Dane oko Nove uglavnom provodio u Radnji sa M., po cijeli dan razrađivali opcije za novu radnjicu za nas, smislili dobro ime, isplanirali budžetić, našli način da dignemo kredit, čak našli i žiranta, ostalo nam je samo još da nađemo prostorčić na dobrom mjestu, a to je najvažnije, to je najvažnije i od toga nam sad zavisi sve.
Novu “dočekali” kod Kraljice, bili su još i njen A.A., njena A., M. i ja. Još dok su počeli da spremaju neke zalogajčiće za meze došlo je do okršaja između mene i svih ostalih kad se ispostavilo da su skromni budžetić potrošile najviše na gluposti za grickanje a najmanje na suho meso, a meni je to bilo najvažnije, uz vino. Pa kasnije, kad smo počeli da pijemo, ispalo je da je Kraljica zaboravila da napomene A.A. da se pobrine za svoj dio pića, a M. i ja nabavili samo dvije flaše vina, ni previše da pretjeramo ni premalo da nam nestane, pa nam nestalo odma, pukne glasina da tamo negdje u ostavi postoje neke Z.-ove zalihe rakije, samo nam Kraljica kao ne da, ne da on da mu se to dira, a zna sigurno kolko ima, to je jedino u životu za šta zna tačno kolko kad ima, i gdje. Ipak nekako uspijemo da je nagovorimo, da nam naspe samo malo, odemo tamo, nema svjetla, zgrabim svijeću sa stola i upužem u ostavicu ispod stepenica na koljenima ko u pećinicu i prepipam flaše, jedva nekako osvijetlim dvije sa naljepnicama: Loza Pero i Šljiva Sefer. Meni se odma više pila Šljiva Sefer, jer mi je to od Starog, malo sentimentalno, jebiga i ja sam samo od krvi i mesa, ali je stručna komisija ipak, kad ih je začas samo pomirisala izdaleka, odabrala Lozu Pero, za početak, pa i malo Šljive Sefer za rezervu, kad popijemo ono malo Loze Pero što nam je Kraljica dozvolila da uzmemo. E onda se brzo ispostavilo da je kombinacija: Ždrepčeva krv, Loza Pero, pa Šljiva Sefer – najbolja kombinacija ikad! Čim smo prešli na Lozu Pero uhvati nas neki smijeh, neka histerija, pa još Šljiva Sefer, nismo prestajali da se tresemo od smijeha sat vremena, poslije smo analizirali šta nam je bilo, M. kaže da je pila i pušila svašta al da nikad nije doživjela ništa slično, i da je više bilo do mene i moje iznenadne genijalne otvorene duhovitosti, nešto u toj kombinaciji mi je valjda dalo krila, prestali smo da se smijemo tek u ponoć kad smo izašli na Terasu da gledamo vatromete, kad nas je minus dvadeset instant-otrijeznilo za pet minuta. Meni se onda odma išlo na spavanje, svakako nisam uopšte ni imao nešto da “slavim”, mada mi nije bilo uopšte loše, sve u svemu, zahvaljujući ponajviše Seferu i Peri, a ni ostali nisu bili nešto raspoloženi, osim Kraljice i A.A., ja sam ostao još pola sata, pa u krevet.
Probudio se oko jedanest, pročitam da je minus petnest napolju, otkažemo silazak u Radnju, prvog zna da bude solidna gužvica na čaršiji, i dovoljno posla, ali ne na minus petnest, jebo to, nek radi ko hoće, ja neću. Probudim i ostale kad sam počeo da hodam po kući, polako se organizuje i neka kafa, izađem sa M. da nađemo put do benzinske kod stare željezničke na tranzitu, da kupimo cigare, smrznemo se ko pičke, al nađemo, preživimo, vratimo se taman na vruću kafu. Pa povlačenje po kući cijeli dan, ni A. i A.A. se ne ide kući, A. me još cijelo vrijeme pegla nekim dosadnim temema, forsira kao neku priču, a ja sve manje fin, hoću da skonta da me ne interesuje, što izgleda ima samo kontra efekat, ona navaljuje sve više i više.
Onda par dana opet po cijeli dan u Radnji sa M., ne radim ništa na projektu sa E., definitivno odustajem od toga, jebem ti programiranje i internet, probaćemo sa suvenirima, sa radnjicom, pa ako propadne i to idem u Dansku da berem jagode, ili u Švedsku da mijenjam pelene babama, ko ga jebe, bilo šta, samo ne više programiranje, nikad više.
Uostalom, nisam još završio ni poslao pilot epizodu za seriju, za pedeset hiljada dolara, ali ideja je super, tih dana sam je baš ispričao M. prvi put, i njoj se sviđa, kaže da bi rado gledala nešto takvo, treba mi još samo malo vremena da je razradim i napišem do kraja, pa možda bude nešto i od toga.
Prekjuče, u srijedu, sranje u Parizu, haos, terorizam, islamofobija, teorije zavjere, jebiga meni žao tih ljudi, kako god, sjećam se da sam čitao o tom magazinu kad su jedini poslije onih Danaca “imali muda” da objavljuju Muhamedove karikature, i bilo mi drago što ima bar neko, pa i ako je pola svijeta toliko retardirano i bez smisla za humor da im je to najnezamislivija “uvreda” ikad, ko ih jebe, smiješno je smiješno i zajebancija je zajebancija, pa nek se ljuti ko hoće. Sjetim se još i Kafkinog unosa u dnevnik za 28. juni 1914.: “Atentat u Sarajevu. Vrijeme oblačno.” Ili nešto slično, ne sjećam se tačno, kako god, pomislio sam da ga možda izimitiram oko ovog napada, pa da sačekamo pedeset-sto godina, da vidimo ima li isti efekat kao njegovo, poslije svega.
Juče proveo cijeli dan u Rezidenciji, jedva je zagrijavamo ovih dana, poslije onih desetak provedenih kod Tetke, hladni debeli zidovi ne jebu dvije solidne grijalice, i nema šanse, nema šanse. Pravio grah, kad sam počeo odlučim da stavim malo više graha, da bude malo gušći, pa kad sam nasuo koliko sam htio, u kesici ostane još samo malo, dodam i to da ne ostaje, pa na kraju naravno ispadne malo pregust, mada opet odličan, nema šta. Dok sam čekao da se skuha do kraja, polako, čitam Knausgarda, dio o Lindi, kako ga je opucalo kad je ugledao, kako je znao da je to to, da hoće samo nju, samo nju, pa ga ona prvo odbila zbog jarana, pa se napio i isjeko lice i bio sjeban par godina, pa se sreli opet kad se preselio u Štokholm, i kako su se onda opet upoznavali i zaljubljivali postepeno pa se on onesvijestio kad joj je priznao kolko je zaljubljen a ona se protegla na prstima da ga poljubi, sjebe me sve to, M. mi u međuvremenu javi da je zaglavila na nekom “derneku” i da je ne čekam tu noć, čitam i kontam koji mi je kurac, što sam se ovoliko sjebo, šta mi je, ko curica, a gladan, provjeravam grah i kad god odem da provjerim treba mu još malo, čitam dalje, sve potresnije i potresnije, mada realno nije ništa potresno, obična ljubavna priča, samo dobro napisana a ja se pronalazim u najusamljenijim dijelovima, izvrne me do kraja, i kad sam pregladnio dok se konačno skuhalo donesem i jedem i plačem, trpam kašike prevrućeg pregustog graha s kobasicama u usta i nemam kad da žvaćem od gladi, i cmizdrim, suze frkte na naočare i liju niz obraze, smirim se tek nekad kad sam se prejeo i napravio kafu i zapalio cigaru, jebo me Knausgard i usamljenost i depresija i glad.
Danas rano u opštinu da se raspitam za proceduru oko registrovanja obrta, za radnjicu, a tamo haos, kao iz Kafke, iz kancelarije u kancelariju, na spratove, kroz hodnike, u sobu 417, tamo neke dvije cure stažiraju, nemaju pojma o ničemu, tri-četri stola skroz prekrivena gomilama “slučajeva”, osim malo površinica za tastature, šolju kafe i pepeljaru sa tankom bijelom cigaretom, pošalju me sprat ispod, oni me pošalju u ulicu pored, tamo blenu u mene ko da ih pitam da mi objasne kako radi nuklearni reaktor, pošalju me u onu prvu zgradu s kojom sam krenuo, haj reko, dosta za danas, ipak sam saznao par adresa i imena, pa u ponedjeljak opet, možda uhvatim pravu tetu u sobi 417, umjesto našminkanih djevojčica sa slim cigaretama, možda mi ona kaže nešto konkretno.
Usput me nazove S., iz Holandije, kaže na pauzi, zanimljivo mu je, ne vozi još sam, ima nekog s njim u kabini, neki “mentor”, sad se vratio iz Španije, najbolja tura mu je bila do Valencije, nema neki rapored, svaki kamion ima svoj plan, pa kako te zapadne, malo voziš, malo odmaraš, najviše u Francuskoj, tamo ljudi žive po odmaralištima, ako sam ga dobro čuo, a nisam najbolje, šuštalo mi je nešto cijelo vrijeme, pa još i glasan saobraćaj u Titovoj, na drugom uhu.
Produžim u Radnju, na kafu sa M., smišljamo proizvode, čekamo da iskrsne slobodan prostorčić, već smo čuli glasine za neke, pa kući, da grijem Studio, čujem se sa E., još mu nisam rekao da sam definitivno odustao, ali je shvatio već sam, mada se zvanično obojica još kao trudimo malo, smrznem se, zavučem se pod jorgan i odspavam sat-dva. Probudi me M., da izađem pred Zgradu da je uvedem, nešto nam se pokvarila rasvjeta u ulazu pa je strah da ulazi sama, kaže imal hljeba, reko nema, otersa mi, nervozna, nije spavala nikako sinoć, vratimo se do marketa, pa kući, na grah, ja popijem dva piva, ona nije htjela nijedno, najede se i zavuče se odma, eno je spava, a ja završavam “današnji” dnevnik i pitam se šta li sam sve zaboravio u ovih deset dana, jebiga kad ne mogu da se natjeram svaku noć, a bilo bi bolje da mogu, bilo bi bolje da mogu.
Parkić izgleda lijepo po snijegu, nađe se i poneki šetač tu i tamo, sa psom ili bez, pa čak i neki klošar nekad sjedne na ljubavnu klupu, lijevo, da pojede sendvič i zapali cigaru. Nema Keti.
Rezidencija, 9. januar 2015.
0 komentara
Post a Comment