Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (2)

Na nekim zgradama su žuta svjetla, a na nekim zelenkasto-plavkasta, naravno postoje izuzeci, možda su i ljudi u žutim zgradama drugačiji od zelenkasto-plavih. I tu i tamo poneki prozor sa plavim svjetlucanjem i sjenama, neko gleda utakmicu, neko dnevnik, neko film, možda La Grande Bellezu i misli da je isti kao Đepe, samo što nema para i žene ga uopšte ne podnose, a on uopšte ne podnosi buku i zabave i “glamur”. I nije toliko pametan, niko nije toliko pametan... Ili neko stvarno jeste, ko zna.

Odličan dan, običan dan, grozan dan, najgori. Bila je mala djevojčica, oko četrdeset centimetara, u narandžastoj haljinici na cvjetiće, zvučnik mi bije pravo u vrata od radnje i kad je toplo moram da ostavim otvoreno zbog posla pa me zaboli glava od glasne porno muzike, ali ne nju, ona je zastala, ona je zastala da pleše, mala djevojčica od četrdeset centimetara pleše na sred ulice ispred mojih vrata a svakakvi ljudi prolaze i prolaze i ne vide je kao da nije spektakl, sve dok tata nije odustao od nagovaranja i potrčao da je uhvati da odu.

Najgori rođendan ikad, doživotna trauma zbog Kraljice i objašnjavanje, i objašnjavanje, i objašnjavanje, dosta mi je objašnjavanja za deset života, tek drugu noć sam se nekako naspavao donekle, a treću, dok sam razmišljao o Đepeu i skupljao hrabrost da je zagrlim, neko nam je obio Rezidenciju, mamicu mu jebem. Skupljam pare za pumparicu, flašu konjaka i dvije-tri kutije cigara, da opet pogasim sva svjetla, kao da me nema, dokotrljam stolicu u hodnik, prema vratima, i pijem i pušim i milkim pušku i osluškujem, pa da mu zadnja slika u životu bude nečija silueta u hodniku u tami, sjaj cigare i odsjaj na naočarama, i konačno veliki prasak, “vidimo se u džehenemu”, obijaj mater, stoko.

Mada nam nije ni uzelo ni ispremetalo ništa ... čak ni pola flaše viskija na polici, to sam dobio za rođendan, možda je neko naišao, a možda se sažalilo što nemamo ništa, treba da pregledam knjige, možda mi je ostavilo dvadeset maraka i pismo natopljeno suzama u Montanju.

Juče je opet bilo dovoljno toplo da otvorim prozor u Studiju, i još mi uleti nešto ogromno unutra, neki vilin konjic, helikopterčić, nešto, prava mala Kašikica sa rasponom krila dva metra, sačekao sam da samo nađe izlaz kroz isti prozor jer se vidjelo da ima veći mozak od mene, nikad nisam vidio veće ni na Selu ni na dokumentarcima o Černobilu, nigdje, otkud toliki u centru Sarajeva, bog zna, treba mi puška, nek se nađe, možda se vrati, mamicu mu jebem, ko zna?

Rezidencija, 3. oktobar