Одломак 25

(Кнут Хамсун, Под јесењом звездом)

(С норвешког превела Мара В. Нешковић, Штампарско предузеће „Будућност“ Нови Сад, 1963.)

33

Стојим поново у варошкој ларми и гужви, међу новинама и људима, и пошто су прошли многи месеци од када нисам био овде, све ми то није непријатно. Долазим поново к себи, облачим друго одело и кређем да нађем госпођицу Елизабет. Становала је код својих рођака.

Да ли ћу срести и ону другу? Узбуђен сам као дечак. Ненавикнут сам на рукавице и скидам их, али опажам да ми руке не одговарају оделу и поново их навлачим. Звоним.

„Госпођица Елизабет? Јесте, овде је, будите добри и причекајте један тренутак.“

Излази госпођица Елизабет. „Добар дан. Тражите ли мене? Зар сте ви то?“

„Доносим вам пакет од ваше мајке. Изволите.“

Она цепа мало хартију и гледа шта је у пакету. „Е, баш мами нема равне! Позоришни доглед. Већ смо биле у позоришту ... Нисам вас одмах познала.“

„Зар нисте, па није тако одавно откако смо се видели.“

„Није, али ... Реците, хоћете сигурно да питате за некога? Ха, ха, ха.“

„Хоћу,“ рекох.

„Она није овде. Ја сам само овде код рођака. Она станује у Викторија хотелу.“

„Не мари. Ја сам к’ вама дошао послом,“ кажем и покушавам да победим своју потиштеност.

„Причекајте мало, ја баш хоћу да изађем, можемо да идемо заједно.“

Госпођица Елизабет облачи капут, довикује довиђења кроз једна врата и полази са мном. Узимамо кола и одлазимо у једну мирну кафану. Госпођици Елизабет је чудно што ме види у кафани. Само јој се ово место не допада.

„Хоћете ли да одемо на неку другу страну?“

„Хоћу, у Гранд хотел.“

Плашим се да тамо нећу бити сигуран, одавно нисам био па ћу морати да се јављам многим познаницима, али шта да радим, госпођица хоће у Гранд. Вежба се тек неколико дана, али је већ стекла сигурност. Некад сам био веома заљубљен у њу.

Поново седамо у кола и одлазимо у Гранд. Мрак почиње да пада. Госпођица седа на најбоље осветљено место и сија просто од задовољства. Доносе вино.

„И како сте само постали отмени, “ каже и смеје се.

„Не могу овамо да дођем у радничкој блузи.“

„Наравно, не можете. Само, право да вам кажем, та блуза ... Да ли да вам кажем шта мислим?“

„Молим вас, будите добри.“

„Блуза вам је боље стајала.“

Ето га, дођавола с овим оделом! Друге су ми се мисли врзле по глави и овај ме разговор није занимао.

„Хоћете ли дуго остати овде?“ питам.

„Док Лувиса остане. С куповином смо готове. Нећемо још дуго, нажалост...“ Опет постаје живља и пита смешећи се: „Је л’ вам се допало код нас?“

„Дивно је то време било.“

„Хоћете ли поново доћи? Ха, ха, ха.“

Видело се да тера са мном шалу. Хтела је да ми покаже да ме је прозрела и да је видела да сам се издавао за оно што нисам. Баш је дете. – Ја могу да подучавам раднике у много којечему, а у многоме сам стручњак. Док у свом животном задатку једва постижем оно о чему сањам.

„Да ли да замолим тату да истакне на пролеће објаву да ћете се примити опет неког посла око водовода?“

Зажмурила је, смејала се, тако се слатко смејала.

Узбуђен сам, патим због овог подругивања иако је добродушно. Погледам по кафани да бих се прибрао, понеки шешир се диже овде и онде и ја се јављам, све ми изгледа некако удаљено. Због ове дивне госпође падам у очи. Свет обраћа пажњу на мене.

„Ви познајете ове људе пошто их поздрављате.“

„Познајем неке од њих ... Јесте ли се лепо забављали овде?“

„Изванредно. Имам овде две рођаке а оне имају опет своје другове.“

„Јадни Ерик,“ кажем ја у шали.

„Докле ћете са тим Ериком. Има овде један који се зове Бевер. Сад, истина, нисам са њим у пријатељству...“

„Проћи ће то.“

„Мислите? Сасвим је озбиљно. Слушајте, све мислим да ће он доћи овамо.“

„Морате ми га показати.“

„Док смо се возили овамо размишљала сам о томе како бисмо ви и ја могли да га учинимо љубоморним.“

„Можемо то да урадимо.“

„Можемо, само ... Требало би да сте мало млађи. То јест, мислим...“

Смејем се на силу. О, могли бисмо то да урадимо. Не презирите нас старе, нас праастаре, можемо ми да будемо јединствени. Дозволите ми само да седнем крај вас на канабе, да ми не види ћелу.

Веома је тешко пребродити на леп начин онај судбоносан прелаз ка старости. Наступа грчење, копрцање, кревељење, борба с млађима, завист.

„Је л’ те, госпођице,“ кажем и из свег срца је молим у себи, „зар не бисте могли да телефонирате госпођи Фалкенберг и да је позовете да дође овамо?“

Она размишља о томе.

„Хоћу, учинићу то,“ каже милостиво.

Одлазимо до телефона, позивамо хотел Викторија и добијамо везу с госпођом.

„Јеси ли ти то, Лувисо? Да знаш само с ким сам. Можеш ли да изађеш? Добро. Ми смо у Гранду. Не могу то да ти кажем. Јесте, човек је, сад је фин господин, више нећу ништа да кажем. Доћи ћеш дакле. Шта, не можеш? Рођаци? Добро, ради како хоћеш, само ... Да, стоји овде поред мене ... Много се журиш? Добро, довиђења.“

Госпођица Елизабет оставља слушалицу и каже само:

„Треба да се састане са рођацима.“

Враћамо се и поново седамо. Узимамо још вина, покушавам да будем весео и предлажем да поручимо шампањ. Захваљује. Док тако седимо, каже госпођица одједном:

„Ено га Бевер. Баш је добро шо сад пијемо шампањ!“

Испуњен сам сав само једном мишљу. Док седим и покушавам да залудим госпођицу за туђ рачун, говорим једно а мислим на десето. Ствари рђаво стоје. Овај телефонски разговор ми не излази из главе. Мора да је схватила да је ја то очекујем. Шта сам рђаво урадио? Зашто сам онако нагло отпуштен и зашто је уместо мене узет Фалкенберг? Можда капетан и госпођа нису увек били баш најбољи пријатељи, али је он, можда, осетио опасност и хтео да спаце жену будалаштине. И сад се она стидела што сам ја радио на њеном имању, што ме је употребила као кочијаша и што је два пута делила јело са мном. И стидела се што сам стар...

„Не, овако не иде,“ каже госпођица Елизабет.

Поново се трудим и говорим масу лудости и она почиње да се смеје. Пијем много и постајем све духовитији, госпођица почиње да верује да заиста радим за свој рачун. Почиње да ме посматра.

„Је ли то истина, мислите ли заиста да сам лепа?“

„Слушајте ме, будите добри – сад говорим о госпођи Фалкенберг.“

„Уш,“ каже госпођица. „Наравно да је то госпођа Фалкенберг, знала сам ја то све време, не морате да ми кажете. Изгледа ми да је почело на њега да утиче. Само да продужимо овако.“

Није значи мислила да радим за свој рачун. Сувише сам стар за то.

„Али госпођу Фалкенберг не можете да добијете. Не треба да се надате.“

„Не, не могу да је добијем. Ни вас не могу да добијем.“

„Је л’ и ово сад кажете госпођи Фалкенберг?“

„Не, ово кажем вама.“

Ћутање.

„Знате ли да сам била заљубљена у вас? Тамо код куће.“

„Почиње да бива весело,“ кажем и примичем јој се ближе. „Сад ћемо да уништимо Бевера.“

„Помислите само, увече сам одлазила на гробље да бих вас видела. Само ви, лудаче, ништа нисте приметили.“

„Сад говорите Беверу,“ кажем ја.

„Не, ово је истина што вам говорим. А једном сам дошла к вама на њиву. Нисам због Ерика долазила.“

„Кад само помислим да сте долазили због мене!“ кажем и правим се жалостан.

„Можда вам то изгледа чудно, али морате схватити да је и нама тамо потребно да имамо неког у ког можемо да се заљубимо.“

„Је л’ и госпођа Фалкенберг тако каже?“

„Госпођа Фалкенберг? Не, она каже да неће да се заљуби ни у кога, она хоће само да свира на клавиру и ништа више. Ја говорим о себи. Знате ли шта сам једном урадила? Не знам само да ли могу о том да говорим. Хоћете ли да чујете?“

„Хоћу, веома радо.“

„Ја сам према вама девојчица, али не смета. Да, то је било кад сте становали код нас у хамбару. Тад сам се једном увукла код вас и уредила вашу ћебад, дотерала вам кревет у ред.“

„Зар сте ви то урадили?“ питам зачуђено и испадам из своје улоге.

„Требало је само да видите како сам се увукла, ха, ха, ха!“

Није била довољно лукава ова девојчица, мењала је боју при овој исповести и смејала се усиљено да би се извукла из неприлике.

Хоћу да јој помогнем и говорим:

„Ви сте заиста дивни. Госпођа Фалкенберг не би никад тако нешто урадила.“

„Не би. Ал’ она је старија. Ви сте, можда, мислили да смо ми истих година.“

„Зар госпођа Фалкенберг каже да неће да се заљуби ни у кога?“

„Да, уосталом не знам. Госпођа Фалкенберг је удата као што знате, она ништа не говори. Хајде, причајте опет са мном. А једном је требало да идемо заједно у трговину, сећате ли се? Ишла сам све лакше и лакше не бисте ли ме сустигли...“

„Лепо је то од вас било. Сад ћу вам се због тога одужити.“

Устајем и прилазим младом Беверу. Питам га да ли би хтео да приђе нашем столу, да попијемо по једну чашицу. Доводом га. Госпођица Елизабет постаје румена као божур. Ћаскам са њима и кад видим да су се запричали, извињавам се што морам да их напустим – баш ми је жао, господо. Ви сте ме, госпођице Елизабет, потпуно омађијали, али схватам да вас ипак никад не могу добити. То м ије уосталом права загонетка...

34

Одлазим до Родхисгатена, стојим неко време поред кочијаша и посматрам улаз Викторија хотела. Пада ми на памет да она није код куће, вечерас је код рођака. Улазим у хотел и ступам у разговор с портиром.

„Јесте, госпођа је код куће. Соба број дванаест, други спрат.“

„Госпођа значи није код рођака.“

„Није.“

„Хоће ли скоро да путује?“

„Не знам. Није ништа о томе говорила?“

Излазим поново. Кочијаши склањају заклоне од кише у страну и нуде ми да ме возе. Изабирам једна кола и улазим у њих.

„Куда ћемо?“

„Остаћемо овде. Плаћам за један сат.“

Кочијаши се прикупљају и шапућу, један мисли ово, други оно: пази на хотел, сигурно му је жена унутра код неког трговачког путника.

Јесте, пазим на хотел. Понеки прозор је осветљен. Пада ми одједном на памет да она можда стоји на прозору и гледа ме. „Причекајте мало,“ кажем кочијашу и поново улазим у хотел.

„Где је соба број дванаест?“

„На другом спрату.“

„Гледа ли прозор на Родхисгатен?“

„Гледа.“

„Е онда ми је то сестра махала,“ кажем пролазећи поред портира.

Пењем се степеницама и да не бих пао у искушење да се вратим, куцам одмах у врата. Нико се не јавља. Куцам поново.

„Је ли то собарица?“ чује се глас изнутра.

Нисам могао да одговорим да јесте јер би ме глас издао. Пробам браву али су врата затворена. Сигурно се плашила да не дођем, можда ме је чак и угледала с прозора

„Не, није собарица,“ кажем а глас ми чудно подрхтава.

Затим дуго стојим и прислушкујем, чујем да се неко унутра креће али се врата не отварају. Чује се двапут кратко звоњење из неке од соба. „То је она,“ мислим. „Звони по собарицу, узнемирена је.“ Уклањам се с врата да јој не би било непријатно и сусрећем успут собарицу. Чујем где говори: „Јесте, собарица је.“ И врата се отварају.

„Не, нема никог,“ каже собарица. „Само један господин силази доле.“

Помислио сам прво да и ја узмем собу у хотелу, али сам одустао од тога. Није она била жена која би се састајала с трговачким путницима. Пролазећи поред портира рекао сам само да је госпођа изгледа легла.

Излазим поново и седам у кола. Пролази време, пролазе часови, кочијаш се распитује да ми није хладно? Јесте, мало. Да ли чекам неког? Да... Даје ми са бока своје ћебе а ја му због те љубазности дајем новац за грог.

Време пролази. Сат за сатом пролази. Кочијаши се више не устручавају, гласно разговарају и примећују да ће се коњ због мене потпуно смрзнути.

Не, не вреди више чекати. Исплаћујем кочијаша, одлазим кући и пишем следеће писмо:

„Не смем да вам пишем, да ли ћу смети само још једном да вас видим? Доћи ћу у хотел сутра после подне у пет сати.“

Да ли да ставим неки ранији сат? Не, нећу. Кад се узбудим и кад ми усне почну да дрхте, изгледаћу на јачој светлости као страшило.

Лично сам однео писмо у хотел и вратио се поново кући.

Дуга ноћ, ох, како су часови били дуги! Требало је сад да спавам, да се одморим и освежим, а нисам могао. Почело је да свиће и устао сам. Шетам дуго улицама и враћам се после кући, лежем и падам у сан.

Пролазе сати. Чим сам се пробудио и дошао к себи трчим пун страха на телефон и питам да госпођа случајно није отпутовала.

„Не, није отпутовала.“

Значи, хвала богу, да не мисли да побегне јер је моје писмо одавно примила. Јуче је било незгодно време, у томе је ствар.

Ручам и лежем поново да спавам. Спавам неко време, будим се и поново трчим на телефон.

„Не, госпођа није отпутовала. Спаковала је ствари. Сад је изашла, није у хотелу.“

Облачим се одмах и возим се у Родхисгатен. Стојим и вребам. Многи људи улазе и излазе. Ње нема. У пет сати улазим у хотел и прилазим портиру.

„Госпођа је отпутовала.“

„Отпутовала?“

„Јесте ли ви телефонирали? Она се баш тад вратила. Ево, имате једно писмо.“

Узимам писмо али га не отварам већ питам којим је возом отишла.

„Воз је отишао и четири и четрдесет пет,“ каже портир и погледа у сат. „Сад је пет сати.“

Страћио сам пола сата стражарећи пред вратима.

Седам на степеник и буљим преда се. Портир продужава да прича. Одлично схвата да ми госпођа није сестра.

„Рекао сам госпођи да је један господин баш сад телефонирао. Она ми је одговорила само да нема времена и дала ми је ово писмо да вам га предам.“

„Је ли била са њом још једна госпођа?“

„Није.“

Устајем и одлазим. Напољу на улици отварам писмо и читам:

„Не прогоните ме више –“

Равнодушно га стављам у џеп. Нисам се зачудио, није на мене учинило никакав нов утисак. Потпуно женски, брзе речи после првог узбуђења, подувчена реч, цртица...

Пада ми на памет да одем до госпођице Елизабет. То ми је последња нада. Чујем како унутра звони док притискам звонце и стојим – и прислушкујем као у некој пустињи.

Госпођица Елизабет је отпутовала пре једног сата.

После тог дође на ред вино, па виски. Затим само велике количине вискија. Двадесет и један дан је трајало пијанчење у току кога се спустила завеса над мојом овоземаљском свешћу. У том стању ми једног дана пада на памет мисао да пошаљем у једну кућицу огледало у златном раму.

Намењено је једној девојчици, по имену Олга која је била добра и весела као неко теленце.

Јер ја још увек патим због слабих живаца.

У соби ми лежи машина. Не могу више да је саставим јер су ми главни делови остали у парохијској кући. Свеједно ми је, љубав ми је према њој отупила.

Господо моја, неурастеници, као људи не вредимо а ни као животиње не бисмо били бољи.

Једног дана ипак постаје сувише досадно бити бесвестан и ја поново крећем на једно острво.

Одломак 24

(Кнут Хамсун, Под јесењом звездом)

(С норвешког превела Мара В. Нешковић, Штампарско предузеће „Будућност“ Нови Сад, 1963.)

8

Све је могло да буде добро да није било младе госпођице. Сваког дана сам се све више заљубљивао. Звала се Елишеба, Елизабет. Није била лепотица, али су јој усне биле црвене а очи плаве и лепо је изгледала. Елишеба, Елизабет, сад се налазиш у зори живота и очи су ти угледале свет. Док си разговарала једне вечери са младим Ериком са суседног имања, очи су ти се испуниле зрелошћу и благошћу.

С Гриндхисеном није било никаквих петљавина. Он је, истина, у младим данима био према девојкама као вук, а и сад се још кочоперио из старе навике и кицошки је носио шешир, само је постао питом и тих што је и могло да се очекује према закону природе. Шта ће пак бити с онима који се нису придржавали тог закона и нису постали питоми? А ту је сад била ова мала Елизабет, која у ствари није била тако мала, била је висока скоро као и мајка јој, а имала је, као и мајка, високе груди...

Од оне прве недеље нисам више био позиван на кафу у кујну а нисам ни желео да будем позван. Још увек ме је било стид и склањао сам се устрану. Најзад, једном усред седмице дође једна од девојака до мене с поруком да не би требало да сваке недеље после подне бежим у шуму, већ да дођем да пијем кафу. Госпођина је то била жеља.

Добро.

Да ли да обучем фино одело? Можда не би шкодило да девојчица види ко сам? Да сам из сопствених побуда одбацио варошки живот и прерушио се у слугу, али да сам уствари технички геније, способан да сам спроведем водовод. Кад сам био готов с облачењем, паде ми на памет да ми боље одговара радничко одело и због тога скидох фине хаљине и сакрих их у свом џаку.

У кухињи ме је уместо госпођице дочекала госпођа. Дуго је са мном разговарала и испод моје шоље је прострла мали бео чаршав.

„Ова вештина са јајетом ће, изгледа, бити скупа вештина за нас,“ рече и насмеја се доброћудно. „До сада је дечко већ пола туцета поразбијао.“

Ствар је била у томе што сам ја показао Харалду како да протури тврдо кувано, ољуштено јаје кроз грлић од боце разређивањем ваздуха у боци. То је отприлике било све што сам знао из физике.

„Онај експерименат са штапом који се слама између два тапака хартије веома је поучан... Када ће бунар бити готов?“

„Бунар је готов. Сутра ћемо отпочети са копањем јарка.“

„Колико ће то трајати?“

„Отприлике недељу дана. После ће моћи да дође мајстор да намести цеви.“

„Та шта кажете!“

Захвалио сам на кафи и изашао. Госпођа је имала навику, коју је вероватно задржала из ранијих година, да с времена на време погледа искоса на онога с ким говори иако при том није ништа рђаво мислила...

У шуми је лишће почињало да жути, а ваздух и землља су мирисали на јесен. Само су печурке сад биле у цвету, избијале су одасвуд и расле крупне и лепе на својим дебељушкастим стаблима, варгањи, шампињони и млечнице... Ту и тамо је по неки мухомор показивао свој пегави шешир и поносио се својом црвеном бојом. Чудна је то печурка! Расте у истој земљи као и печурке за јело, храни се истом том земљом и извлачи из сунца и влаге исту корист, пуна је, чврста и добра за јело, само је препуна опорог мускарина. Намеравао сам једном да измислим неку лепу причу о мухомору па да кажем да сам је негде, у некој књизи прочитао.

Одувек сам волео да посматрам борбу цвећа и инсеката, коју воде за свој опстанак. Ако је сунце било јако, враћали би се у живот и одавали се по неколико часова старим радостима, крупне, јаке муве су биле исто онако живахне као лети. Овде је била нека врста чудних бува које раније нисам видео. Ситне су биле и жуте, нису биле веће од тачкице, али су скакале неколико хиљада пута дуже него што су саме биле. Какву непојмљиву снагу има овакво створење у односу на своју величину. Ево га овде један мали паук, стражњица му личи на светложути бисер. Тај је бисер толико тежак да је животињица принуђена да се натрашке вере уз сламке. Кад наиђе на неку препреку преко које не може да пренесе бисер пада на земљу и почиње да се пење уз неку другу травку. Ако му пружим лист, да му помогнем да стане на ноге, он се пење на њега, застаје један тренутак, али му се не свиђа, не изгледа му сигурно и повлачи се уназад, бежи из клопке...

Чујем како ме неко виче одоздо из шуме. То долази Харалд да ми одржи недељни час. Позајмио ми је Понтопиданов катехизам и сад ће да ме преслиша. Узбуђен сам што поново слушам проповедање о вери као што сам слушао у свом детињству.

9

Бунар је готов, јарак ископан и мајстор је дошао да положи цеви. Изабрао је Гринхисена за помагача а мене су одредили да пробијем пут за цеви од подрума до другог спрата.

Док сам копао јарак у подруму дуђе госпођа једног дана да ме обиђе. Ја јој довикнух да пази, али се она не уплаши. „Овде није јарак?“ упита и показа на једно место. „А није ни овде?“ Најзад стаде незгодно и склизну код мене у јарак. Стајали смо једно крај другог. Није било светло ни иначе, а за њу, која је долазила са дневне светлости, било је сигурно сасвим мрачно. Она опипа јарак и упита ме:

„Могу ли изаћи одавде?“

Ја је подигох. Није било тешко, била је витка иако је била мајка одрасле кћери.

„Морам признати да си ме одлично пренео. Мораћеш ових дана нешто да ми помогнеш горе на спрату, хоћеш ли? Морамо само да изаберемо дан кад мој муж оде у парохију, јер он не воли измене. Кад ћете бити готови с послом?“

Ја рекох да ћемо свршити отприлике за недељу дана.

„А куда мислите да одете после тога?“

„На суседно имање. Гриндхисен је обећао да ћемо доћи да вадимо кромпир...“

После сам се попео у кухињу и почео ручном тестером да стружем даске у патосу. Госпођица Елизабет је дошла у кухињу неким послом док сам ја то радио, и, мада сам јој био непријатан, приморала је себе да каже неку реч кад је застала да погледа како радим.

„Помисли, Улин, имаћеш само да окренеш славину,“ рекла је куварици.

Само Улин, која је била стара, није изгледала нимало одушевљена. „Безбожнички је то, уводити воду чак у кујну.“ Господе боже, како сам постао досетљив, какве сам духовите ствари говорио, како сам се понашао као неко дериште! Још увек се тога сећам. Одједном је изгледало као да се госпођица Елизабет присетила да за њу није пристојно да и даље остане са нама и изашла је.

Увече сам, као и често раније, отишао на гробље, али, чим сам приметио да је госпођица већ тамо, покупио сам се и одлутао у шуму. Премишљао сам потом: „Биће сигурно дирнута мојом пажњом и ређи ће: „Јадник, ово је заиста био отмен гест с његове стране!“ Само је још недостајало да она дође за мном у шуму. Ја бих у том случају изненађено скочио с камена и поздравио је. Она би била мало збуњена и рекла би: „Само сам прошла овуда, – тако је лепо вече – шта радиш ти овде?“ – „Ето, седим“, одговорио бих, а при том бих безазлено гледао некуд у даљину. И кад би она чула да ја само тако седим овде увече, разумела би да сам човек дубоке душе и сањалица и заљубила би се у мене...“

Идуће вечери била је поново на гробљу и кроз главу ми прође сујетна мисао да она то долази због мене. Кад сам боље погледао, видео сам да она нешто ради на једном гробу. Значи, не долази због мене. Полако сам се одшуњао до великог мравињака у шуми и седео сам тамо и посматрао мраве догод се видело, а после сам седео и слушао како шишарке и оскоруше падају на земљу. Певушио сам, шапутао и размишљао. С времена на време устајао сам због зиме. Пролазили су часови, ноћ је пала, био сам заљубљен, ишао сам гологлав и пуштао сам да ме звезде посматрају с неба.

„Колико је сати?“ запитао би понекад Гриндхисен по мом повратку.

„Сад је једанаест,“ одговарао сам, иако је било два или три сата по поноћи.

„И ти мислиш да је сад време за легање, а? Дођавола! Будиш људе који су легли на време!“

Гриндхисен се окреће на страну и одмах продужава да спава. С Гриндхисеном никад није било неприлика.

Ох, боже, каква будала постаје старији човек кад се заљуби! И зар нисам ја био онај који је примером хтео да покаже како се стиче душевни мир?

***

Eto, sad mi se piše roman: Otmen gest s njegove strane ....

Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (30)

Nekad početkom sedmice rano ujutru u prvu smjenu u Radnju, kišica, jedan od onih s kišobranima koji niknu čim zapada, opet kod onog znaka East-West, baš dok ja prolazim dere se Kišobrani! Kišobrani! Ajfelov toranj! Pariz! Kišobrani! Jebo majku.

A ja ipak uopšte nisam lud, naravno. Razgovarao s jedinim psihologom kojeg znam, za svaki slučaj, pa i ako se meni čini da ona i nije baš dobar psiholog, pa čak ni uopšte psiholog, bez obzira na to što je kao završila baš taj fakultet, ili baš zato, kako god, meni se čak čini da je ona tu jedina koja je luda, a najmanje ja. Uglavnom, kaže brate možda si malo pretjero s tom “zajebancijom s preuveličavanjem” na svoj račun, možda neko tamo stvarno misli da imaš halucinacije i da čuješ glasove i da stvarno misliš da stvarno vodiš “konstruktivne” “razgovore” “s Bogom” a ne da se samo zajebavaš na svoj račun najbolje što znaš? Pa još ako si slučajno pogodio neku pjesmu ili da joj je momak režiser, možda cura fakat misli da si poremećen i psihopata i da je pratiš ili, nemam pojma, hakuješ, pa znaš? Jebiga ja i ti znamo da si samo ozbiljan pisac i veliki borac za Istinu, haha, pa onda i ne iznenađuje ako nekad tako “pogodiš” nešto, i to baš kad se ponajviše trudiš da “izmišljaš” samo “simbolično” i slično. Fakat. Onda više ni slučajno, ni simbolično ni ironično, ništa više na tu temu, da ipak ne rizikuješ da se neko tamo prepada bez razloga kad je jasno da je to zadnje što bi htio? Dobro. (Što je sve najviše bila moja “najvjerovatnija teorija” koja možda donekle objašnjava tako pretjeranu i donekle prekasnu reakciju, s kojom se onda složila i ona, “pogotovo ako si fakat pominjao halucinacije i glasove i još čak i gluposti o samoubistvu, mi koji smo to studirali i u mnogo manjim glupostima tražimo svakakve znake za takve poremećaje kod svakog, da znaš”, a njena početna je bila da možda neko tamo ima samo neki “odbrambeni mehanizam” i da dijelom i hoće da joj se obraćam, al iz nekog razloga ipak neće jer se boji neke “komplikovane” “veze”. Eto ti psiholog, nema šanse, i u svakom slučaju nema veze, ne treba meni nikakav psiholog i niko nema razlog da ga bude strah ni za mene ni za bilo koga drugog zbog mog stanja uma, kako god.)

Uglavnom se vukao po gradu ove sedmice, smrzavao sjedeći s otvorenim vratima u Radnji, da se bolje radi, pa još kafice i ćevapčići na otvorenom par puta s K. i u četvrtak po cijeli dan s E., pa navukao nešto malo gripice i petak prespavao skoro cijeli dan preventivno, da to odjebem na vrijeme pa da onda ne preležim dva-tri. E. uzeo tri dana slobodno pa u četvrtak skoknuo malo da me vidi, da vidi kako ide Radnja, onda prošetali na ćevape i kolače i poslije još i na bilijar, “Bilijar klub TYSON” u Valtera Perića tu iza Zgrade, dobri veliki stolovi sa ipak prevelikim rupama i solidni štapovi i uglancane kugle, vidi se da se održava, a nije ni skupo, šest maraka sat, još na zvučniku u ćošku neka plejlista sa pristojnijim stvarima uglavnom od Van Goga, Balaševića i Ramba, mada se nekako provukla i najmanje jedna od Deena, a zaposlena teta tamo na teveu sebi tiho smanjila neku grand paradu sa svim zvezdama, neki šljam. Zadnji put držao štap nekad 2011. čini mi se, pa ipak je ostao poneki dobar potez i dovoljno osjećaja u oku i ruci, sad mi se igra još, opet satima svaki dan. U petak se digao samo nekako do banke, da uplatim nešto nekom na račun, i do Radnje s nekim novim podmetačima koji su mi ispali toliko dobri da sam usput razmišljao da skrenem u park da ih zakopam ispod najneupadljivijeg grmića duboko duboko pa da ih neko slučajno nađe tek za dvjesto-tristo godina kad čovječanstvo bude zasluživalo takve podmetače, možda. Na povratku u Rezidenciju sjednem na onu treću klupu niz saobraćaj preko puta velikog tržnog centra, kad tamo na prvoj prečki s desne strane primijetim izgrebano moje pravo ime, prva tri slova čitko i veće, zadnja dva smlaćeno da se jedva prepozna, i u nekoj neodređenoj boji koja je možda svježa a možda ne, uglavnom tu sjedim već par sedmica skoro svaki dan i prvi put ugledam to.

Za vikend na Selo, trčim pješke pa zakasnim na autobus u pola jedanest, kupujem kartu u deset i trideset dva, kaže sad imaš tek u pola dvanest, nema veze, popijem kafu u onom kafiću sa solidnom muzikicom i pilećim sendvičima ispred perona osam ili devet i pročačkam tablet pola sata-sat. Onda prilično novim autobusom sa klimom, treći red desno, sjedište do prolaza, sad mi je to omiljeno mjesto, prije sam birao treći od pozadi, isto s desne strane. Ciglane, Vogošća, Semizovac, Nišićka visoravan sa šarenim uzoranim i neuzoranim parcelama a gore bistro plavo nebo izbrazdano bijelim tragovima hiljadu aviona, odoše iz svakog pravca svukud, istok, zapad, sjever, jug, pa Olovo, i pauzica za pušenje od deset-petnest minuta na odmaralištu “Montana” nešto poslije, gdje se uvijek malo poigram sa par šarenih čupavih džukela koji kao da su nekad imali prave bosanski-tornjak-pretke, i čak ih nahranim nekad, kad imam čim, i iz nekog razloga ranije uvijek zamišljao da se i Keti ako je ikad u prolazu isto tako igra s njima i čak ih nahrani nekad, ako ima čim, sve dok jednom nisam vidio na nekoj slici, dok sam je još imao na ponekoj društvenoj mreži na kojoj je znala da objavi takvu stvar, da se usred jednog putovanja fakat zaustavila baš na tom mjestu, i malo poigrala s istim tim džukelama i možda im čak i poklonila i poneki osmijeh, kako mi je nekad pričala da dijeli čak i takvim, i bilo mi drago, itd., itd., i sl., ali opet sam skrenuo na tu temu a obećao sam da neću, dosta.

Pa Provincija, pa Selo, lijepo vrijeme, čist vazduh, Štene, kozice, jarići, ovčice, rodbina, seljaci. Odem sa Starim do štale da vidim sitnu stoku, kaže jebo ovce nema ništa od njih, odlučio sam da se preorijentišem najviše na koze, dok mi objašnjava meni se prikrade jedno od jaradi i počne da mi žvaće omiljene pantalone na lijevom koljenu, izmaknem se i govorim mu hej, a ono blene i hoće još, jebiga ipak ga otjeram, ionako su već počele da se raspadaju i na koljenima i na guzici i oko džepova. Štene kao da sve uspješnije zaboravlja stare strahove i slobodnije prilazi da se igra, mada i dalje oprezno i spuštene glave i podvijenog repa. Protegnem noge tu još malo, Stari se izgubi negdje začas, porazgovaram sa starim Amidžom-E., kaže govorio sam ja njima za te “domaće” ovce, ako već drže da nabave neke rasne, al ne slušaju, pa im sad kažem i za koze da je lako s jednom-dvije, al jebeno je kad imaš više, nemoguće je to kontrolisat, to preskače ograde i provlači se kroz nemoguće šupljine i uništava ljudima vrtove i povrće i voće, bolje im je da ne nabavljaju, ma haj reko nek nabave pa nek se pokaju kad opet skontaju da si bio u pravu, šta ćeš im, pa jest, što jest jest. Krenem kući, kad Stari maše sa improvizovanog stolića ispred nečije započete kuće pored puta, sjedi s komšijom s pivom, haj malo sjedi da čuješ koju pametnu, kaže komšija haj na pivo, Stari govori ma neće on to, a možda i hoće, otkud ja znam, haj reko može jedna čaša, a ovaj smjesta zagalami na ženu da ode da donese čašu odnekle, odma! Priča opet o kozama, one ti pojedu sedamdeset (ili sedamsto, sad nisam siguran, ne sjećam se dobro) trava svaki dan, zato im je mlijeko tako zdravo, vole štavljiku, havljiku, trnje, kisu! Žena donese prašnjavu čašu, ko zna odakle je iskopala, opere je prstima na pipi, Komšija naspe a ja je svučem na eks, jebiga bio sam žedan, pa priča dalje, kaže ovaj jedan iz Sela nabavio jeftino neku iz nekog drugog famoznog sela s druge strane planine, dobra je al ima četri roga, hahaha, dva obična i još dva između, pa mu on govori da je to “degenerik! to je degenerik!”, hahaha, bogami četri roga, da vidiš, samo ne izvodi ih nikad, struhnuće mu u onoj štali. Pa nekako promijene temu, planiraju neki zajednički poso u šumi, kad kaže odjednom Komšija, evo ga evo ga, vodi ih, evo je, četri roga, putem ide neki frajerčić sa sunčanim naočarama i vodi je na fluorescentom povodcu, fakat četri roga, Stari i Komšija skoče ko dječaci na ogradu i pokazuju prstima i smiju se, hahaha, pa eto ih nazad, sjedaju, pivo, pođe da mi naspe još jednu čašu, reko nemoj nemoj, dosta je, ustanem i odem kući. Onda malo roštilj, porodično, prejedem se i odem na spavanje rano, oko devet.

Nedjelja ujutru, polako kafa sa Starom i Bratom, Stari otišo rano na neku “akciju”, prave mini-hidrocentralu nekom iz Sela, obećo mu je, a biće sigurno i ražanj i neograničene količine piva, pa što da ne. Istračamo pola sela i svu rodbinu sa Starom, popljujemo ih sve redom kako i priliči, pa polako kući s Bratom, do Provincije, na autobus unazad istim putem za Sarajevo, lijepo popodne, ugodna vožnja i dobar dan. Istovarim Mamine sireve u frižider u Rezidenciji pa prošetam do Radnje, M. napravila dobar poso za vikend, taman da poplaćamo nove kirije i račune za juni i maj, i još mi govori kad sam joj pričao za kozu s četri roga, kaže kad smo već kod koza pročitala sam i onu drugu od Hamsuna što si digo i još je bolja od one prve, ne mogu da vjerujem kolko je dobra, reko nema na čemu, znam ja. Onda nazad u Rezidenciju s njom, uzmem da operem smdrljivu gomilu suđa u kuhinji, pa prije svega da pokupim nešto crno nataloženo u odvodu, kad ono počne da mi se migolji između prstiju, jebo majku žohar, samo mi je falilo još to. Nije ni od najmanjih, usmrtim ga, bacim u šolju i pustim vodu, perem ono suđe i zagledam ćoškove, kao da ih ipak nema više nigdje, al dovoljno je da je nekako ušo jedan skotan pa da nam se nakoti cijeli stan. A možda sam imao sreće da usmrtim tog prvog izviđača, jebem im majku izmisliću neko nuklearno oružje da ih pobijem sve ako se pojave, ne podnosim ih i tačka, pa da vidimo ko je inteligentniji i genijalniji, jebem im sve.

Rezidencija, 31. maj, dobar dan (x6)

Odlomak 23

(Knut Hamsun, Misterije)

("S norveškoga preveo Munib Delalić, "dobra knjiga", Sarajevo, 2011." - meni se što dalje čitam sve više čini da je prevod sranje, ali je ipak odlična knjiga, pa ne mogu da ne preporučim još jednom, i ovako....)

- Koliko sam čeznuo za Vama ovih dana! - kazao je. - Ne, ne, nemojte se toliko strašiti; pa skoro ništa i ne kažem i ništa neću postići, ne, nikakvih, nikakvih iluzija nemam. Uostalom, možda me čak i ne razumijete, započnem pogrešno i izlanem se, kažem ono što nisam htio reći....

Kad je zašutio, kazala je:

- Kako ste danas čudni!

Zatim je htjela krenuti.

Ali ju je on opet zaustavio:

- Draga gospođice, čekajte malo! Budite danas malčice uviđavni prema meni! Strah me je govoriti, plačim se da me ne prekinete i kažete: idite! Pa ipak sam, bdijući, o tom satima razmišljao.

Gledala ga je sve začuđenija i upitala:

- Kamo to vodi?

- Kamo to vodi? Mogu li Vam kazati pravim riječima? To vodi ... vodi tome da Vas volim, gospođice Kielland. Da, zapravo i ne shvađam da Vas to toliko iznenađuje, i ja sam od krvi i mesa, sreo sam Vas i opčinili ste me, valjda to nije tako čudno? Druga je stvar što Vam to možda nisam trebao priznati.

- Ne, niste trebali.

- Ali na šta sve čovjek ne bude natjeran? Čak sam Vas i ogovarao, i to samo iz ljubavi, nazvao Vas koketom i pokušao poniziti, samo da se utješim i uvjerim sebe da ništa nisam izgubio, jer sam znao da ste nedostižni za mene. Ovo je peti put kako Vas srećem i ipak sam se tek sad odao, premda sam to bio mogao učiniti onaj prvi put. Usto mi je danas i rođendan, dvadeset devet mi je godina, pjevao sam i radovao se otkako sam jutros otvorio oči. Mislio sam ... da, da bome da je smiješno kad se i tako glupe stvari mogu izmisliti, ali sam pomislio: ako je danas sretneš i sve priznaš, možda i nije loše da ti je uza sve i rođendan. Možeš joj i to kazati te će u jedan takav dan biti spremnija oprostiti ti. Osmjehujete se? Da, smiješno je, znam; a sad se ionako nema kud. Prinosim Vam svoju žrtvu isto kao i svi ostali.

- Zaista je žalosno što Vam se ovo dogodilo danas - kazala je ona. - Ove godine niste imali sreće na Vaš rođendan. O tome više ne mogu reći.

- Ne, naravno.... Bože, kakvu vi moć imate! Mogu shvatiti da čovjek zbog Vas može biti natjeran na sve moguće. Čak i sad, kad ste kazali te zadnje riječi, koje i nisu bile tako radosne, čak i tad Vam je glas bio kao pjesma. Bilo je naprosto kao da mi u duši počinje cvjetati. Kako je to čudno! Znate li da sam noćima lutao ispred Vaše kuće ne bih li Vas bar načas spazio na prozoru, da sam ovdje u šumi padao na koljena i molio se Bogu za Vas, ja koji čak i ne vjerujem u Boga. Vidite li onu jasiku ondje? Namjerno sam se zaustavio baš ovdje jer sam upravo pokraj one jasike noćima klečao, slomljen očajem, glup i izgubljen, samo zato što ste mi stalno u mislima. Odavde sam Vam svake večeri kazivao laku noć, klečao sam i molio vjetar i zvijezde da Vam prenesu moj pozdrav i vjerujem da ste ga u snu osjetili.

- Zašto mi sve to govorite? Zar ne znate da sam....

- Svakako, svakako! - prekinuo ju je izuzetno uzbuđen. - Znam i šta ste htjeli kazati: da odavno pripadate drugom i da sam nečasna osoba koja se nameće sad kad je prekasno ... zašto to ne bih znao? Da, zašto sam Vam sve ovo kazao? Pa, da bih na Vas djelovao, da bih Vas se dojmio i naveo da o tom razmislite. Tako mi Boga, govorim istinu, drukčije ne mogu. Znam da ste zaručeni, da imate momka kojega volite, i da ja, dakle, ništa ne mogu postići; da, ali sam ipak htio pokušati na Vas malo djelovati, nisam htio izgubiti svaku nadu. Zamislite tu misao: izgubiti svaku nadu; zamislite je, pa ćete me možda bolje razumjeti. Kad sam maločas kazao da ništa ne očekujem postići, lagao sam. To sam kazao samo da Vas privremeno umirim i da dobijem na vremenu, da se odmah odveć ne uplašite. Draga, pričam li gluposti? Ne mislim kazati da ste mi ikad dali neku nadu i zaista nikad nisam ni pomišljao da bihi nekoga mogao istisnuti iz Vašeg srca. Ah, to mi nikad nije ni palo na um. Ali sam u satima očaja razmišljao sam sa sobom: da, zaručena je i uskoro putuje, zbogom; ali još nije sasvim izgubljena, još nije otputovala, nije udata, nije mrtva; ko zna! I kad bih pokušao sve, možda bi još bilo vremena! Postali ste moja stalna misao, moja prisilna misao, hodam i vidim Vas u svim stvarima, i sve plave rijeke nazivam Dagny. Ne vjerujem da je protekao i jedan jedini dan ovih nedjelja a da nisam mislio na Vas. U bilo koje doba dana kad izlazim iz hotela, čim otvorim vrata i iziđem na stepenice srcem mi projuri nada: možda ćeš je sada sresti! i posvuda se osvrćem očekujući da Vas vidim. Ne, to ne razumijem, ne znam šta mi je činiti. Vjerujte mi, ako sam se sad predao, ipak se nisam predao bez otpora. Ali nije ohrabrujuće znati da ti je sav napor žalosno uzaludan, a ipak ne možeš prestati naprezati se; zato se i boriš do zadnjega časa. I kad baš ništa ne pomaže! na toliko toga možeš pomisliti kad noću sjediš uz prozor u svojoj sobi i ne da ti se spavati. Držiš knjigu u ruci, ali ju ne čitaš; stalno stiskaš zube i pročitaš tri retka, i ne možeš više, te sklapaš knjigu odmahnuvši glavom. Srce divlje tuče, nijemo sebi šapćeš tajne, slatke riječi, zazivaš neko ime i u mislima ga ljubiš. I bude dva sata, bude četiri, šest; i ne možeš više, hoćeš tome stati ukraj i odlučiš se, čim se prva prilika ukaže, sve priznati.... Kad bih Vas sad smio zamoliti za nešto, zamolio bih Vas da šutite. Volim Vas, ali šutite, šutite. Pričekajte nekoliko minuta.

Odlomak 22

(Knut Hamsun, Misterije)

- Da - kazao je - ne čudi me što hoćete iskoristiti priliku da odete, nakon sveg mog brbljanja koje ste večeras morali trpjeti. Ipak ima još stvari o kojima bih rado htio čuti Vaše mišljenje, pa uopće mi niste odgovorili na pitanje šta mislite o godpođici Kielland, ali najiskrenije. Za mene je ona najrjeđe i najnedostižnije biće, divotna i čista i bijela kao snijeg ... zamislite samo čist i dubok svilenasti snijeg. Takva je u mojim mislima. Ako ste stekli drugi dojam na osnovi onoga što sam kazao prije, onda je pogrešan.... Dopustite mi da popijem zadnju časšu u vašoj prisutnosti; živjeli!... Baš mi sad nešto pade na um. Kad biste imali strpljenja pozabaviti se mnome još dvije kratke minute, bio bih Vam veoma zahvalan. Radi se o tom ... priđite malo bliže, u ovoj su kući tanki zidovi ... da, radi se o tome da sam strašno zaljubljen u gospođicu Kielland. Eto, da kažem i to! To je samo nekoliko teških i bijednih riječi o slučaju, ali Bog na nebesima zna kako je ludo volim i kako zbog nje patim. No, to je stvar za sebe; volim, patim, dobro, to ne spada ovdje. Zaista! ali se nadam da ćete se odnositi prema mojoj iskrenosti sa svom diskrecijom koju ona zaslužuje; obećavate li? Hvala, dragi prijatelju! Ali, vidite, kako mogu biti zaljubljen u nju, kad sam je još maločas nazvao velikom koketom? Koketu se, kao prvo, može veoma voljeti; ništa to ne sprječava. Ali ne kvačim se ja za to. Ima tu još nešto. Kako je ono bilo ... priznajete li da se razumijete u ljude ili ne? Ako se razumijete u ljude, onda ćete, naime, razumjeti i ovo što ću Vam sad reći: nemoguće mi je misliti da je gospođica Kielland zaista koketa. To ja ne mislim ozbiljno. Naprotiv, ona je veoma prirodna osoba.... Šta mislite, recimo, o njenom onako otvorenom smijehu kad ona čak nema ni sasvim bijele zube! A ipak se ne ustručavam kazati da je gospođica Kielland koketa. I ne činim to da bih joj naškodio i da bih se osvetio, nego da bih se održao uspravnim, činim to iz sebeljublja, jer mi je nedostižna, jer se ruga svakom mom naporu da me zavoli, jer je zaručena i već vezana, izgubljena je, sasvim izgubljena. Vidite, ovo je, ako mi dopustite, nova i izopačena strana ljudske duše. Mogao bih joj prići na ulici i kazati joj, najozbiljnije, u prisutnosti mnoštva ljudi, samo da bih je prividno omalovažio i naškodio joj, mogao bih je pogledati u lice i kazati: Dobar dan gospođice; čestitam na čistoj haljini! Da, jeste li ikad čuli što luđe! Ali bih mogao kazati. Šta bih poslije učinio ... ili bih odjurio kući i jecao u maramicu, ili bih si priuštio jednu ili dvije kapi iz one bočice što je nosim ovdje u džepu prsluka ... to preskačem. A mogao bih ući i u crkvu jedne nedjelje dok njen otac, pastor Kielland, drži propovijed, i prošetati se cijelom crkvom, i zaustaviti ispred gospođice Kielland i glasno kazati: Hoćete li mi dopustiti da Vas malo uhvatim za tabure? Da, šta mislite? S tabureom ne bih mislio ništa posebno, trebala bi to biti samo riječ zbog koje bi se ona morala zacrvenjeti; ali, dajte mi da malo osjetim Vaš tabure, kazao bih. I poslije bih mogao pred njom pasti ničice i preklinjati je da me učini blaženim i pljune na me.... Sad ste baš uplašeni; da, priznajem i da držim drzak govor, tim više što o pastorovoj kćerci goorim pastorovu sinu. Oprostite mi, prijatelju, nije to iz pakosti, ne iz puke pakosti, nego zato što sam pijan kao majka.... Čujte: poznavao sam jednom nekog mladića koji je ukrao plinsku svjetiljku, prodao je staretinaru i protratio novac. Tako mi Boga, istina je; bio je to čak neki moj znanac, rođak pokojnog pastora Haerema. Ali kakve to ima veze s mojim odnosom prema gospođici Kielland? Ne, opet ste u pravu! Ništa ne kažete, ali mogu vidjeti da su Vam usta puna riječi koje biste kazali, i to Vam je sasvim tačna primjedba. A što se gospođice Kielland tiče, potpuno je izgubljena za mene, i zato ne žalim nju, nego sebe. Vi, koji stojite tu potpuno trijezni i prozirete ljude, shvatili biste i kad bih jednog dana jednostavno po gradu širio glasinu da mi je gospođica Kielland sjedila u krilu, da sam bio s njom tri noći zaredom na tačno određenom mjestu u šumi i da je kasnije primila darove od mene. Zar ne, shvatili biste? Da, jer se Vi, kvragu, dobro razumijete u ljude, da, razumijete se, prijatelju, nemojte se izmotavati.... Zar Vam se nikad nije dogodilo da idete ulicom, idete zaokupljeni svojim nedužnim mislima, i da Vas smjesta svi počnu gledati, odmjeravaju Vas od glave do pete? Nema mučnije situacije od te. Postiđeni, otresate prašinu sprijeda i straga, poput tata pogledate niz odjeću, da slučajno ne hodate raskopčane dugmadi, te Vas toliko obuzmu zle slutnje da čak skinete i šešir s glave, i pogledate da možda na njemu još ne stoji etiketa s cijenom, iako je šešir star. Ali ništa ne pomaže, ne nalazite ništa neuredno na sebi, i morate lijepo trpjeti da Vas svaki krojački kalfa i svaki poručnik zagleda po želji.... Ali, dragi prijatelju, ako je to najpaklenija muka, šta bi se tek kazalo kad te pozovu na saslušanje.... No, opet ste se trgnuli? Da, zar niste? Zamisli, tako mi se jasno učinilo da ste se malo trgnuli.... Ali, biti dakle pozvan na saslušanje, i postavljen pred najlukavijeg vraga od policajca, i podvrgnut unakrsnom ispitivanju pred mnogobrojnom publikom, gdje se od dvanaest različitih tajnih puteva vratiš na istu polaznu tačku, o, kakvo je to profinjeno uživanje za onoga ko sa svim tim uopće nema ništa, nego samo sjedi i sluša! Zar ne, valjda se i tu slažete?... Bog zna ima li ovdje za još jednu čašu vina ako iscijedim bocu....