Crtice iz Maršalove Ulice (38)

Samo desetak minuta poslije nezaboravne seanse od sat-dva najneobuzdanijeg prilično intenzivno-perverznog životinjskog seksa, za vrijeme koje seanse nije izostajalo ni uzdisaja ni izdisaja ni šaputanja ni vrištanja ni smijanja ni plakanja ni grickanja ni zagrizivanja ni maženja ni grebanja ni šamaranja ni pljuvanja ni poljubaca ni grčeva ni istezanja ni opuštanja ni natezanja ni ljepljivih potoka i potoka sperme, a sigurno ni ljubavi ni inteligentnih emocija ni dubokih osjećanja, zaljubljeni mladi par zauzima par stolica sa suprotnih strana prvog malog okruglog limenog stolića niz saobraćaj ispred šarmante požutjele zgradice sa popucalim fasadama sve sa upozorenjima o obrušavanju istih, koji je sto bio i jedini nezauzet od ukupno tri takva ista sa po par stolica na tom trotoaru ispred te kvartovske kafanice u prizemlju te iste zgrade u čijem je potkrovlju i bila baš ta jazbinica iz koje su se icrpljeni evo izveli malo, zauzimaju ga i gledaju se i skoro da i ne trepću od ljubavi i vrijeme je stalo i oni kao da ne primjećuju ni konobara koji donosi tacnu sa njenim sokićem u zelenoj staklenoj flašici sa narandžastom slamkom i duplo-gorkom kafom u najmanjoj šoljici za njega, pa možda su oni i dalje pod toliko jakim utiskom svega onog što se ne tako davno odigralo gore u jazbini da ni to što se uopšte ne sjećaju da su naručili bilo šta pa im se ipak na stolić niotkle tresnulo baš ono što su htjeli, osim što ih je donekle prijatno iznenadilo nije uspjelo ni najmanje da ih zbuni ili promijeni oblik nijednog od oba anđeosko-perverzna im smiješka, uz jedan od kojih je ona bez prekidanja kontakta očima ni dok trepneš vješto uzmogla da onim istim bezobraznim usnama obgrli slamku i skoro u jednom presušenom cugu eksira skoro kompletan osvježavajući sardžaj iz boce, mada je on ipak morao da pogleda u svoju barbi šoljicu dok je istresao jednu, dvije, tri kesice šećera u svoju gustu tamnu kafu na dnu, pa opet nastavio da je gleda i da se smješka i dok je srkao i pripaljivao cigaru za cigarom i vrhom jezika izbacivao bezobrazne okrugle dimove prema njoj kroz nekih od koje su na momente već mogli da se zagledaju toliko značajno da uopšte nije bilo potrebe da išta progovaraju da bi se savršeno sporazumjeli da su oboje već spremni za još, za vrijeme čega svega ničim nisu pokazali da su uopšte svjesni šta se sve još uporedo dešava na stoliću u sredini, pored njih, čije je obje stolice već bogzna kad ranije zauzeo malo stariji simpatičan par koji kao da je bio toliko duže zaljubljen da ni ona ni on više nisu imali potrebu da se nešto gledaju dok piju kafu, on je uostalom u svakom slučaju bio prezauzet pokušajima i pokušajima da nekako elektronski uplati željeni tiket na aplikaciji popularne kladionice na pametnom telefonu što mu zbog famozno klimave konekcije u bašti kafanice na trotoaru ipak nikako pa nikako nije polazilo za rukom a utakmica se sve neizbježnije i neizbježnije spremala da počne, pa ipak se on ni zbog toga nije nervirao jer se već odavno navikao i na to i čak se i ironično smješkao svaki put kad se ispostavilo da nema šanse i uinat pokušava sve dok ili ne prođe tiket ili utakmica počne, dok ona s druge strane stola puši svoje duge tanke cigare i bulji u pepeljaru toliko zamišljeno da ni ona ni najmanje nije svjesna koliko očigledno sluša razgovor sa trećeg okruglog limenog stola, to je zadnji niz saobraćaj u bašti kafanice na trotoaru ispred stare žućkaste zgrade čijih je par stolica nešto ranije zauzeo još jedan još stariji još duže zaljubljen vidno uznemiren par i smjesta počeo da se raspravlja o odosima im, on je bio zaprepašten njenim ultimatumom da se uzmu i nije mogao da vjeruje da mu je stvarno rekla da ako je on ne oženi najkasnije za tri mjeseca udaće se za tog i tog, nekog tamo, i džabe joj sad svi pokušaji i objašnjenja da ona nije stvarno mislila tako nego samo stvarno hoće da se uda, i to za njega, pa kad će ako neće sad i dosta su čekali i nek joj objasni što stvarno on još neće, i prošlu jesen je bila ista priča, i pretprošlu, i onu prije, izgleda da bi po njemu i iduće godine najesen opet bilo isto, pa opet, i one tamo, čemu to onda vodi, a on je uopšte ne sluša i samo ponavlja da ne može da vjeruje da mu je to rekla, ne može da vjeruje da mu je to rekla, i tako se raspravljaju i raspravljaju i to prilično glasno, mada ni oni uopšte ničim nisu odavali da su svjesni koliko su stvarno glasni, a možda bi im bilo svejedno i da su znali, mada ipak nekako nikako nisu izgledali kao jedan od onih parova čijem bi ijednom članu bilo svejedno da svjesno privlači toliko pažnje na jednom tako javnom mjestu, pa ipak niko nije primijetio da ih ona sluša ni brojao koliko je dugih tankih bijelih cigara spalila sve dok najduže zaljubljeni nisu popili svoje kafe i ustali i krenuli trotoarom uz saobraćaj usput se neprestano raspravljajući monotono glasno, čulo se čak s ćoška zgrade da on i dalje ne može da vjeruje da mu je to rekla a baštica kafanice u prizemlju sa tri limena okrugla stolića na trotoaru je u sredini, i usred baštice na trotoaru ispred kafanice na srednjem stoliću u sredini ona je njega ipak pogledala nekoliko puta i u par navrata čak zaustila da možda i izgovori nešto, možda da počne neku temu, pa oba puta kad je zaustila ipak na vrijeme odustala jer je mu je po dječački zaigranom izrazu na licu neprestano zabuljenom u pametni telefon tačno znala da je uplatio-neuplatio utakmica počela i dok ne završi njemu sad više nema ništa važnije od njenog krajnjeg rezultata, a dok utakmica traje i dok se ne završi tamo negdje gore u udobnoj jazbinici na potkrovlju zgrade nezaboravno provodi perverznih sat-dva mladi zaljubljeni par čiji nijedan od članova dok ih drugi put danas provodi ne može i neće da prizna ni sebi ni onom nasuprot da im bez obzira na jednako i čak i malo intenzivnije neizostajanje nijednog od uzbudljivh faktora kao ni prvi put, ovaj drugi put ipak nije ni blizu uzbudljiv kao onaj ne tako nedavno, onaj najnezaboravniji prvi.  

•••

Mladi pjesnik dotegli gajbu piva u sobicu i zavali se na raspali kauč, pogleda kroz ulojeno okno bez zavjesa i vidi da je još dan, otprilike nekad popodne, vjerovatno, otvori prvo pivo i počne da piše pjesmu, naravno samo u glavi, pa kad je razradi napisaće je i na nešto trajnije, i smišlja i razmišlja i otvara pivo za pivom i s vremena na vrijeme pogleda kroz okno i procjenjuje doba dana, otprilike, pa tako nekad u dobokoj stvaralačkoj ekstazi kad je tako pogledao kroz okno i pretpostavio da je već sumrak odnekud začuje strahovit glas koji mu reče da sluša, presiječe ga nešto u srcu pa se iznervira jer ga je otrijeznilo najmanje dva piva a sigurno mu već nije ostalo više od još samo pet-šest, pa opet kaže Slušaš li?! Jebote halucinacija od piva, haj da vidimo, kaže Šta je?!

Slušaj. Dobro slušaj!

Dobro, šta hoćeš!

Hoću da znaš!

Pa šta jebote, šta da znam!

Da znaš da sam Ja: Bog!

E jebiga...

BOOOOOOOOG!

Ne vjerujem!

Ne vjeruješ u Boga?!

Ne vjerujem da si ti “Bog”...

JA SAM BOOOOOOOOOG! JAAAAAA!

Haha, dobro, dobro... Otkud Ti?

Slušaj!

Slušam slušam...

Treba mi nešto...

Hahaha, čim neko zove treba mu neš–

SLUŠAAAAAAAJ! ... Ta “poezija” što smišljaš ...

Dobro?

Prestani! Treba mi da prestaneš, jesi čuo!

Ma nemoj?

Nisi ti nikakav Pjesnik!

E baš j–

SLUŠAJ: jebo te “poezija”, sranje je i nisi pjesnik i nikad nećeš bit pjesnik i nema šanse i nema šanse i nema šanse! ...

Boli me kurac, nek nisam, hoću da b–

NIKAD!

A šta sam onda ako nisam ni pjesnik?

Poslanik.

Haha, šta? Hahaha!

POSLANIK! Ja sam Boooog! A ti si moj Božiji Poslanik!

A jel?

Jest. I treba mi nešto i ima da uradiš, jesi čuo!

Hahaha.

Jest. Slušaj! Treb–

A šta ako neću?

Šta!

Šta ako NEEEEEĆUUUU?!

Slušaj, ima da uradiš, ovako:–

Neću.

Pa saslušaj Me!

Neću.

IMA DA URAAAAADIIIIIIŠ!

Hahaha. Nema šanse, sad baš neću.

E jebo me svako ako ne uradiš, jeb–

Hahahahaha.

Mali ima da se uozbiljiš i d–

Neću, nemam kad, vidiš da smišljam pjesmu i prekidaš me i smetaš...

Ama jebo te pjesma! NE VA-LJA TI PO-E-ZI-JA. SRA-NJE JE!

Boli me kurac.

Molim te?

Hahaha. Šta!

Molim te! Samo me saslušaj šta mi treba.

NE-MAM VRE-ME-NA!

Jel tako? Nemaš vremena! Jel nemaš?

Nemam.

Dobro.

Dobro!

DOBRO!

Onda...

Stvarno nećeš?

Vidi, bilo mi je ... khm .. zadovoljstvo?

Ne mogu da vjerujem...

... pa ako se slažeš, da ja nastavim s pjesmom...

MRŠ JEBO TE PJESMA! MRŠ! MRŠ MRŠ MRŠ MRŠ MRŠ! Ko te jebe! Mrš.

Hahaha!

I pjesnik nastavi sa smišljanjem svoje pjesme i gledanjem kroz okno, mada više nije procjenjivao koje li je doba dana jer je bio preduboko u stvaralačkoj ekstazi za to, sve dok jednom nije prepipao da su sve flaše u gajbi otvorene i prazne i zato se povratio iz ekstaze i shvatio da je i napolju i u sobici već odavno mrak, a pošto već odavno nema ni struje ni svijeća ni fenjera ni petroleja ni inspiracije ni piva, odluči da ipak još nije zadovoljan pjesmicom i ostavi je za sutra i legne da odspava malo.

Crtice iz Maršalove Ulice (36)

Milan sluša Azricu u omiljenoj mu lokalnoj kafani uz taman-glasan dobar gramofon-bluz: ona mu priča i priča i objašnjava i objašnjava sve prošle, trenutne i iduće faze projekta osnivanja nekakve ženske organizacije za borbu za ženska prava, pa on je i ne sluša toliko koliko je gleda, posmatra, grimasice, mrštenja, frustraciju, energiju, odjednom mu dođe da je malo pecne, iz dosade, samo da se zabavi na sekundu, nagne se da otrese cigaru u pepeljaru na stolu i opet se uključi u priču samo rečenicu-dvije, dovoljno da smisli nešto šovinističko-smiješno u šta uopšte ne vjeruje i siguran je da ga Azrica poznaje dovoljno da to zna, a ona se šokira, ostane bez teksta, pa popizdi i zavrišti i ishisteriše deset minuta, deset urnebesno zabavnih minuta Milanu zavaljenom nazad na naslonjač uz dobro pivo i novozapaljenu cigaru i sve širi osmijeh, pa smijeh, gromoglasan muški grohot, što se ona više loži on se sve jače i jače smije a to nju naravno nervira samo još više, sve dok odjednom nije zavezala otprilike nekad kad se opet namršten od dima nageo da ugasi cigaru, onda ga je gledala malo, ljuta, pa skočila na noge i krenula da mu opali šamar i prospe ono malo piva što je ostalo u krigli u facu i u zadnji trenutak se sjeti da joj je nekad na jastuku u sitne sate došapavao da mu je to fantazija, baš to, da mu neka “seksi mršava riba s dugim tankim ručicama” napravi baš takvu scenu u krcatoj mu omiljenoj kafani, još primijeti kako su mu se zjenice raširile i blago otvorio usta u nevjerici od sreće kad je shvatio da je krenula da mu ostvari baš to, zato se ona kao sarkastično nasmije da mu da do znanja da ga je provalila i opet se namršti i strgne torbicu sa stolice i izleti teatralno iz kafane, a on ostane razočaran što nije dobio šamar i piće u lice od seksi ribe pred svima i gleda okolo u poznate face jel iko primijetio scenu i sliježe ramenima uz grimasu da mu kao nije jasno koji joj je sad kurac, jebiga-žene, pa slučajno ili ne i uhvati ponečiji pogled baš tad, na kraju uzme kutiju da zapali još jednu i skonta da su mu ostale još samo dvije, jebote druga kutija taj dan i nema šanse da ne kupi treću, kolko je to para svaki dan, mjesec dana, pa ručak pa večera pa pivo, ako nastavi ovako nema šanse da ikad uštedi dovoljno da odjebe iz ove vukojebine za sva vremena, a svake godine koju ne ode samo puši i pije sve više i više da podnese ista sranja i istu priču i iste retardirane face svaki ispljuvak-dan i jebiga sad mu ode i raspoloženje i naruči još jedno pivo, pa i viski, sigurno, sigurno, pa još dva, da se bar napije kako treba, ako ništa, kad ga je već krenulo, pa uštediće sutra, do kraja sedmice i godine nekako, samo da odjebe odavde što prije.

•••

Azra sluša Jasmina u omiljenoj im kafe-slastičarni uz prigušeno-ambijentali moderni porno-pop: on joj priča i priča i objašnjava i objašnjava ideju za novu “aplikaciju za Android”, pa i ona njega sad više gleda nego sluša, koga boli kurac za sve te štreberske načine i termine, a on ipak i nije toliki idiot, skonto je on da ga ona ne sluša al ipak priča jer bolje da priča gluposti nego da se šuti a i ideja je stvarno sjajna, gleda je u oči i vidi da je odsutna i da mu se zagleda prvo u usta, pa u nos pa oko nosa pa u čelo, jebote da se nije opet konjski oznojio po čelu, to mu se dešava kad je nervozan a zbog nje je nervozan, doduše sad već ne onoliko kao prvih par mjeseci, onda tek počne da se znoji i nije ni primijetio da muca o uzbudljivoj ideji, samo mu je slika umašćenog mu nervoznog čela u glavi, kako se odvratno presijava na svjetlu, a ona naravno odma primijeti da je počeo da muca pa i da je opet počeo da se znoji, zgadi joj se život, odjednom se sjeti one scene s Milanom nekad davno u kafani i kako se bezveze iznervirala na fakat-duhovitu šalu, zamisli se skroz i sjebe se i nekad odjednom opet začuje polumutirani Jaskov glas, pita je sluša li ona njega uopšte, to je konačno iznervira do kraja pa ona njega pita kao jel dobro, šta mu je, što se toliko znoji, jer zna kolko je iskompleksiran oko toga i gleda kako mu se faca odjednom transformiše u nešto najjadnije što je vidjela ikad, jebote na šta je ona spala, šta sad treba da se sažali, gleda mu ona dječačka ramena i zglobiće i prstiće, samo što su još odvratno dlakavi, sad opet ide durenje sedam dana, ko ga jebe nek se duri, ispaliće se Azrica odavde čim skupi dovoljno para, uzme kutiju cigara da zapali i skonta da joj je ostalo još tri a ovaj kakvo je derište sad joj možda uopšte i ne plati toplu čokoladu, e Milane Milane, zagleda se kroz izlog kroz parkić kroz zgradu kroz brdo kroz planinu kroz nebo i otpuhuje jake tanke dimove daleko, a Jasko joj gleda u navlažene oči i misli da je tužna zbog njega i njegovih kompleksa i znoja i stišće vilicu i jebe život i boga i kad se rodio tako odvratan neko vrijeme u sebi, pa nešto kasnije kad se nagela da ugasi cigaru u pepeljari na sred stola i pogledala ga nakratko ispod obrva onim samo-što-se-nije-rasplakala očima, zagleda joj se u debele naslage šminke oko očiju i pudera po obrazima i oko nosa i to ga podsjeti na omiljenu porno glumicu i kako se loži kad joj se razmaže maskara i digne mu se kurac.

Crtice iz Maršalove Ulice (20)

Subota popodne, naoblačilo se, čekam da počne kiša, hoće, neće, hoće, neće, haj reko neće, krenem do Dine na kafu, pokisnem, on mi tresne onu šoljicu na sto, tačno je baci, nikad mi neće bit jasno kako, baci je na sto sa tacne, tresne šoljica sa tanjirićem i šećerima i mlijekom i ne prospe se ništa, ne pita me ni što sam mokar ni ništa, donio sebi kamilicu, istiska onaj med, ko da je januar a ne juli jebo ga bog, i oblizuje prste i ne pita me ni otkud ja ni što sam mokar ni šta ima, kaže brate da si došo malo ranije da vidiš lika, dolazi oko jedanest i nešto, nigdje nikog, bilo još malo sunca u bašti, sjeda, ne liči ninašta lik, prilazim mu, kontam dal da ga otjeram, nema ovaj ni za kafu a kao uzeo lista jelovnik, taman kad sam prišo čuje se neka klasika, Betoven, Čajkovski, nešto, ti bi možda prepozno šta je, vadi telefon i javlja se, a ja bio zinuo il da ga pitam da naruči il da ga maršnem, još nisam bio odlučio, i javlja se desnom rukom, a lijevu digo i drži u zraku, kao da ga čekam, ja se naklonim, ne znam šta mi je bilo brate, kao naklonim se, vratiću se kasnije, valjda sam vidio nekad na nekom filmu pa potisnuo, a on cijelo vrijeme govori aha, aha, s pauzicama, pa kad sam se naklonio i krenuo nazad, tek tad me pogleda i maše mi rukom i namiguje da neće dugo, da ne idem, i ja ko levat stojim i čekam, i slušam šta priča, šta ću, kaže opet par puta aha, pa odjednom konačno a gdje si? ... u kojem dijelu grada brate ... pa pitaj nekog ... kako nema ... dobro onda pogledaj, razgledaj malo jebo te bog, imal koja zgrada, lokal, reklama ... visoka, mala, šarena, staklena, betonska, market, bilo šta brate ... ah ... aha ... zeleni ... i javor preko puta, jel? ... drvo brate, drvo ... ako ima žuta klu ... jel? ... moguće da su je ofarbali, to je to uglavnom ... dobro ... okreni se onda ulijevo, nek ti bude drvo desno a market lijevo, pa ideš pravo ... pređeš ulicu ... jest ... onda desno trotoarom do prvog skretanja lijevo ... imaš tu tri bašte, vidjećeš suncobrane ... jest ... idi u treći, zadnji brate ... jest ... samo nemoj u tu baštu ispred, uđi unutra, pa prođeš kroz restoran, ima s druge strane izlaz u drugu baštu, ta je bolja ... aha ... aha ... pa vidi, pitaj ga prvo jel Behka u smjeni ... valjda je bila prešla negdje, možda se vratila ... ako ne bude probaj ga pitat znal gdje radi sad, imamo neke neraščišćene račune, ako treba daj mu šta para, daću ti ja ... jest ... ma pito sam brate govore mi da ne znaju ništa, laže gamad, nema gorih ljudi od kon ... aha ... možda nije nikad ni otišla nigdje, krije se kurva ... što brate? ... boli te kurac ... dobro ... uglavnom tako ... ako bude Behka u smjeni uzmi gulaš brate ... aha ... nije ... ako ne bude Behke probaj to od teletine što imaju, bilo šta, nekad ne bude ni Zokino loše ... dobro ... aha ... ma nemoj? ... dobro brate, da ne dužimo, čeka me momak ... pa mi javi za Behku ako saznaš šta ... dobro ... čujemo se ... čuvaj se ... i prekine konačno i pokazuje mi onaj najskuplji biftek u jelovniku brate, smije se, govori izvini, donesi to i nabacajte salate najbolje što ima, ako je svježe, ako nije nemoj ništa, i hoće flašu vina brate, ja ga gledam, sav izgužvan, majica iznosana, kragna se razvalila oko vrata, farmerice ulojene, dole neke poderane starke, kontam koga ovaj jebe, al haj reko boli me kurac, odem, odnesem mu vino i čašu i sve, stavim račun pod pepeljaru i pogledam ga još jednom, opet nešto priča na telefon i smije se i namiguje, odem na šank i zapalim i gledam ga, kad je bila hrana odnesem i to, serviram, kad samo što sam se vratio i sjeo opet za šank, dolazi neka manekenka, da vidiš pičke brate, crvena kosa, noge dva metra, malo niža od tebe brate, pozdravljaju se, on joj nešto priča a ona se valja od smijeha, levat ni ne ustaje, ne znam ni jel joj glavom pokazo da sjedne, ona sjeda, skida jaknicu, bilo se nešto počelo oblačit, al baš tad opet probije sunce, da vidiš sisa brate, jedva sam se skoncentriso da zapamtim šta će naručit, malo joj bilo neugodno kad sam došo, ovaj žvaće ovamo, zado se, boli ga kurac, ona valjda očekivala da je on pita šta će, kad je vidjela da neće smije se i naruči prirodni od narandže, donesem i to, i kad sam donio ona se opet nešto valja od smijeha, on već pojeo jebo majku koji je to konj, oblizuje se i pije vino, vidim na stolu onaj neki diktafon, skontam neki intervju, ništa odem opet za šank i gledam, sad mi zanimljivo pravo, kontam koji je on kurac da daje intervju, ne liči ninašta brate, vjeruj mi, možda malo na Manćinija, u jednom trenutku kad me pogledo nekako me podsjetio na njega, nebitno, gledam ja njih, vidi se to puca flert, ona mu se nabacuje, ona onakva pička, a on nikakav, još stariji petnest godina od nje minimalno, ona se njemu nabacuje čovječe, a on hladnokrvan, kao boli ga kurac, ne bi je jebo ni da mu plati, i to, tek tad sam počeo da ga poštujem, samo nešto polako priča, faca mrtva ozbiljna, a ova se ovamo valja, zacrvenila se po vratu i prsima, kad odjednom brate, frajer prvo pali sebi cigaru, pa njoj, gleda u mene i maše, vadi dvjesta maraka, kaže naplati sve, namiguje joj, oboje se valjaju od smijeha, štaću nemam sitno, rastrčim se po ulici da razbijem, nema niko, na kraju nađem tek kod Đimija na pijaci, trk nazad, kad prazan sto, prvo kontam izlevatili me, al kurac, osto mi sav kusur, nema logike, pa kontam da nije tolika budala da ostavi toliki bakšiš, trzne me opet Betoven, zvoni mu telefon na stolu, vidim opet i njene cigare i diktafon, kontam koji je ovo kurac, kad izlaze brate iz vecea, prvo ona, oblizuje se brate isto ko one kurve na pornićima kad im svrše u usta, i ono malim prstom nešto oko usne, sve, Alaha mi, kad eto i njega, jebo majku zakopčava farmerice i smije se, prilazi, gleda me u oči, ja mu dajem kusur, nije ni pogledo, daje mi cenera i govori hvala dečko, vidimo se, ja se smijem i kontam bil mu reko jel bilo dobro, haha, bio bi dobar fazon, al kontam ko zna koja je to budala, bolje da šutim, i ništa, ode da se javi na telefon, pokupe se, pozdrave se, svako na svoju stranu, maloprije odoše brate, šteta što nisi malo ranije, da vidiš.

Crtice iz Maršalove Ulice (19)

Opet kasni pola sata na kafu, navikli su već svi od Davora na to pa više niko ne prigovara osim kad ima baš nikakav dan, što Davor naravno ne shvata ozbiljno, uostalom, on je tip koji se nikad ne ljuti i izgleda baš nikad ništa ne shvata ozbiljno, mada neko svako malo izvali teoriju da ipak postoji ponešto tu i tamo o čemu im je djelovalo kao da se u trenucima slabosti odavao da razmišlja itekako ozbiljno, i mnogo, možda i malo previše, navodno, sad opet kasni pola sata i kad se pojavi niotkud iza leđa samo skoči u slobodnu stolicu i počne, i to o nadvožnjaku, kaže znaš onaj nadvožnjak što su nam pričali da se neko jednom bacio s njega, i neko obavezno klimne da potvrdi, mada Davor nikad ne čeka da bilo ko stvarno potvrdi bilo šta i nastavlja, kaže zadnjih … pa sigurno desetak puta, kad god prolazim ispod njega, samo mi je pred očima scena, kao ja prilazim i nešto sam skroz zamišljen i uopšte mi nije ni na kraj pameti jebeni nadvožnjak, i kad sam deset-petnest metara od njega samo mi pred očima pukne nečije tijelo i raspe se pred nadvožnjakom ko kesa smeća, a ja hladnokrvno samo pogledam prema nebu i zakopčam jaknu i dignem kragnu, vidim oblačno, i požurim pod nadvožnjak u zaklon, taman kad ulazim ispod iza leđa mi pukne i raspe se još nečije tijelo, pa još jedno pedesetak metara s druge strane nadvožnjaka, pa još dva, počnu da padaju sve brže jedno iza drugog, ko kad počinje pljusak ili onaj veliki led, i počne da pljušti pravo brate, sve tijela padaju okolo i rasipaju se ko kese, u daljini škripe gume i udesi i alarmi i vrištanje i haos, jebiga ipak govorimo od ljudskim tijelima a ne žabljim, a zamisli koliki bi haos bio i da su samo žabe, a kamoli ljudi, a ja ništa, naslonim se na zid ispod nadvožnjaka, dignem lijevo koljeno i đon na zid, frajerski ko na filmovima, i zapalim zadnju cigaru i gužvam onu praznu kutiju i zamislim se opet da sam zaboravio da kupim cigare i šta ću sad, okolo pljušti i dalje al već počinje da slabi malo, pa sve slabije i slabije i onda stane skroz, samo kapaju tijela i krv s krovova i s drveća, isto ko poslije bilo kojeg pljuska, mada nešto nema puno krvi, ko da nisu skakali s prevelike visine, priđem ivici nadvožnjaka i pogledam opet u nebo, razvedrilo se, plavo, ja taman ispušio i bacim cigaru, pa priđem najbližoj rasutoj kesi smeća koja mi je djelovala kao da je nekad imala dobrih cigara, nađem Lucky Strike brate, nekako ostala cijela kutija skoro netaknuta i skoro puna, vidim na markici da je bila tri i četrdeset, napipam tačno tri marke kod sebe u džepu i zaguram mu dole u onaj isti džep odakle sam uzeo cigare, i samo odšetam između svog onog smeća gdje sam i krenuo i gledam da se ne isprljam ako je ikako moguće i odem na čorbu i dok završim s tim jebiga opet zakasnim na kafu i ozbiljno razmišljam da se propušim, brate.

•••

Neki novi konobar, nije ga ni pogledao kako treba, sigurno ne sa gađenjem kao prošli, i ni ovaj put se ipak nije desilo ono čega se najviše pribojavao, konobar ga nije zamolio da napusti restoran i da se vrati kad nađe nešto čisto i ispeglano i kulturno da obuče, pa je naručio svoju uobičajnu porciju teleće čorbe i čašu vode i konačno opušten slušao cvrkutanje ptica i uživao u vjetriću i hladu velike lipe, to je bio restoran sa najboljim hladom, a i čorba je bila solidna, nema šta, i zato je nastavljao da dolazi tu i rizikuje da bude predmet gađenja konobara i strahuje od konačnog poniženja kad ga prije ili kasnije jednom zamole da napusti prvoklasni restoran, itd., itd., ali više nije bilo arogantnog konobara, zamijenio ga je ovaj novi, maltene ljubazan, iskreno se nadao da se onom starom desilo nešto tragično i da se više nikad ne vraća tu, bašta je bila skoro potpuno prazna, kao i obično u to doba dana, samo je grupa od tri uglađena gospodina sjedila pored njegovog stola, morao je da sjedne pored njih, jer jednom kad odabere svoj sto uvijek sjedi tu ako je slobodan, a kad je malo bolje razmislio o tome shvatio je da tu dolazi već par ljeta i da mu se još nije desilo da mu je neko zauzeo taj njegov sto, ta misao ga je obradovala i on se naslonio još opuštenije i zatvorio oči i slušao ptice i čekao čorbu, čulo se da su tri gospodina pored isto uživali u hladu i vjetriću i dobroj hrani i zen-smireno spremali odbranu za neke ratne zločine za koje je izgleda bio optužen jedan prosijedi (ili dvojica?) od njih, onda je stigla čorba i bila je solidna za četiri marke, ovaj put mu se sve svidjelo toliko da je novom konobaru dao kovanicu od pet i uz smješak rekao vidimo se i hvala na svemu, i kad je na dugoj šetnji kući ispred zgrade Opštine Centar vidio prvoklasnu prostitutku sa jarko crvenim noktima i jednom od onih dugačkih cigareta i zamišljenim pogledom, kao, činilo mu se, i kod svake prvoklasne prostitutke, on pomisli da je fantastična i baš po njegovom ukusu i u sebi se radovao i čestitao budžetskom korisniku kojeg je čekala onoliko skoncentrisano da ga nije ni primijetila kad je prošao samo par metara pored nje.

Crtice iz Maršalove Ulice (13)

Nekad je K. imao samo dvadeset sedam godina i svoju prodavnicu u najboljem prostoru u ulici, pa uopšte nije morao da se dokazuje Aninim roditeljima kad ih je upoznavao onih dana kad se spremao da je ženi, nepismeni idioti, ćelavi domar i krezava frizerka, dva smrdljiva burenceta sujevjerja od po metar i po i nikom nije bilo jasno otkud Ani onolika visina i duge noge i tanki prsti i holivudski osmijeh i sve, a nije ni usvojena ni zamijenjena ni tuđa sto posto, liči i na majku i oca, samo se izgleda nekako poništili i njeni i njegovi najgori geni, nije bilo nikakve potrebe da im se dokazuje i da se trudi da ih impresionira takve, oni su bili ti koji su se znojili i trudili da impresioniraju njega, mada je čak i njima cijelo vrijeme bilo jasno da se uzalud trude i da su mu dosadni i da nema šanse da ga impresioniraju na bilo koji način i da ih sluša i osmjehuje se i gleda samo zato što mora, zbog Ane, u stvari ne gleda on njih uopšte, cijelo vrijeme gleda kroz njih i više se smješka sam sebi nego njima, već tad se vidjelo da nešto ozbiljno nije u redu sa njim, svako malo se zamisli nešto i smješka se sam sebi, i onda ga preko zime nekako u isto vrijeme ostavi Ana zbog L. (koji je imao samo četrdeset devet godina i zgradu u najboljoj ulici u suprotnom kraju grada skroz daleko od naše) i propadne mu prodavnica i odustane od čovječanstva i povuče se u vikendicu na selu i počne da čita Dostojevskog i Kafku, i nije ga bilo jedno vrijeme, pričalo se da je zarasto u kosu i bradu i da se ne kupa i da smrdi i da je skroz puko i da je govorio poštaru da je pjesnik, ali da “kategorično odbija” i da objavi bilo šta, a kamoli da nekim seljacima recituje nešto, nije to za seljake, šta seljak zna šta je prava poezija, sve dok se zimus nije pojavio opet, taman kad su ga skoro svi zaboravili i nastavili dalje, pojavio se sa čak trideset osam godina i stomačinom i obrijan, mada se vidjelo i iz daleka da je loše obrijan, ali eto, obrijan, i prilično ćelav, malo su ga svi zezali za ono sa čitanjem i pjesmicama, morali su jer to se ne zaboravlja, i kad su vidjeli da se crveni i da ga je stvarno stid i da se stvarno trudi da opet postane normalan i da ga prihvate, svi se sažale, skoro svi, i prihvate ga i čak ga Dž. zaposli u istom prostoru u ulici gdje mu je bila prodavnica ono nekad davno, a sad ta Dž.-ova kafana, i sad se K. evo opet sprema da se ženi, ovaj put to će biti Azra, i ovaj put se on znoji i trudi i dokazuje i pokušava da impresionira Azrine roditelje, nastavnika biologije i medicinsku sestru, ništa manje nepismeni idioti od Aninih roditelja, ali mora, zbog Azre, a oni njega ne podnose i uzdišu i plaču pred spavanje skoro svaku noć, mole se Bogu i klanjaju da Azra nađe nekog mlađeg i boljeg, ali uzalud, Azra se stvarno zaljubila u K. i uopšte nema potrebe da se iko ikome dokazuje ili klanja, jer je ona tako odlučila i ima da se uda, uostalom ni ona više nije tako mlada i dosta joj je čekanja i plakanja i depresije jer je iskompleksirana i predebela i ružna i ima ogromnu dlakavu bradavicu na desnom obrazu koja iz dana u dan postaje sve veća i veća i čupavija i čupšavija, i K. je dobar, K. je najbolji i ima da se uda!

Muamer i Merima

Kerovi u Ulici Maršala jedne kišnje jesenje noći ljuto zalajaše oko tri. To se mladoženja Muamer prvi put pod uticajem iz kafane vraćao mladoj Merimi u stan. Jedva je otključao vrata, nije palio svjetla, da je ne probudi, i nekako mu uspjede da se bez lomova doljulja do ostakljenih vrata mračne spavaće sobe.

Otvorio ih je samo do pola, pažljivo, da ne zaškripe. Stajao je tako na pragu i dugo buljio u mrak. Oči mu se napokon navikoše na tamu, i on se zaprepasti, toliko da ga je to zamalo potpuno otrijeznilo, kad je shvatio da ga podivljale Merimine oči cijelo vrijeme gnjevno gledaju iz nje. To ga ostavi skamenjenog na vratima, u mokrom kaputu s kojeg mu je curilo na prag. Par minuta kasnije, jezivu tišinu u stanu koju je povremeno naglašavalo samo drhtanje starog frižidera koji se palio i gasio u kuhinji, prekide tiho, žensko jecanje.

Ona upali lampu pored uzglavlja. Bila je bijesna i čekala je da on progovori prvi. Ipak, dok ga je gledala tako, pokislog i jadnog, čelom naslonjenim na štok, kako jako cima ramenima i guši se od suza, sažali se.

— Šta je bilo?
— Ni.. šta. Šmrc!
— Jesi se udario? Dođi, lezi. Da te nisu tukli?
— Niiihihihihiiiisuuuuu u uuuu uuuuu...

Htjela je da ustane da mu pomogne da se presvuče i da legne, ali odjednom se opet strašno naljuti na njega. Ko je uopšte bio ta pokisla pizda u njenoj spavaćoj sobi? Nikad prije ga nije vidjela takvog, i gadilo joj se sve u vezi ove plačipične scene. Cijelu noć se prevrće u krevetu i hoda ko budala po stanu, zove ga, ne javlja se, vrti joj se u glavi od svih grozota koje su mogle da mu se dese, da bi se on u gluho doba ušunjao u stan sa upropaštenim kaputom od pola plate i evo ga cmizrdi ko dijete što ga je ošamario neki balavac u kafani. Možda mu je sad žao što je nagurao previše para debeloj pjevaljki u sise i olešio se toliko da je nesposoban i da slaže na šta je potrošio platu.

— Vohoohooliiiihiiiiim teee...
— Aha! Vidim kolko me voliš. Skloni mi se s vrata! Muka mi je da te gledam više tako...

On se naglo cimnu sa vrata i baci se sav mokar pored nje. To je još više razljuti, ali od jednog pogleda izbliza u prestravljene voljene oči iz kojih su i dalje u potocima izbijale suze prođoše joj neki užasi kroz srce. Nešto ga je stvarno uplašilo. Šta je uopšte moglo da ga uznemiri toliko? Uhvati je panika i odjednom i ona zaplaka i poče da ga ljubi i tješi kao dijete.

On je samo plakao i jecao i dalje, ali je tepanje pomagalo i uspjela je postepeno da ga skoro potpuno smiri. Sad su oboje samo šmrcali s vremena na vrijeme, i opet su slušali kako se frižider u kuhinji povremeno pali i gasi. Ona mu se, da bi ga još umirila, namjesti u omiljenu pozu, okrenuvši mu leđa i uklopivši mu se guzom u položaj fetusa koji je zauzeo na krevetu. Sve je već bilo mokro i užasan zadah alkohola ispunio je sobu, ali bilo joj je bitno samo da ga umiri i uspava, pa će ga poslije nekako presvući i promijeniti posteljinu. Neki prolaznik zveknu banderu na ulici, rasvjeta se upali i soba se malčice osvijetli plavičastim ostacima svjetla koji su se sa ulice i okolnih zgrada odbijali do nje.

Osjećala mu je umiren ritam vrelog smrdljivog daha na potiljku, a on joj je lijevom rukom povremeno stiskao dojku, u ritmu frižidera, činilo joj se, i tako davao do znanja da je budan. Ona pomisli da mu se razgovara i odluči da maznim šaputanjem pokuša još jednom.

— Šta je bilo, pile?
— Moram ti nešto reć.
— Reci dušo.
— Ne smijem.
— Slobodno. Neću se ljutit, šta god je.
— Hoćeš. Sigurno.
— Neću bogami. De, reci svojoj Meri. Znaš da te volim najviše. Šta je bilo, budalice?

Šmrc. Tišina i frižider. Tri stiskanja dojke.

— Hoću...
— Šta hoćeš?
— Hoću da te jebu dva crnca a da ja gledam.

Šaka mu se skloni sa dojke, on se okrenu od nje i zakopa glavu u jastuk, kroz koji se opet začulo prigušeno jecanje i plač. Ona je ostala onako blijeda i skamenjena u položaju fetusa u mokrom krevetu i slušala drhtanje frižidera. Jednom se čulo puštanje vode u nekom stanu u zgradi. Par sati kasnije, pred zoru, neko je opet par puta šutnuo banderu, neki prolaznik, možda onaj isti, rasvjeta se ugasi, i soba se opet sakrila u mrak.