Zaboravio sam da napišem da sam dobio novi bilbord poslije izbora, brzo, stavili su neke čizme, đonove, a san o manekenki ostaje za neki drugi put. Ionako već neko vrijeme uopšte ne boravim u Kabinetu, hladno je a nemamo para da grijemo sve ogromne prostorije, mala grijalica jedva može da zagrije Studio, i opet nemam pojma šta ćemo kad dođe račun za struju, misteriozno grijanje u ponoć je ipak misteriozno nestalo sad kad najviše treba. A još nije uopšte hladno kako zna da bude u novembru, novembru, danas već peti, a ja sam još daleko od toga da sam ponovo robot, opet mi se ne radi ništa, samo mi se hoda po restoranima i kafanama i parkovima, i čita i piše, i najviše mislim na žene.
Danas sam dobio i poziv na jazz od jedne od njih, od A., neka karta je nekako ostala višak, a mislio sam da ove godine nema šanse da odem, nemam para ko nikad, a i program im nije nešto, više tehno-pop i seljački etno nego jazz. Ipak idem na gitaristu, da malo protegnem noge, kad se već pojavila karta i u svakom slučaju mi se ne radi ništa, što da ne. M. bi mogla da bude ljubomorna jer nema karte za nju, a možda se i organizujemo da nabavimo još jednu, čini mi se da nije preskupo (ipak je preskupo, šta je ovo jbtb) za ovo, sigurno se ne bi pojavila ni jedna besplatno za mene da jest. Mada, možda bi A. smetalo da povedemo i M., čini mi se da se ne podnose baš .... dovoljno ... nema veze, pa šta.
Prošle sedmice u Rezidenciji mi je niotkud pozvonila meksikanka Marta, sa starim oglasom za stan i slikama na pametnom telefonu, jel to to, jebiga jest al ne izdaje se više, kaže ide tu na “Film Factory” i možda joj se snima neki kratki film kod nas, pa kad se vratila da malo bolje pogleda stan neki dan, nije joj se baš dopalo što je toliko zapušteno sve, ona nam u stvari “zavidi” na “boemskom ambijentu”, mora da je to odlično za “pisca”, ali nije sigurna da joj se to uklapa u priču o finoj usamljenoj starici u stanu, a ja klimam da znam, gdje ima fina usamljena bakica sa prozorima s tri rupe od gelera ili metaka na staklima i nijednom zavjesom, i da ne okreči stan bar jednom u zadnjih dvadeset godina ... Predložio sam joj da onda proba da je prepiše u nešto malo luđe, čupavo, poremećeno, s mačkama, bilo bi šteta da odustane sad kad mi je pomenula da bi nam platila stanarinu i po za samo pet dana snimanja tu. Nek snima šta hoće, mada se M. ne bi sviđalo ako je horor, ionako je i dalje istraumirana da ima nešto ukleto negdje u stanu, a ja osluškujem kad pucketa i osipa se uokolo kad je vjetar i jaka kiša i pitam se šta bi bilo bolje, da se sruši sad odjednom kad smo tu, ili da se ne sruši, još malo. Ja sam skeptičan, Martica mi više liči na studenticu stomatologije, a najmanje na režiju, mada šta ja znam o režiji, možda uopšte ne moraš da budeš nimalo lud da smisliš dobar film i da iskontrolišeš ekipu od deset-dvadeset amatera-idiota i nikakvu opremu i budžet u deset-dvadeset dana, da ga snimiš, da ga izimprovizuješ da bar malo podsjeća na ono što si zamislio, da bude najbolje što je moglo u tim uslovima, pa da ga spališ ako ne valja, bitno je samo da ispadne dobro, a ne da budeš dobar s glumcima i kamermanom, da budeš “fin”.
Nevezano, pitam se: kome prosječan klošar treba da popuši kurac da ode na piće sa zanimljivom a mentalno stabilnom (zdravom?) ženom, da nije nepovratno totalno sjebana zbog nekog bivšeg seljaka-“genija”-slikara-pisca-pjesnika-doktora-advokata-arhitektu u ovom gradu ... gdje?
Nema veze, zato sam otkrio solidan sendvič s pohovanom piletinom za dvije i po marke iza ćoška preko puta, još ga ugrije, neka dugonoga plavuša radi, bog je blagoslovio, skoro kao kod mame, skoro kao kod mame, osim kad poludi od histerije jer je depresivna, kao i svako, gladan sam, M. mi je opet ostavila dovoljno za cigare i sendvič, cigare možda i bacim al sendvič nikad, odoh da jedem, pa da postanem robot, pa na gitaristu, na “jazz”.
Rezidencija, 5. novembar
0 komentara
Post a Comment