa zato kažem, kontam ako ikad budem zaručena moraću pokazat to vjereniku, znaš kakva sam ja, iskrena, ne mogu ja to krit!
– A jooj, pa hajde neće se valjda ljutit, bila si mlada pa šta! Na kraju krajeva, izbrišeš profil i nek ide sve upičku materinu!
– Ma ne znam, ne bi mogla, već me sto šezdeset dvoje ljudi stavilo u favorite, ne znam kako bi sad da mi ode sve to...

U tom trenutku konačno se pojavio i konobar sa ćevapima, ali za njihovim stolom. Iskoristio sam priliku da se okrenem i pokušam da ga podsjetim na svoju narudžbu, te primijetih da je neutješna blogerka na stolici bliže meni ipak - kakav preokret! - Lejla. Sa druge strane stola Hadžira je samo malo zamišljeno buljila u sto dok je Samir i dalje opušteno uživao na mirisnom proljetnom povjetarcu. Konobar je rekordno polako istovarao dvije porcije ćevapa, koristeći priliku da dobro zapamti Lejline prekrštene noge.

Očekivao sam da će mi se obratiti, ili bar pogledati u mom pravcu kada završi sa istovaranjem tacne. Ipak, ispostavilo se da je on tamo imao još jedan čudan zadatak. Sa praznom tacnom ispod ruke, ostao je pored stola i pomalo nestrpljivo gledao u Hadžiru, kao da očekuje nešto od nje. Hadžira i Samir su samo zbunjeno gledali, čas u konobara, čas u Lejlu.

– Da platimo... – zamuca Hadžira.
– Ne, ne, mislim, možete, ali možete to i na kraju. Izvinite, vi ste izgleda prvi put kod nas? Sad samo treba da probate vaše ćevape i da mi kažete jesu li preslani. To je politika kuće.

Hadžira je, nakon još par trenutaka zbunjenog oklijevanja, stidljivo probala komadić ćevapa.

– Dakle?
– Nisu, nisu. S...super su.
– Dozvolite...

Konobar dohvati so sa stola i malo joj posoli ćevape.

– A sad?
– Pa nije trebalo... Uopšte... Bili su...
– Probajte opet. Kakvi su sad? Jesu li sad preslani?
– N...nisu, dobro je.
– A sad? Jesul sad preslani? – opet joj je posolio, i to dosta.
– Uh, sad jesu – namršti se Hadžira.
– Hvala! A vaši, jeste li vi probali vaše?
– Moji su već preslani – brzo se dosjeti nasmijana Lejla.
– Hvala, prijatno.

Konobar je brzo opet nestao u unutrašnjosti restorana, namignuvši mi samo da ne ostajem bez svake nade da bi se i moje porcije uskoro mogle pojaviti u bašti. Još malo sam buljio u novonastali tajac na susjednom stolu – Hadžira je depresivno pokušavala da ukloni dio soli sa svoje porcije dok je Lejla uživala u hrani – a onda je konačno stigla i moja narudžba.

Naoružan Lejlinim trikom, namjeravao sam da na prvu slažem da su mi ćevapi već preslani, ali sam ipak odlučio da ih probam i primijetio da bi stvarno mogli da se posole još malo. Rekoh zato da nisu, kada me pitao prvi put, pa potom da jesu, kada sam se uvjerio da su savršeno slani, i konobar me odmah ostavio na miru. Obje porcije su bile odlične!

Brzo sam završio sa jelom, uz pauzu za gledanje kada su se u jednom trenutku Lejla, Hadžira i Samir podigli sa stola i – što božanstveno, što stvarno žalosno – odšetali u nepoznatom pravcu. Krenuo sam kući i brzo našao deset feninga za kafu.

U ulazu zgrade iznenadilo me nešto simpatično. Plavokosa djevojčica od pet-šest godina igrala je neku tapšalicu sa svojom sjenom na išvrljanom zidu. Baš kada sam ulazio, pjevala je glasno, i kao u transu:

Pažnja! Pažnja!
Trči oko ražnja!
Najavljuju kišu!
Bjež u rupu, mišu!
Jedi govna viljuškom!
Pa se ubij sa puškom!

U tom trenuku vrata su se malo jače zalupila iza mene, i ona se trznula i tek tad primijetila da više nije sama. Veselo je doskočila ispred mene, namrštila se pomalo sarkastično i salutirala mi kao pravi mali vojnik pravom velikom oficiru.

– Dobar dan, druže! – umiljati glasić je odjeknuo zgradom.
– Dobar dan, đesi! – Brzo sam se uživio u ulogu.

Tek tad sam primijetio da je obučena i u minijaturnu maskirnu uniformicu, sve sa dubokim crnim čizmicama i opasačem.

– Evo me.
– Šta ima?
– Nema ništa.
– Sviđa mi se kako razmišljaš... A, gle - pa ti mi još nisi rekla ni kako se zoveš?
– Zovem se Žuta, Šašavi! A ti?
– Volim kad me zoveš Šašavi, Žuta. Šta misliš da ostanemo na tome?
– Dobro, Šašavi. Nego...
– Ah, da. Sviđa mi se kako razmišljaš, Žuta.
– Kako?
– Nikako.
– Dobro.
– Šta radiš u mom skromnom ulazu, Žuta?
– Čekam.
– Koga?
– Mamu.
– A šta radi mama.
– Traži neku budalu.

Ne znam zašto, ali malo sam se naježio na to. Budalu? U mom ulazu? Gdje sam bio prije šest-sedam godina? Koja je godina danas?

– A... a kakvu budalu? Mislim, gdje je traži?
– Njega traži. Nekog pjesnika.
– U ovoj zgradi?
– Aha. Samo u drugom ulazu.
– A u drugom ulazu.
– Aha.
– A ti ušla u ovaj da se igraš?
– Pogađaš, Šašavi!
– A dobro, dobro, samo se igraj. Voljno, Žuta!
– Dobro.
– Ćao?!
– Ćao!

U stanu ništa novo. Bacio sam se na kauč u namjeri da varim, i nisam mogao a da ne mislim na Žutu. Simpatično dijete. Dobar dan!

Malo sam se uspavao, tako savršeno udobno zavaljen u kauč, zadovoljan i sit, a neko je odjednom jako zalupao na vrata. Trebalo mi je malo vremena da odlučim je li kucanje stvarno ili mi se samo učinilo da sam čuo neko lupanje u snu, pa sam konačno ustao da pogledam o čemu se radi.

Kroz špijunku se vidjela neka klasična starija žena, sa "haljinkom za čaršiju" i maramom i dimijama sa seljačkim uzorkom i sve. Neka greška, vjerovatno.

– Izvolite, koga ste trebali?
– Izvini, jesi ti možda onaj pjesnik?
– Uh... Pa sad, kako da vam... da. Stvarno, ja jesam pjesnik.
– Hamzić? Ti si Isus Hamzić?
– Jesam. A... kako... kako ste me našli?

Ona me tiho par puta odmjerila od glave do pete i nije se previše trudila da grimasama ne odaje veliko razočarenje.

– Et, ja našla.
– Ah... pa dobro. Kako vam mogu pomoći?
– Šemsija, drago mi je! Ja sam tvoja velika obožavateljka!
– Š... dobro. Hvala. Mislim, drago mi je...
– Mogul uć? Imam alkohol.

Podigla je ceger iz kojeg se čulo zveckanje stakla i raširila ga da mi pokaže šta ima unutra.

– I cigare. Kamel!
– Hm! A... šta će nam to, Šemsija?
– Pa da se malo olešimo, Mišu! Haha!
– Hah. Pa da, mogli bi stvarno, samo...
– Ne puštaš me Mišonjo? Stara sam ti puno, jel?
– Ma ne, ne. Volim ja milf!
– Ma ljubi Šemsa!
– Nego..
– Nego šta, ljubavi?
– Te cigare i alkohol, nije to baš prikladno.
– Kako? Što nije?
– Pa tako, nije. Jer ja ne pijem već godinama, Šemsija, a i ne pušim.
– Šta? Nemoj zajebavat, bolan, našo si mene vaku staru...
– Ozbiljno.
– Pa kako svaka pjesma, svaka priča, seks, droga, alkohol? Cigare?! Isuse? Isuse Splinteru Hamziću?! A ne daš mi ni da uđem...
– Dozvolićete da sam morao da prestanem, Šemsija. Alkohol sam ostavio u sedmom razredu, a cigare u osmom.
– Ccc. Pa ovaj ozbiljan. Pa šta sereš onda u pričama?
– Ma ponekad, pomalo. Da neko pomisli da sam opak.
– Opak?
– Aha.
– Pa šta ćemo sad, Mišu moj?
– Ništa?
– Ja potrošila pare, i sve... Sad da pijem ovo sve sama, ne znam?
– Pa ništa, ako možete, zamijenite to za neku hranu, neka jaja i malo kobasice, ako bude i hljeba bilo bi super. Gdje ste kupili?
– Ma tu... Ne znam, možda bi mi i dao, al dobar konjak, žao mi...
– Jebiga Šemsija, ako nećete - ne morate...
– Dobro, dobro, pjesniče! Odoh ja onda da vidim za to, pa ću se vratit. Bićeš kod kuće?
– Hoću, samo pokucajte opet. Taman da malo odspavam.
– Aha, dobro, samo ti odspavaj, eto mene, pa zahlupaću.

I stvarno, za dvadesetak minuta, opet me probudilo jako, šemsijeskno lupanje na vratima. Otvorio sam, i uvjerio se da su u cegeru ovaj put namirnice: karton jaja, kobasice, jogurt i hljeb.

– Sjetili ste se i jogurta, Šemsija. Bravo!

Pustio sam je da uđe.

– Ma ja, haj reko da popijemo bar nešto. Uh jest ti prljav stan!
– Ma malo, nije strašno. Bude to nekad tako kod nas, pravih pjesnika.
– E moj sinko. Bolesno ti je ovo...
– Pa nije baš bolesno. Više onako... opako! Uostalom, meni ne smeta...
– Hoćeš da ti počistim malo?
– Kako hoćete. Ja bih da odspavam još malo.
– Samo ti lezi. Jesi gladan, da ti napravim ta jaja prvo, da jedeš? Imaš li šporet ikakav, ne vidim ja ništa.
– Ima neki rešo, negdje, ispod te gomile tamo, najvjerovatnije. Ako ne, onda ispod jedne od ovih ovamo. Ne mogu sad ništa, jeo sam u gradu.
– A onda ti lezi, pa taman dok ja ovo počistim, biće ti vruće kad se probudiš. Može?
– Može.

Nešto kasnije, probudio me osjećaj da neko bulji u mene. I stvarno, na fotelji pored kauča sjedila je Šemsija i zabrinuto gledala kako spavam. Stan je bio prilično čist, mada se vidjelo da ni Šemsija nije baš neki klicofob.

– Ah, još ste tu, Šemsija. Vidim, probali ste i da očistite...
– Očistila! Ostrugala, spalila, oribala, oprala, usisala, polirala! Hoćeš jaja?
– Hoću. A kobasica?
– Pa ja, s kobasicom. Evo odma ću. Nije ti bilo rešoa nigdje, pa sam donijela svoj.
– Hvala.

Jaja su brzo bila gotova. Nisu bila nešto, ali sam bio prilično gladan – koliko li sam spavao i koji je danas dan? – pa sam ipak pojeo sve. Stanom se u međuvremenu proširio i miris kafe. To je bilo Šemsijino iznenađenje, rekla je. Ni kafa nije ispala loše, i prijala mi je nakon dobrog obroka i sna, ali nakon samo par gutljaja morao sam da joj se zahvalim na svemu ali izrazim žaljenje što mi njeno glasno srkanje smeta do te mjere da se bojim da je došlo vrijeme da me konačno ostavi na miru. Pogledala me malo zbunjeno na to, kao da je očekivala da će se prije rastanka desiti još nešto, i gledala me neko vrijeme tako, nepomična, sa šoljom vruće kafe u ruci.

Ustala je, tiho pokupila svoje stvari u ceger, i izašla bez riječi. Ipak, kada sam joj klimnuo i počeo da zatvaram vrata, sabrala se i skupila dovoljno hrabrosti da mi se obrati opet.

– Hoću li te vidjeti opet, Mišu?
– Ne znam.
– Pustićeš me ako nekad dođem?
– Možda. Ako ponesete kobasicu i jaja. Hoćete li ih ponijeti?
– Možda.

Stajali smo tako neko vrijeme, u polumraku, bez riječi, a onda mi je postalo neugodno pa sam zatvorio vrata. Naslonio sam se leđima na njih, zapalio cigaru – prvi put od kada sam Šemsiji slagao da ne pušim – i dugo mislio na Lejlu. U jednom trenutku sam, tako naslonjen, skliznuo na pod, i to me navelo da pomislim da je možda i Šemsija baš tad, isto tako, s druge strane vrata skliznula na pod, kako to obično biva u američkim romantičnim filmovima.

Digao sam se brzo, sakrio cigaru, i naglo otvorio vrata. Hodnik je bio prazan i mračan, jedan debeli pacov penjao se uz stepenice na sprat iznad, napravio pauzu na odmaralištu i žalosno me gledao neko vrijeme, pa uhvatio dah i polako nastavio dalje. Čuo se eho raznih narodnjaka pojačanih u skoro svim stanovima u zgradi, a promaha je stepeništem duboko odhukivala za Žutom.

Soundtrack

Sve o Seci Aleksić!

Uzbuđuje me što konačno zvanično puštam u rad svoj novi blog!

Na ovom ćete imati priliku da uživate u ovakvim isječcima iz mog tvrdo kuhanog dnevnika...

• • •

Sanjao sam da perem suđe, a onda sam se probudio, zapalio cigaru, i sve što sam imao kad sam otvorio oči je ostalo prljavo kao i prije.

Trebala mi je samo jedna iskoristiva šolja za kafu. Bez gledanja sam znao da ih je tri-četiri već mjesecima zatrpano gomilom odjeće i ponuda iz raznih kladionica na stolu, i da su se toliko skorile da bi mi trebalo malo dinamita da ih operem. Ipak sam pogledao. Na ivici stola virila je crvena sa odlomljenom ručkom. Tek što sam se ponadao da mi se posrećilo, primijetio sam da tamo nešto zelenkasto viri i iz nje. Prišao sam da pogledam bolje. Bio je to neki kaktus koji je nikao u njoj. Pomislio sam da možda i neki lešinarčić danju strpljivo čuči na njemu i gleda me dok spavam. Neka ga. Baciću ga ako procvjeta.

Pogledao sam prema gomili na sudoperu. Nije bilo šanse da iskopam bilo šta iskoristivo iz nje. Stajao sam tako tridesetak sekundi na sred sobe i buljio u gomilu prljavog suđa. Onda sam sjeo, zapalio cigaru, i nastavio da buljim.

A onda, samo petnaestak minuta poslije, znak od boga. Kroz uzak procjep otprilike u sredini gomile, bljesnuo je žuti lončić na tačkice zatrpan duboko. Neobično, odmah sam se sjetio otkud mi i čime je svojevremeno isprljan, i da je vrlo moguće da bi mogao da ga koristim nekoliko dana ako ga samo malo začas isperem.

Smislio sam strategiju sklanjanja minimalnog broja tanjira, čaša, šerpi i tava iznad i ustao da ga iskopam. Napokon sam ga dohvatio, i dok sam ga dizao osjetio sam da ipak nije tako prazan kao što sam se nadao. Bilo je jasno da je u njemu nešto čvrsto što neće moći tako lako da se opere. Pogledao sam u lončić i trebalo mi je malo vremena da se saberem i razaznam šta se to sve nalazi unutra.

Bilo je to neko misteriozno zelenkasto biće, nalik na kornjaču, samo sa ogromnim ljigavim tumorom umjesto oklopa na leđima. Izgledalo je kao da je mrtvo, ali sam odlučio da se uvjerim ugasivši cigaru na njemu. Tumor se naglo zgrčio na dodir užarenog opuška, i u sredini mu se odjednom širom otvorilo prekrasno plavo oko!

Usrao sam se od straha, ali sam reagovao životinjski brzo. Instiktivno sam ispustio šolju, i odmah zgazio biće koje se na podu iskotrljalo iz šolje i počelo da puže prema sigurnom utočištu ispod kauča. Hvala bogu što mi je u cijelom stanu linoleum, i što spavam u patikama!

Osjetio sam kako se razlijepilo pod nogom čim sam skočio na njega. Ubio sam ga, sigurno. Zapalio sam cigaru, dobro utrljao ostatke bića u pod i nekoliko puta se cijelom težinom naljuljao na ubitačnu nogu, pa sam je tek onda sklonio.

Na podu se otkrila prilično zanimljiva mrlja. Na zeleno-smeđoj pozadini razlijepljeni bijeli, plavičasti i roze ostaci oka formirali su nevjerovatnu šaru. Nešto je pisalo, i to na arapskom. ‘Alah’, pretpostavio sam. A pošto ne znam arapski i nemam mobitel s kamerom, ostalo mi je samo da precrtam mrlju i uporedim sa raznim arapskim natpisima na internetu.

Sjurio sam do najbliže kladionice da uzmem ponudu i ukradem olovku. U povratku, u bespomoćno sporoj vožnji u liftu ka gore, pomislio sam da bi nešto moglo da ga oliže sa poda dok me nema i oblio me hladan znoj.

Imao sam sreće. Mrlja je stajala netaknuta na istom mjestu na kojem sam to usmrtio. Sjeo sam na kauč, zapalio cigaru i počeo da skiciram mrlju. Onda sam se sjetio lončića i da nisam popio kafu. Na sreću, bio je u vidljivom ćošku sobe. A i pad ga je istresao prilično dobro na pod, pa je bio toliko čist da nisam morao ni da ga saperem kako bi iz njega popio kafu. Odmah sam je napravio i vratio se da završim sa crtanjem.

Na internetu nisam imao sreće. Definitivno nije ‘Alah’. A ne liči ni na ostale poznatije stvari. Dok sam tražio, zapitao sam se koliko bi me koštalo da otputujem u Saudijsku Arabiju na nekoliko dana i saznam, a onda i koliko li je komplikovana procedura i kakvi su uslovi emigriranja i dobijanja trajne boravišne dozvole a eventualno i državljanstva tamo. Zainteresovan, počeo sam da tražim informacije o tome, pa mi je dosadilo i odlučio sam da se vratim kući.

Kod kuće, većina mrlje više nije bila na podu. Neko ili nešto je olizalo. Dovoljno da ga ja ne stružem, a ako bude sreće da uskoro i ne zasmrdi. Zapalio sam cigaru, bacio se na kauč da odspavam malo, i kratko razmišljao o lokalnom imamu koji možda zna arapski i kako bi danas bilo baš super da se ne ljuti i da me nije stavio na listu lokalnih islamofoba na ulazu u džamiju jer potičem iz bošnjačke porodice a nikad nisam otišao na džumu.

 • • •

Pored dnevnika, obradovaću vas uvijek i kad nađem na internetu bilo šta bolje od seksa, kao naprimjer ovo...

Stoga - velikodušnost!

Osim toga, tu je i nova vrsta okvira, ili popularno goblena, za avatare u komentarima. Da viš jesu super!