Inbox (1)

Opet ništa u inboksu, i još dvadeset sedam minuta interneta da se potroši ... Rano popodne, oko pet, napipao sam marku u džepu – pola sata interneta u internet-kafani, trebalo mi je par sati da se spustim, i ništa, opet ništa u inboksu. Koji kurac uopšte i očekujem više, bolje da sam pojeo pecivo s viršlom, gladan sam ... i šta sad sa ovih dvadeset sedam minuta ... da ih ostavim za sutra, prekosutra, ili da sačekam, možda stigne nešto dok ne istekne, možda baš to što čekam, nemam pojma šta čekam, imam, ne priznaje mi se, al znam šta čekam, dobro. Onda opet smišljam tekst za National Geographic, onaj kreten radi kao fotograf tamo, u nekoj seljačkoj redakciji sigurno, čuo sam, znam, možda da napišem da mi se gade njegove fotografije i da otkazujem pretplatu ako ga ne otpuste ... Koju pretplatu, vjerovatno ima neki način da provjere pretplatnički broj, ime, mail, sigurno ima nešto, a ja nemam pojma, otkud meni pretplata, boli njih kurac za mene, i da imam pretplatu, niko ne čita te tekstove ionako, sigurno ...

Pogledam na sat, 19:45, baš tad nestaje struje u Ulici, možda i cijeloj, ili bar s ove strane, ne pamtim kad je zadnji put nestalo. Kafana skoro puna, niko ne reaguje, tišina, svi čekaju da dođe struja, obično dođe brzo. Mrak, samo se vide dvije siluete sa cigarama kroz staklo s prednje strane, jedan ima fenjer, bacaju cigare pred vratima, ulaze unutra, smiju se, ovaj prvi s lampom ide pravo za jedini slobodan sto u sredini, drugi se smije, govori dobar dobar, sjedaju za sto, vade lule, prvi kesicu duhana, šute, pune, pale, puše.

Vidi se već oko fenjera ko je, Pjesnik i Frulista, poznati obojica svima, dobro poznati. Kaže Frulista pa šta ćeš sad? Ništa, šute, fućkaju lule. Nemam pojma šta ću, kaže Pjesnik, samo eto, krivo mi što se završilo tako. Krivo ti što se završilo? Vidio sam ja da se tebi ne ide, dobro ti je bilo, al jebo stan brate, ima stanova, ima žena kolko hoćeš. Tišina, lule, dobro ih fućkaju, ni prečesto ni prerijetko, iskusno, a vatrica u fenjeru leluja po licima ko logorska, mada nema nikakvog vjetra ni promahe, ko zna zašto, leluja, cijela kafana se ušutila, svima se sluša dalje, nema brate, nema onako ... znaš kad smo prolazili prije, sto puta dnevno oko te zgrade, sto puta sam ti pokazivo ta dva prozora gore, potkrovlje, kako uvijek spusti roletne interesantno, samo taj sprat u toj zgradici visoko gore, najviši, i ko neke oči, ko da gleda neka glavica odozgo, znaš da sam uvijek govorio da bi volio da živim gore? Znam, pa eto živio si, vidio si da nije nešto ... Samo dva mjeseca, jebo dva mjeseca, bolje da nisam nikako ... I jest nešto brate, sad mi se tek živi gore, al ne može, istjerala me kurva, i gotovo, neće da čuje, pričo sam ti, znaš sve kako je bilo, i sad kao treba da se pomirim s tim, a ne mogu brate, ne mogu, boli me, hoću gore, hoću da budem gore, živi mi se gore, neću ništa drugo, nigdje drugo, hoću još malo, hoću još, ne znam šta da radim, istjerala me kurva ... i kako, i kako, kako me istjerala ... da mi je bar fino rekla, da mi je objasnila, al ovako, neću ovako brate, neću, ne znam šta da radim? Lule, neko je čekao pauzu da se iskašlje, neko je pročistio grlo, fenjer se malo smiri, pa opet malo zaleluja, ko logorska vatrica. Ja ne znam šta ti uopšte vidiš u njoj, i taj stan ... Kako ne kontaš brate, jel moguće da me ni ti ne shvataš, šta pokušavam da ti kažem ... Ma shvatam ... Kurac ti shvataš, da “shvataš” pomogo bi mi nekako da se vratim ... da je bar našla nekog kako treba ... Mitar Pašić ... Mitar Pašić ... jebem joj boga i Mitra Pašića i jebo joj bog mater i Mitar Pašić ... Mitar Pašić! Haha. Ma ja, boli tebe kurac, tebi je smiješno ... Ne pamtim kad sam te zadnji put čuo da bogaraš toliko! Hahaha! Pa de mi ti reci, budi normalan, ne bogaraj, šuti i puši i nek te boli kurac, al Mitar Pašić, da je bilo ko drugi ne bi mi bilo toliko krivo ... Pa što brate, popularan je momak, prodaje mu se zbirka, bio kod Senada na dnevniku, ima smisla ... Kod Senada! Kod Senada! O, jebem vam sve sunčeve sisteme i beskonačno mnogo boga! I Tamara Prcić ... i Tamara Prcić ... kako je srala da ne podnosi Senada i svakog ko se ikad “pojavio” kod Senada, povraća mi se brate, al bukvalno, izmakni se malo da te ne okupam ako krene, i Mitar Pašić, taj isti retardirani moron, kolko mi je puta pričala da je nervira, da je kreten, pa naravno da je očigledno da je seronja, retardiran, imbecil, nervira je, samo je nervira, kao, i ta zbirka, i njemu Nagrada, serem mu se na Nagradu, tim riječima, tako smo stalno pričali kad ostanemo sami, nije htjela pred drugima tako, meni se to nije sviđalo, al sam mislio da shvatam, i kad ostanemo sami kaže serem mu se na Nagradu i svakog ko se složio da mu je daju onako retardiranom, nervirala se, vrat joj se zacrveni, prvi put je pošla da kaže i da jebo tu Nagradu koju ja još nisam dobio, ja sam jedini Pjesnik, jedini Pravi Pjesnik, al sam je prekinuo, tu se malo izletjela da nema pojma, samo što sam ja toliko retardiran da mi je to tek sad postalo toliko jasno da mi se povraća, povraća mi se brate, ne pretjerujem, bukvalno mi se povraća, kako nisam vidio odma kolko nema pojma, kako me gledala kroz one šiškice u mraku, skonto sam ja to sve odma, al jebalo mi se za to što nema pojma, dok me gleda onako, samo da me gleda, zato mi se i povraća sad, najviše zato, što znam da je idiot al hoću da me gleda, hoću da budem gore brate, da se jebemo, kako smo se dobro jebali svaki put kad ostanemo sami, samo kolko me nervirao onaj njen Mustafa Saračević, nije bilo dana da ne dođe, pa ostane pola dana, i samo islam ovo, islam ono, što retardiranija ideja islama to se više upali da je brani, islam, islam, islam, pola dana brate, cijeli dan ako ga ja ne istjeram nekako, na početku sam kao nešto ljubazno, okolo, okolo, zamisli kolko sam se sjebo zbog nje kad mi nije bilo čudno da nekog istjeravam svaki dan ljubazno, okolo, okolo, polako, umjesto da mu zalupim vrata čim vidim da je on, kolko vremena mi je propalo samo na to, samo jednom sam mu zalupio kako treba, jedanest sati ujutru, taman joj uvalio kurčinu u usta, kako se lijepo naslađivala, jezičkom, gore-dole, lijevo-desno, u krug, kad on zvoni, znao sam odma da je on kad je pozvonio, osjetili smo, i ona, samo ona se ne nervira, ona ... ona ga voli brate ... to mi je najteže da prihvatim ... nema šanse da shvatim, nije mi jasno i nije mi jasno i nema šanse, al sam se trudio da prihvatim, tako je i štaćeš, kao znaju se iz osnovne škole, družili se stalno, te gluposti, voli ga brate, baš najiskrenije, nervira i nju, vidi se da je nervira na svakom koraku, možda i više nego mene, sigurno, nju nervira već dvadeset godina, mene samo par mjeseci, zamisli kolko je onda njoj već pun kurac poslanika i hadisa i islama, i čim je pozvonio, kad smo se pogledali kad smo skontali da je on, ispljune mi ga i namigne, kaže odoh da operem zube a ti mu otvori i pristavi kafu, najnormalnije, najsmirenije, ode i zaključa se u ve-ce, nikad nisam poludio ko tad, odjurim do vrata, otvorim, on se kezi, kaže selam alejkum ... brate da je reko bilo šta drugo ... da nije reko ništa ... da je samo klimnuo i ušo, ili da je otišo, zavolio bi ga da je otišo, vidjelo se da zna šta prekida, znao je sve šta radimo kad smo sami, kurva mu pričala svaki detalj, zato je i dolazio stalno, da nas prekida, da nam ne da, da nam priča hadise, da pređemo na islam ... kaže selam alejkum, i kezi se od uha do uha ... ja nikad nisam udahnuo toliko duboko, i proderem se – Pjesnik zamalo da prevrne sto kad je skočio sa stolice da dočara kako se proderao, fenjer bi se razbio da ga Frulista nije uhvatio u zadnji trenutak i vratio na sredinu stola da se leluja, ko logorska vatrica, opet, i Pjesnik se prodere iz sve snage – MARŠ JEBEEEEEM TI BOGAAAAAAAAAAAA! ... brate sigurno se čulo i u Muzičkoj kolko sam se prodero ... nikad se nisam toliko prodero u životu, ne sjećam se kako je reagovo, zaboravio sam da mu pogledam izraz lica, i zalupim mu ona vrata najjače što sam mogo, to se sjećam, kako sam gledo kako se pukotine stvaraju oko štoka ko na usporenom snimku, i ja zadihan, ko razjareni bik, haha, smirim se polako, tišina, tišina, ne čuje se ništa, kad sam se okrenuo ona me gleda sa četkicom u ustima i pjena joj curi niz bradu, suze u očima, projuri kraj mene, otvori vrata i pusti ga, brate on još stoji tu, nije se ni pomako, samo mu valjda detonacija oborila kačket sa glave, i taj kes, i dalje kes od uha do uha, gleda me, kao odmahuje glavom, oprašta mi jer ne znam šta radim, sranje, prođe pored mene u trpezariju, ona uze onaj kačket sa hodnika i zatvori vrata i gleda me, kaže kafa, eto mene, pristavi kafu ... I onda na kafi, mrtva hladna, svakako sam mislila da pričam sa tobom, on srče onu kafu i šuti, sluša, smišlja po neki hadis za svaku temu ovamo da se ubaci čim neko napravi pauzu, kaže svakako ovo više ne ide ovako, ne možeš tako sa mojim prijateljima, znaš dobro kolko ja njega volim, znam ga dvadeset godina i ko si ti da misliš da možeš tako, i pokupi se, i hvala ti, i sve, i ćao, i jutros čujem od Asima Čerkeza da je primila Mitra Pašića u moju sobu, umjesto mene, ne mogu da vjerujem, Mitar Pašić, Mitar Pašić, da je bilo ko drugi umjesto njega prihvatio bi nekako, pomirio bi se s tim, ovako ne mogu, ne mogu brate, i ne znam šta da radim, ne znam šta da radim, šta da radim brate, šta da radim?

Baš u tom trenutku i Frulista povuče zadnji dim, isprazni pepeo u pepeljaru, očisti lulu, Pjesnik se trese, već trpa drugu i uzdiše duboko, a Frulista neće više, dosta mu je jedna, vadi frulu iz džepa sa unutrašnje strane mantila, čisti grlo, i počinje, desetak minuta svira nešto, neka čarobna melodija od koje se svi prisjećamo majke i najljepših dana iz djetinjstva, i kad je završio ustaje, vraća frulu u isti džep, iz džepa sa druge strane vadi novčanik i broji dvije marke u kovanicama od po deset i dvadeset feninga za kafe, na stolu oko fenjera i pepeljare im stvarno po ispijena kafa, niko nije vidio ko im je donio, kad, i kako, dvaput jako lupi Pjesnika po ramenu, ovaj se trgne, već je bio odlutao negdje, vidi Frulistu na nogama i siću na stolu, skoči sa stolice i ode prvi, Frulista uzme fenjer i krene za njim, izađu, stanu da zapale po cigaru ispred vrata, povuku po dim i par puta se obojica grohotom zasmiju, i odoše, čim su zamakli za ugao dođe i struja, naglo osvjetljenje na trenutak zaslijepi sve u kafani, tu i tamo se nastavlja priča, prvo tiho, pa smijeh, pa malo glasnije, i glasnije, sve se vrati u prvobitno stanje, neko je već počistio sto na sredini, nema više prljavih pepeljara i šoljica od kafe.

Trgne me zvuk pokretanja windowsa na računaru, okrenem se, sačekam malo da se sve popali kako treba, unesem šifru, ostalo još dvadeset šest minuta, provjerim mail, kad tamo ima jedna poruka u inboksu, nešto novo, srce mi poskoči malo i pogledam šta je, kaže: You have more friends on facebook than you think!

Crtice iz Maršalove Ulice (26)

(Dramice iz Maršalove Ulice 1)

Šetalište uz obalu rijeke na sunčan januarski dan, PJESNIK gura TATU u škripavim kolicima i šute. Iznenada:

PJESNIK: Tata!

TATA: Kaži sine, znaš da meni možeš ... khm, sve ...

PJESNIK: Tata, ja sam ... p–

TATA: Peder!

PJESNIK: Pjesnik.

TATA: Ah! Sranje. Jesi siguran?

PJESNIK: Sigurno Tata. Mislim ... jesam, jesam.

TATA: Kako znaš?

PJESNIK: Jebiga, znam ...

TATA: Razmisli sine, da možda samo ne zamišljaš da si pjesnik ... a možda je sve to što ... opjevaš, napišeš – sranje? Gdje objavljuješ, ko ti je govorio da je dobro?

PJESNIK: Ne objavljujem. Pišem sebi, jebiga, znaš ... U stvari ne pišem ni sebi ...

TATA: Eh!

PJESNIK: A nemam pojma jel dobro ... dođe mi ovako kad hodam gradom, zastanem malo da gledam patke, vidim jedna se izmakla od ostalih, stala sa svrakom, gledaju se u oči, kljun do kljuna ... i bog zna šta kontaju tako sat vremena, šta im je, šta su ... Pa rijeka, pa nebo, pa vjetar i lišće, snijeg i dimnjaci i magla i smog, jebiga, nakuplja mi se tako svega pomalo, onda mi nekad dođe da moram da sjednem da to malo izbacim iz sebe, kao neka potreba, bude ti malo manje muka poslije, ko kad povratiš, ko kad ...

TATA: Sereš!

PJESNIK: Heh, pa jest, sve je to sranje, baš, kako god pogledaš i kolko god bilo dobro ili ne ... Al znaš kad nešto moraš, jebiga, štaćeš?

TATA: A žene?

PJESNIK: A?

TATA: Budel koja o ženama, sine, o Ženi, hehe?

PJESNIK: Bude, ima onih s očima ...

TATA: S očima! Hehe!

PJESNIK: S očima, s očima, nešto kriju kad gledaju ... pa ...

TATA: Pa ... te pecne leptirić u jajima / što mora da prodre u mrak? Hehe!

PJESNIK: Hehe, dobar dobar, mora, baš. A jebiga, znaš kad se nešto mora, štaćeš?

TATA: Znam! Znači nisi peder?

PJESNIK: Ma nisam, kakvi.

TATA: Jesi siguran, kako znaš? Vi pjesnici ste obično ...

PJESNIK: Znam Tata, ne sikiraj se, diže mi se samo na odrasle žene sa sisama i kukovima, i sve ... samo starije od šesnest!

TATA: Znači voliš sise i kukove? Uvijek sam mislio da si peder ...

PJESNIK: I noge Tata, kad su dobre noge može i bez sisa, nema veze. Al samo ženske!

TATA: Hehe, sto posto?

PJESNIK: Sto posto Tata.

TATA: Onda sam ponosan, jebiga ... Volim te sine, puno!

PJESNIK: I ja tebe Tata, puno!

Poema od Kurve iz Novog Pazara

Anđeli s naglaskom iz Novog Pazara

Kažeš da moraš da budeš lud
da budeš
da budeš Pjesnik
al i da moraš da budeš
da budeš
Pjesnik
da budeš Lud


A ja sam Kurva:

Igram gola po Novom Pazaru
i dam da me jebe
ko hoće


Tvrdiš da svako prvo
mora
mora prvo da ga baci
pa tek onda da
sjedne ako stvarno hoće
ako hoće da stvarno napiše Pjesmu


A ja sam Kurva:

Šminkam usta jarko crveno
jarko crveno da igram
da igram gola po Novom Pazaru
i pušim kurac
kome hoću


Misliš da ne mora svako da puši
da puši
da bude Pjesnik
samo da mora
da mora da mora
ako mu treba da puši


A ja sam Kurva:

Navučem šarene štrample na pruge
na pruge na duge noge na štikle
da lupkam tvoj ritam po Novom Pazaru
tik-tak tik-tak tik-tak
tik-tak
i puštam da ih grize
ko hoće


Pa piši da više ne brojiš koliko
koliko cigara popušiš na dan
nego već brojiš kutije mali
pa možda si onda
onda stvarno
zbog svega
zbog svega bar veliki
Pjesnik


A ja:
ja sam Kurva!

Mišu


Tvoja Anđela

Crtice iz Maršalove Ulice (16)

Istraga je valjda pokazala se da se rahmetli Felipe – ubjedljivo najbolji pjesnik u Ulici svih vremena – ipak nije otrovao zato što “[...] I tako, provodimo cijele živote tuširajući se ili prevrućom ili prehladnom vodom, postajući iz dana u dan sve svjesniji i svjesniji da samo oni sa osjećajem za slavinu kao Majls Dejvis za trubu možda ponekad uspiju da nakratko podese normalnu temperaturu vode, a znajući i da kad je podesimo traje samo sekundu dok komšija odozgo ili odozdo ne pusti vodu ili baš tad odluči da počne da pere suđe pa nam poremeti kompletan pritisak i voda ponovo postane prevruća ili prehladna i tako svako malo kako je odvrće i zavrće i natapa i potapa tanjire i viljuške i čaše i završi nekako baš u isto vrijeme kad se i mi zadnji put začas saperemo ili ledenom kapaljkom ili pravim malim paklenim vodenim topom, klizeći preko ledenih pločica i sprintajući kroz polarni hodnik u nadi da se prije upale pluća osušimo u jedinoj sobi u kojoj se loži, gdje nam srce obično konačno slama prizor utihnulog kamina – naravno da se vatra nije raspalila, nastavićemo da drhtimo tako mokri pored njega do kasno u noć, dimeći se dok pokušavamo da ga raspalimo klečeći kao u molitvi pored njega, odustaćemo napokon čađavi i slomljeni od umora, hladne kapljice znoja nam na sljepoočnicama razmazuju čađ koja nas je u međuvremenu ulijepila kao da se nikad nismo okupali u životu, a kamoli prije samo sat-dva, padamo u krevet u gluho doba i na prste jedne ruke brojimo sate koji su nam ostali dok se ne oglasi alarm za novi isti morbidno dosadni ropski radni dan, oblijepljeni vunenim čarapama i gaćama i pidžamama i obmotavši se sa nekoliko jorgana jer smo se pomirili sa sudbinom da kamin ni te noći nikako neće moći da se imalo razgori, sve dok se, naravno, ne razgori, i to tek što smo tako majstorski umotani prestali da drhtimo postigavši približno idealnu temperaturu i čak odlutavši malo s one strane božanstvenog zaborava i bezbrižnog carstva snova, tek tad se nekako razgori, krcat ugljem koji se naravno nagomilao tokom bezbroj neuspješnih pokušaja da se zapali prije toga, usija se kako da je sam Sotona malo naložio sebi, a onda se znojimo i odbacujemo pokrivače i vunene čarape i pidžame, sloj po sloj, sve dok se potpuno ne ogolimo i zaspimo mokri i nepokriveni taman kad skoro sve odgori i sjaj na kaminu počne ponovo da se gasi i tinja, sve to da bi se probudili par sati kasnije uz alarm i drhtanje u hladnom znoju bez pokrivača u ledenoj sobi i bolno otečeni kamen u grlu ... [itd; itd; i sl.]” kako se u svom govoru povodom primanja Nagrade za životno djelo u Klubu Pravih Pjesnika iz Maršalove Ulice prisutnima obraćao te noći, nego zato što mu je na prijemu nakon svečanosti prišlo čak desetak kolega, sve i jedan naravno trećerazredni amateri i ni približno ostvareni i talentovani kao on, koji su mu uz najiskrenije čestitke priznali da su oni baš svi odrasli, studirali i trenutno sa porodicama žive u prostranim kućama i stanovima sa klimama i centralnim grijanjima i svako jutro i ponajvećoj zimi u boskericama i bosi idu u kupatilo i dobro im dođe kad ih pločice malo rashlad, i sa digitalnim podešavanjem tačne željene temperature vode na slavinama kako za umivaonik tako i za tuš.

Crtice iz Maršalove Ulice (13)

Nekad je K. imao samo dvadeset sedam godina i svoju prodavnicu u najboljem prostoru u ulici, pa uopšte nije morao da se dokazuje Aninim roditeljima kad ih je upoznavao onih dana kad se spremao da je ženi, nepismeni idioti, ćelavi domar i krezava frizerka, dva smrdljiva burenceta sujevjerja od po metar i po i nikom nije bilo jasno otkud Ani onolika visina i duge noge i tanki prsti i holivudski osmijeh i sve, a nije ni usvojena ni zamijenjena ni tuđa sto posto, liči i na majku i oca, samo se izgleda nekako poništili i njeni i njegovi najgori geni, nije bilo nikakve potrebe da im se dokazuje i da se trudi da ih impresionira takve, oni su bili ti koji su se znojili i trudili da impresioniraju njega, mada je čak i njima cijelo vrijeme bilo jasno da se uzalud trude i da su mu dosadni i da nema šanse da ga impresioniraju na bilo koji način i da ih sluša i osmjehuje se i gleda samo zato što mora, zbog Ane, u stvari ne gleda on njih uopšte, cijelo vrijeme gleda kroz njih i više se smješka sam sebi nego njima, već tad se vidjelo da nešto ozbiljno nije u redu sa njim, svako malo se zamisli nešto i smješka se sam sebi, i onda ga preko zime nekako u isto vrijeme ostavi Ana zbog L. (koji je imao samo četrdeset devet godina i zgradu u najboljoj ulici u suprotnom kraju grada skroz daleko od naše) i propadne mu prodavnica i odustane od čovječanstva i povuče se u vikendicu na selu i počne da čita Dostojevskog i Kafku, i nije ga bilo jedno vrijeme, pričalo se da je zarasto u kosu i bradu i da se ne kupa i da smrdi i da je skroz puko i da je govorio poštaru da je pjesnik, ali da “kategorično odbija” i da objavi bilo šta, a kamoli da nekim seljacima recituje nešto, nije to za seljake, šta seljak zna šta je prava poezija, sve dok se zimus nije pojavio opet, taman kad su ga skoro svi zaboravili i nastavili dalje, pojavio se sa čak trideset osam godina i stomačinom i obrijan, mada se vidjelo i iz daleka da je loše obrijan, ali eto, obrijan, i prilično ćelav, malo su ga svi zezali za ono sa čitanjem i pjesmicama, morali su jer to se ne zaboravlja, i kad su vidjeli da se crveni i da ga je stvarno stid i da se stvarno trudi da opet postane normalan i da ga prihvate, svi se sažale, skoro svi, i prihvate ga i čak ga Dž. zaposli u istom prostoru u ulici gdje mu je bila prodavnica ono nekad davno, a sad ta Dž.-ova kafana, i sad se K. evo opet sprema da se ženi, ovaj put to će biti Azra, i ovaj put se on znoji i trudi i dokazuje i pokušava da impresionira Azrine roditelje, nastavnika biologije i medicinsku sestru, ništa manje nepismeni idioti od Aninih roditelja, ali mora, zbog Azre, a oni njega ne podnose i uzdišu i plaču pred spavanje skoro svaku noć, mole se Bogu i klanjaju da Azra nađe nekog mlađeg i boljeg, ali uzalud, Azra se stvarno zaljubila u K. i uopšte nema potrebe da se iko ikome dokazuje ili klanja, jer je ona tako odlučila i ima da se uda, uostalom ni ona više nije tako mlada i dosta joj je čekanja i plakanja i depresije jer je iskompleksirana i predebela i ružna i ima ogromnu dlakavu bradavicu na desnom obrazu koja iz dana u dan postaje sve veća i veća i čupavija i čupšavija, i K. je dobar, K. je najbolji i ima da se uda!