Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (15)

U srijedu i četvrtak opet u Rezidenciji po cijeli dan, čekao Z. da konačno sredimo veš-mašinu, u stvari je trebalo da je napravi u utorak naveče, začas, samo da zavrnemo ventil, odspojimo neki stari bide koji nam uopšte ne treba i samo stoji i zauzima mjesto i izgleda kao zavičaj ebole, mada ne smrdi, bezveze, pa se naravno zakomplikovalo. Ventili stari po pedeset godina, ko li je to mijenjao ikad, možda i nikad, kažu da je zgrada iz 1907., mada mi te neke instalacije ipak izgledaju malčice novije od toga. Uglavnom, ovaj glavni ventil ne može da se zavrne, a Z. lud, proba pod pritiskom, okupa se dvaput, pukne mu nova najjeftinija kineska slavina, napravimo polupoplavu, panika, lavori, brisanje, kupanje, začepimo nekako za tu noć, bio neki plastični čep, za hladnu, a vruća ostala zavrnuta, možemo bez bojlera dan-dva. Onda Z. u srijedu ne stigne od obaveza, pa tek u četvrtak ujutru, samo nema Grofice odozgo, ona je glavna u zgradi i moram da je zovem da zavrne vodu za cijelu zgradu, da zamijenimo taj naš ventil, pa da radimo dalje. Kaže Grofica moramo dole u podrum, samo neko mora sa mnom, ja ne smijem dole sama. Zamišljam neku njujoršku kanalizaciju sa aligatorima i pacovima ko vučijacima, pa kad smo sišli, otključano, upaljena svjetla, prepadne se, kaže šta je ovo neko ima. Dole sređen neki luksuzan poslovni prostor, ogroman, majstor u besprijekorno čistom kombinezonu popravlja plafone, kaže stalno mu se navlači vlaga, još sad kad su gasili ovaj požar, poplavilo mu s te strane, popravlja skoro cijeli plafon, nije mu jasno što se uopšte bacaju pare na ovaj podrum, nema šanse da se ikad riješi to s vodom, isključite slobodno, imam ja u kanti, može mi bit sat-dva. Isključimo vodu, Z. završi mašinu, ventil ne ide, nema šanse da se odvrne, nema veze, neka ga, zamijenićemo drugi put, dosta si se napatio oko mašine.

Upalim prvu turu, izgleda da radi, neki stari kršosaurus od mašine, uzima vodu, vrti, izbacuje, pa još kad je počela centrifuga, sve jače i jače, gledam i očekujem da pukne neka crna rupa, da implodira svemir. Ipak nije, ipak je u redu, sad imamo i mašinu, nema više smaranja na ruke, dok se ne pokvari, jebiga valjda neće uskoro.

Ostatak četvrtka sređivao neke zahvalnice za penzionere za Energoinvest, Z. dogovorio da im odradi trideset akvarela s Genijem, i još zahvalnice, pa sam im ja kao neki instant “dizajner”. Ispravi ovo, pomjeri ono, na kraju mi da broj od neke A. koja je zadužena za to tamo, pa je nazovem da mi ona lično objasni kako hoće. Završim taman na vrijeme da stignem na dogovor sa Kraljicom i A., skoknemo do periferije, kod Princeze, da vidimo novu Bebu. Beba je super, zdrava, ne sjećam se kad sam zadnji put čuo da se neko porodio bez ikakvih komplikacija, i da beba uopšte nema problema, samo jede i spava i širi neku zen energiju kad slaže grimasice i uživa u kupanju, mir, duša. Kad smo se vratili u grad pokupimo M., pa u Rezidenciju na kafu, dok smo hodali gradom pomislim da možda provodim previše vremena sa ženama u zadnje vrijeme, prijatelje ostavio u provinciji, naravno ne upoznaje mi se niko novi, previše sam star za to sranje, a s Genijem i njegovim poznanicima koji ponekad svraćaju – onako, kako kad, sigurno nije to to, oni su ipak malo drugačiji i, uostalom, uglavnom istinski muslimani. Pa još kad su počele da pričaju o brijanju i/ili depiliranju nogu, Kraljica, M., i A., priključim se malo, raspitam se, kaže ljeti se mora i svaki dan, a ja sam mislio da ne moraju baš tako često, učim nove ženske stvari i u pozadini definitivno odlučim da moram do Lakija i S. u provinciju što prije, da pijemo viski i pušimo cigare i gledamo utakmice, da tvrdimo o pičkama! i govorimo da su sve žene kurve, bar malo.

U petak cijeli dan u radnji, M. boli stomak pa ne može u prvu, možda dođe u drugu, haj reko naspavaj se, odmori, kafa i cigare s Genijem i Z., i osmijeh i mahanje Anđele, to me uvijek oraspoloži, pa i kad je pazar nula, kao ovih dana, skoro svaki dan. Peti decembar, rok da platimo kiriju, a nemamo, fali nam pedesetak maraka, onda se M. odjednom javlja njen stari, kockar, kaže pošaljite mi broj računa da vam uplatim pedeset maraka, i fakat uplati, subotom banke rade dio dana, taman da podignemo, skupimo, zovemo gazdu da dođe po kiriju, na vrijeme.

Subota naveče, večera kod B., svi su tu, druženje, porodica, zezanje, pa na spavanje kod Kraljice, pustimo neki film, Kraljica voli šarene animacije, nešto od Dr. Seussa, Lorax, dobra priča, tipično za Doktora, produkcija osrednja, i neke retardirane pjesmice, da se produži dovoljno za dugometražni holivudski film. Poslije filma ih posmatram kako se igraju, prenijelo ih nešto da se golicaju, ko djevojčice, pola sata, vrištanje, smijeh, na kraju tuča jastuka, spontano, prirodno, sestre, ljubav, kako prirodan odnos, gledam i shvatam da Ja nikad nisam imao tako spontan odnos, ni s kim, nikad, i vjerovatno i neću, nikad-nikad, sigurno, nemam to u sebi, jebiga, žao mi je što nemam, šteta.

Nedjelja prva smjena, nedjeljom nema Anđele, da mi mahne. Dosadno, nigdje nikog, čitam Dostojevskog i sve manje dižem glavu da pogledam jel iko zastao na izlogu, i cigančići sve manje protrčavaju, pa su manje šanse i da mi maznu sitnicu ako ne gledam, onako iz dosade, usput. Naveče opet kod Kraljice, improvizacija večere od konzerve tunjevine i dvije glavice luka, odlično, pa neki puding, Kraljica se sjeti da je vidjela da je na nekom kanalu baš tu noć Avatar, kaže to se može gledat sto puta, reko ja nisam nikad, ne mogu da vjeruju, pa kako nisi to gledao, to je super, pa nađu, propustili početak, pa mi objašnjavaju otkud oni tu, kako sa dva tijela, zašto, bude mi bezveze odma, počnem da se zajebavam i da pogađam unaprijed šta će bit, pogodim sve, M. se iznervira, kaže gledo si sigurno i ne moraš kvarit nama ako je tebi bezveze. Poslije filma nam Kraljica još ispriča o čemu joj je nova predstava, koje pozorište, kad, otprilike, a ja se jedva suzdržim da ne popljujem sve dok nije ni izgovorila kako treba, bolje da se ne ljuti, da nam nabavi karte kad bude premijera, da se izvedemo malo u kulturan svijet, opet.

U krevet kasno, iz kreveta rano, ponedjeljak, prva smjena, oblačno, kišica, hladno, nema posla, bezveze. Ipak smo platili kiriju, pa mi još i Mama javi da mi je poslala još malo para, taman da nekako skrpimo i za struju, ostaće nam čak i za najjeftiniju flašu vina i kesicu krekera za M., evo čekam da mi jave da izađem na stanicu da mi predaju novčanicu, pa u danonoćni market preko puta, taman.

Sutra me nema u radnji, završavam pilot epizodu, šaljem i čekam pedeset hiljada dolara, onda na kafu do M. ako ne bude depresivna kiša, i zamišljam kako hodam čaršijom u usporenom snimku, loknice mi se seksi-razletile oko glave i namigujem ženama po radnjama uz ovu tematsku pjesmu:

(A svakoj od njih to bude toliko uzbudljivo, da pišnu!)

Rezidencija, 8. decembar

Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (11)

Potrudi se da pišeš svaki dan ... baš. Danas je ponedjeljak, od prošlog sam opet u radnji, mijenjam se sa M., po smjenica od pet sati, nekad prva, nekad druga, kako ona poželi svaki dan, da se nakapa za stanarinu i račune, bar nešto. Ništa od programiranja, izgleda da nema šanse, izgleda da definitivno nema šanse. U međuvremenu imam par ideja za sitcome, čujem da ima mjesta online na kojima plaćaju po pedeset hiljada dolara za dobre ideje/pilot epizode, pa već pišem jednu, to je pičkin dim, pisaću im po jednu svakih deset dana dok ne otkupe nešto ili me ne banuju, svejedno. Za istraživanje gledam Luija i Lerija, solidne serije, nema šta, Leri je smješniji, Lui je blesaviji, i tužniji, ako si imalo kolega-klovn ono je tragedija i nije uopšte smiješno, osim ponekad, malo. U svakom slučaju ništa nedostižno, mogu ja to, mogu ja to, imam već solidnu ideju, razrađene likove i “zaplete” za pilot epizodu, samo još da napišem scene i dijaloge, pa šaljem. Pedeset hiljada dolara, to bi me zakrpilo za par godina u Rezidenciji, da samo hodam po parkovima i kafanama i sanjam o remek-djelima i Keti, taman.

Sinoć smo išli kod Kraljice, da im pravim palačinke. Prije toga u Rezidenciji opet stvorio ubitačan grah, i svi su bili prezadovoljni i grahom i palačinkama, postajem pravi genije i za improvizaciju u kuhinji, nema šta.

U radnji ništa novo, osim što mi je Anđela kroz izlog mahnula u radnju kad je prolazila, prekjuče, prvi put. Obično mi samo klimne ili kaže ćao ako se zadesim na vratima ili pred radnjom baš kad prolazi, kad mora, a nekad ni u tim situacijama, samo se pravi da me ne vidi, da me nema. Mislim da mi se i A. definitivno zvanično “nabacuje”, mada ne znam što joj to treba, nekad mi se malo i sviđala, možda, dok se nismo upoznali dovoljno da nam valjda bude savršeno jasno da nema šanse da ikad budemo ni seksualno ni filozofski ni ideološki ni umjetnički ni porodično kompatibilni, nikako, nikad. Haman-aseksualna patrijarhalna istinska muslimanka i feministkinja (?!), i perverzni neshvaćeni genije, prava muška šovinistička svinja i najveći nevjernik u ništa, biće da joj je samo morbidno dosadno sa sedmogodišnjim zaručnikom-idiotom. I to mi nije jasno, ti vječiti depresivni zaručnici-idioti i očajno zaljubljivanje u svakog ko im je potpuna suprotnost – ah, žene.

Ranije te sedmice, ponedjeljak ili utorak, čini mi se, Kraljica prenoćila u Rezidenciji, kod nas, i svi smo bili raspoloženi za razgovor, Studio ima taj efekat, uvijek. S teme na temu, dođemo do moje genijalnosti, saznam da ih svakim danom sve više nervira kad se oslovljavam tako, pa i ako to radim samo u šali, ironično na svoj račun, one mi ne vjeruju da je to stvarno tako. Treba da “ostvarim” nešto, da napravim neki “rezultat”, neko “djelo”, kaže Kraljica, a dok ne napravim – da ne serem i ne pljujem po svemu i svakom ko nešto radi, ko sam ja da kritikujem sve kad nemam pojma o ničemu, što prvo ne završim neki fakultet, bilo koji ... Onda sam im ja malo objašnjavao kako ja vidim sve to, svoje pisanje, motiv, namjere, ideje, potrebu, svrhu, šta je svrha ičega, šta je smisao svega toga, došli smo do umjetnosti, djela, razloga, motiva, zašto se iko uopšte bavi ičim “kreativnim”, šta hoće, zašto se ja bavim pisanjem, šta hoću s stim, i ima li iko ikakve “koristi” od toga, imam li ja, one misle da nema, od umjetnosti uopšte, one su se na kraju složile da umjetnost uopšte “ne doprinosi” ničemu i da je korisno samo praktično, samo nauka, a ja sam opet shvatio samo da neke stvari ili kontaš ili ne kontaš i da nema tog argumenta i objašnjenja zbog kojeg bi neko u nekom trenutku počeo da te doživljava drugačije, nažalost, mada mi nije žao vremena, uživao sam tih par sati, imao sam potrebu da bar malo uvjerim Kraljicu da znam šta radim i da mi vjeruje još malo, biće i neko djelo uskoro, sigurno, mada sam siguran da nema šanse da bi njoj moglo imalo da se svidi, nema veze, možda joj se svidi ako neko sa kravatom nekad na televiziji izvali da je dobro, možda bude ponosna, samo da se ne brine da sam lud, bar to. Ili kad prodam seriju za pedeset hiljada dolara, možda me onda shvati malo ozbiljnije, kad-tad. Na kraju sam ih uspavao polusatnom životnom pričom, neke situacije uopšte nisu znale, neke su ih čak i impresionirale, malo. A mene je to podsjećanje na svoj život tako ukratko uzbudilo toliko da nisam mogao da zaspim do zore, strašno sigurne ideje, sigurno strašno dobre, između ostalog da konačno sigurno imam strašne sestre, dvije male sestrice koje nemaju pojma o ničemu, koje ne razumijem, koje me ne razumiju, koje sigurno volim, koje me sigurno vole.

Tih dana svratio i do biblioteke, nakon pauze od par mjeseci, kad sam se tjerao da ne čitam ništa osim robotske literature u sklopu projekta vraćanja u robote, od čega sam sad opet definitivno odustao, do daljnjeg, jebo to. Tražio Piščev dnevnik od Dostojevskog, centralno odjeljenje u Mis Irbinoj, kaže nema, ima na Otoci, neka ljubazna debela cura radi, potrudila se da mi zaokruži i adresu i broj telefona i da mi objasni kako da nađem to odjeljenje tamo. Umjesto toga dignem Crnjanskog, Roman o Londonu, za početak mi se čini da nije loše, samo je malo iscjepkano zarezima, skoro svaka riječ, treba malo vremena da se navikneš da ih ignorišeš, onda ide malo bolje. Poslije mi je Genije donio i Dostojevskog, kad sam mu se žalio da ipak nema u biblioteci, pa sam počeo i to. Uglavnom samo počinjem ovih dana, počeo sam još i nešto od Sartra i Remarka, i ranije Faulknera i De Sada ... pa možda završim, nekad. Dostojevski mi je najzanimljiviji ipak, pa Crnjanski, njega treba da završim do petka, da vratim na vrijeme, da ne platim kaznu, sad nemam para za to.

Sve je hladnije i hladnije napolju, pa i u Rezidenciji, imali smo i taj peh da nam baš ove zime renoviraju kafanu ispod, pa nema besplatnog grijanja kroz drvene podove bez betona. U parku je sve manje prolaznika, klupe su prazne, i bolnica se skoro uopšte ne vidi kroz smog.  Razmišljam da bacim cigare, nemam ništa od njih, samo se trujem i trošim pare, jedina satisfakcija je kad sam depresivan pa mi dobro dođe malo samouništenja, kao da kažnjavam svemir što me tretira ko govno. Jebiga, sad kao da mi se javlja neka nova nada, ne umire mi se još, mada ipak zapalim ponekad s M., uz kafu, ali manje, sve manje, a maloprije sam nam pravio čaj.

Rezidencija, 24. novembar

Poema od Kurve iz Novog Pazara

Anđeli s naglaskom iz Novog Pazara

Kažeš da moraš da budeš lud
da budeš
da budeš Pjesnik
al i da moraš da budeš
da budeš
Pjesnik
da budeš Lud


A ja sam Kurva:

Igram gola po Novom Pazaru
i dam da me jebe
ko hoće


Tvrdiš da svako prvo
mora
mora prvo da ga baci
pa tek onda da
sjedne ako stvarno hoće
ako hoće da stvarno napiše Pjesmu


A ja sam Kurva:

Šminkam usta jarko crveno
jarko crveno da igram
da igram gola po Novom Pazaru
i pušim kurac
kome hoću


Misliš da ne mora svako da puši
da puši
da bude Pjesnik
samo da mora
da mora da mora
ako mu treba da puši


A ja sam Kurva:

Navučem šarene štrample na pruge
na pruge na duge noge na štikle
da lupkam tvoj ritam po Novom Pazaru
tik-tak tik-tak tik-tak
tik-tak
i puštam da ih grize
ko hoće


Pa piši da više ne brojiš koliko
koliko cigara popušiš na dan
nego već brojiš kutije mali
pa možda si onda
onda stvarno
zbog svega
zbog svega bar veliki
Pjesnik


A ja:
ja sam Kurva!

Mišu


Tvoja Anđela

Amaterska

Anđela!

Zaboravi Anđela!


Vidiš?

Zemlja se stisla
ko amaterska pička:
ne zna za radost
davanja!


Evo ti kurac,
Anđela! Evo!


Ipak ... zaboravi.


Mislim ...

Sve je gadno ko
usrana pička:
ne zna pa
ne zna za:
radost primanja!


Zato pušim.