Одломак 24

(Кнут Хамсун, Под јесењом звездом)

(С норвешког превела Мара В. Нешковић, Штампарско предузеће „Будућност“ Нови Сад, 1963.)

8

Све је могло да буде добро да није било младе госпођице. Сваког дана сам се све више заљубљивао. Звала се Елишеба, Елизабет. Није била лепотица, али су јој усне биле црвене а очи плаве и лепо је изгледала. Елишеба, Елизабет, сад се налазиш у зори живота и очи су ти угледале свет. Док си разговарала једне вечери са младим Ериком са суседног имања, очи су ти се испуниле зрелошћу и благошћу.

С Гриндхисеном није било никаквих петљавина. Он је, истина, у младим данима био према девојкама као вук, а и сад се још кочоперио из старе навике и кицошки је носио шешир, само је постао питом и тих што је и могло да се очекује према закону природе. Шта ће пак бити с онима који се нису придржавали тог закона и нису постали питоми? А ту је сад била ова мала Елизабет, која у ствари није била тако мала, била је висока скоро као и мајка јој, а имала је, као и мајка, високе груди...

Од оне прве недеље нисам више био позиван на кафу у кујну а нисам ни желео да будем позван. Још увек ме је било стид и склањао сам се устрану. Најзад, једном усред седмице дође једна од девојака до мене с поруком да не би требало да сваке недеље после подне бежим у шуму, већ да дођем да пијем кафу. Госпођина је то била жеља.

Добро.

Да ли да обучем фино одело? Можда не би шкодило да девојчица види ко сам? Да сам из сопствених побуда одбацио варошки живот и прерушио се у слугу, али да сам уствари технички геније, способан да сам спроведем водовод. Кад сам био готов с облачењем, паде ми на памет да ми боље одговара радничко одело и због тога скидох фине хаљине и сакрих их у свом џаку.

У кухињи ме је уместо госпођице дочекала госпођа. Дуго је са мном разговарала и испод моје шоље је прострла мали бео чаршав.

„Ова вештина са јајетом ће, изгледа, бити скупа вештина за нас,“ рече и насмеја се доброћудно. „До сада је дечко већ пола туцета поразбијао.“

Ствар је била у томе што сам ја показао Харалду како да протури тврдо кувано, ољуштено јаје кроз грлић од боце разређивањем ваздуха у боци. То је отприлике било све што сам знао из физике.

„Онај експерименат са штапом који се слама између два тапака хартије веома је поучан... Када ће бунар бити готов?“

„Бунар је готов. Сутра ћемо отпочети са копањем јарка.“

„Колико ће то трајати?“

„Отприлике недељу дана. После ће моћи да дође мајстор да намести цеви.“

„Та шта кажете!“

Захвалио сам на кафи и изашао. Госпођа је имала навику, коју је вероватно задржала из ранијих година, да с времена на време погледа искоса на онога с ким говори иако при том није ништа рђаво мислила...

У шуми је лишће почињало да жути, а ваздух и землља су мирисали на јесен. Само су печурке сад биле у цвету, избијале су одасвуд и расле крупне и лепе на својим дебељушкастим стаблима, варгањи, шампињони и млечнице... Ту и тамо је по неки мухомор показивао свој пегави шешир и поносио се својом црвеном бојом. Чудна је то печурка! Расте у истој земљи као и печурке за јело, храни се истом том земљом и извлачи из сунца и влаге исту корист, пуна је, чврста и добра за јело, само је препуна опорог мускарина. Намеравао сам једном да измислим неку лепу причу о мухомору па да кажем да сам је негде, у некој књизи прочитао.

Одувек сам волео да посматрам борбу цвећа и инсеката, коју воде за свој опстанак. Ако је сунце било јако, враћали би се у живот и одавали се по неколико часова старим радостима, крупне, јаке муве су биле исто онако живахне као лети. Овде је била нека врста чудних бува које раније нисам видео. Ситне су биле и жуте, нису биле веће од тачкице, али су скакале неколико хиљада пута дуже него што су саме биле. Какву непојмљиву снагу има овакво створење у односу на своју величину. Ево га овде један мали паук, стражњица му личи на светложути бисер. Тај је бисер толико тежак да је животињица принуђена да се натрашке вере уз сламке. Кад наиђе на неку препреку преко које не може да пренесе бисер пада на земљу и почиње да се пење уз неку другу травку. Ако му пружим лист, да му помогнем да стане на ноге, он се пење на њега, застаје један тренутак, али му се не свиђа, не изгледа му сигурно и повлачи се уназад, бежи из клопке...

Чујем како ме неко виче одоздо из шуме. То долази Харалд да ми одржи недељни час. Позајмио ми је Понтопиданов катехизам и сад ће да ме преслиша. Узбуђен сам што поново слушам проповедање о вери као што сам слушао у свом детињству.

9

Бунар је готов, јарак ископан и мајстор је дошао да положи цеви. Изабрао је Гринхисена за помагача а мене су одредили да пробијем пут за цеви од подрума до другог спрата.

Док сам копао јарак у подруму дуђе госпођа једног дана да ме обиђе. Ја јој довикнух да пази, али се она не уплаши. „Овде није јарак?“ упита и показа на једно место. „А није ни овде?“ Најзад стаде незгодно и склизну код мене у јарак. Стајали смо једно крај другог. Није било светло ни иначе, а за њу, која је долазила са дневне светлости, било је сигурно сасвим мрачно. Она опипа јарак и упита ме:

„Могу ли изаћи одавде?“

Ја је подигох. Није било тешко, била је витка иако је била мајка одрасле кћери.

„Морам признати да си ме одлично пренео. Мораћеш ових дана нешто да ми помогнеш горе на спрату, хоћеш ли? Морамо само да изаберемо дан кад мој муж оде у парохију, јер он не воли измене. Кад ћете бити готови с послом?“

Ја рекох да ћемо свршити отприлике за недељу дана.

„А куда мислите да одете после тога?“

„На суседно имање. Гриндхисен је обећао да ћемо доћи да вадимо кромпир...“

После сам се попео у кухињу и почео ручном тестером да стружем даске у патосу. Госпођица Елизабет је дошла у кухињу неким послом док сам ја то радио, и, мада сам јој био непријатан, приморала је себе да каже неку реч кад је застала да погледа како радим.

„Помисли, Улин, имаћеш само да окренеш славину,“ рекла је куварици.

Само Улин, која је била стара, није изгледала нимало одушевљена. „Безбожнички је то, уводити воду чак у кујну.“ Господе боже, како сам постао досетљив, какве сам духовите ствари говорио, како сам се понашао као неко дериште! Још увек се тога сећам. Одједном је изгледало као да се госпођица Елизабет присетила да за њу није пристојно да и даље остане са нама и изашла је.

Увече сам, као и често раније, отишао на гробље, али, чим сам приметио да је госпођица већ тамо, покупио сам се и одлутао у шуму. Премишљао сам потом: „Биће сигурно дирнута мојом пажњом и ређи ће: „Јадник, ово је заиста био отмен гест с његове стране!“ Само је још недостајало да она дође за мном у шуму. Ја бих у том случају изненађено скочио с камена и поздравио је. Она би била мало збуњена и рекла би: „Само сам прошла овуда, – тако је лепо вече – шта радиш ти овде?“ – „Ето, седим“, одговорио бих, а при том бих безазлено гледао некуд у даљину. И кад би она чула да ја само тако седим овде увече, разумела би да сам човек дубоке душе и сањалица и заљубила би се у мене...“

Идуће вечери била је поново на гробљу и кроз главу ми прође сујетна мисао да она то долази због мене. Кад сам боље погледао, видео сам да она нешто ради на једном гробу. Значи, не долази због мене. Полако сам се одшуњао до великог мравињака у шуми и седео сам тамо и посматрао мраве догод се видело, а после сам седео и слушао како шишарке и оскоруше падају на земљу. Певушио сам, шапутао и размишљао. С времена на време устајао сам због зиме. Пролазили су часови, ноћ је пала, био сам заљубљен, ишао сам гологлав и пуштао сам да ме звезде посматрају с неба.

„Колико је сати?“ запитао би понекад Гриндхисен по мом повратку.

„Сад је једанаест,“ одговарао сам, иако је било два или три сата по поноћи.

„И ти мислиш да је сад време за легање, а? Дођавола! Будиш људе који су легли на време!“

Гриндхисен се окреће на страну и одмах продужава да спава. С Гриндхисеном никад није било неприлика.

Ох, боже, каква будала постаје старији човек кад се заљуби! И зар нисам ја био онај који је примером хтео да покаже како се стиче душевни мир?

***

Eto, sad mi se piše roman: Otmen gest s njegove strane ....