Nekad početkom sedmice rano ujutru u prvu smjenu u Radnju, kišica, jedan od onih s kišobranima koji niknu čim zapada, opet kod onog znaka East-West, baš dok ja prolazim dere se Kišobrani! Kišobrani! Ajfelov toranj! Pariz! Kišobrani! Jebo majku.
A ja ipak uopšte nisam lud, naravno. Razgovarao s jedinim psihologom kojeg znam, za svaki slučaj, pa i ako se meni čini da ona i nije baš dobar psiholog, pa čak ni uopšte psiholog, bez obzira na to što je kao završila baš taj fakultet, ili baš zato, kako god, meni se čak čini da je ona tu jedina koja je luda, a najmanje ja. Uglavnom, kaže brate možda si malo pretjero s tom “zajebancijom s preuveličavanjem” na svoj račun, možda neko tamo stvarno misli da imaš halucinacije i da čuješ glasove i da stvarno misliš da stvarno vodiš “konstruktivne” “razgovore” “s Bogom” a ne da se samo zajebavaš na svoj račun najbolje što znaš? Pa još ako si slučajno pogodio neku pjesmu ili da joj je momak režiser, možda cura fakat misli da si poremećen i psihopata i da je pratiš ili, nemam pojma, hakuješ, pa znaš? Jebiga ja i ti znamo da si samo ozbiljan pisac i veliki borac za Istinu, haha, pa onda i ne iznenađuje ako nekad tako “pogodiš” nešto, i to baš kad se ponajviše trudiš da “izmišljaš” samo “simbolično” i slično. Fakat. Onda više ni slučajno, ni simbolično ni ironično, ništa više na tu temu, da ipak ne rizikuješ da se neko tamo prepada bez razloga kad je jasno da je to zadnje što bi htio? Dobro. (Što je sve najviše bila moja “najvjerovatnija teorija” koja možda donekle objašnjava tako pretjeranu i donekle prekasnu reakciju, s kojom se onda složila i ona, “pogotovo ako si fakat pominjao halucinacije i glasove i još čak i gluposti o samoubistvu, mi koji smo to studirali i u mnogo manjim glupostima tražimo svakakve znake za takve poremećaje kod svakog, da znaš”, a njena početna je bila da možda neko tamo ima samo neki “odbrambeni mehanizam” i da dijelom i hoće da joj se obraćam, al iz nekog razloga ipak neće jer se boji neke “komplikovane” “veze”. Eto ti psiholog, nema šanse, i u svakom slučaju nema veze, ne treba meni nikakav psiholog i niko nema razlog da ga bude strah ni za mene ni za bilo koga drugog zbog mog stanja uma, kako god.)
Uglavnom se vukao po gradu ove sedmice, smrzavao sjedeći s otvorenim vratima u Radnji, da se bolje radi, pa još kafice i ćevapčići na otvorenom par puta s K. i u četvrtak po cijeli dan s E., pa navukao nešto malo gripice i petak prespavao skoro cijeli dan preventivno, da to odjebem na vrijeme pa da onda ne preležim dva-tri. E. uzeo tri dana slobodno pa u četvrtak skoknuo malo da me vidi, da vidi kako ide Radnja, onda prošetali na ćevape i kolače i poslije još i na bilijar, “Bilijar klub TYSON” u Valtera Perića tu iza Zgrade, dobri veliki stolovi sa ipak prevelikim rupama i solidni štapovi i uglancane kugle, vidi se da se održava, a nije ni skupo, šest maraka sat, još na zvučniku u ćošku neka plejlista sa pristojnijim stvarima uglavnom od Van Goga, Balaševića i Ramba, mada se nekako provukla i najmanje jedna od Deena, a zaposlena teta tamo na teveu sebi tiho smanjila neku grand paradu sa svim zvezdama, neki šljam. Zadnji put držao štap nekad 2011. čini mi se, pa ipak je ostao poneki dobar potez i dovoljno osjećaja u oku i ruci, sad mi se igra još, opet satima svaki dan. U petak se digao samo nekako do banke, da uplatim nešto nekom na račun, i do Radnje s nekim novim podmetačima koji su mi ispali toliko dobri da sam usput razmišljao da skrenem u park da ih zakopam ispod najneupadljivijeg grmića duboko duboko pa da ih neko slučajno nađe tek za dvjesto-tristo godina kad čovječanstvo bude zasluživalo takve podmetače, možda. Na povratku u Rezidenciju sjednem na onu treću klupu niz saobraćaj preko puta velikog tržnog centra, kad tamo na prvoj prečki s desne strane primijetim izgrebano moje pravo ime, prva tri slova čitko i veće, zadnja dva smlaćeno da se jedva prepozna, i u nekoj neodređenoj boji koja je možda svježa a možda ne, uglavnom tu sjedim već par sedmica skoro svaki dan i prvi put ugledam to.
Za vikend na Selo, trčim pješke pa zakasnim na autobus u pola jedanest, kupujem kartu u deset i trideset dva, kaže sad imaš tek u pola dvanest, nema veze, popijem kafu u onom kafiću sa solidnom muzikicom i pilećim sendvičima ispred perona osam ili devet i pročačkam tablet pola sata-sat. Onda prilično novim autobusom sa klimom, treći red desno, sjedište do prolaza, sad mi je to omiljeno mjesto, prije sam birao treći od pozadi, isto s desne strane. Ciglane, Vogošća, Semizovac, Nišićka visoravan sa šarenim uzoranim i neuzoranim parcelama a gore bistro plavo nebo izbrazdano bijelim tragovima hiljadu aviona, odoše iz svakog pravca svukud, istok, zapad, sjever, jug, pa Olovo, i pauzica za pušenje od deset-petnest minuta na odmaralištu “Montana” nešto poslije, gdje se uvijek malo poigram sa par šarenih čupavih džukela koji kao da su nekad imali prave bosanski-tornjak-pretke, i čak ih nahranim nekad, kad imam čim, i iz nekog razloga ranije uvijek zamišljao da se i Keti ako je ikad u prolazu isto tako igra s njima i čak ih nahrani nekad, ako ima čim, sve dok jednom nisam vidio na nekoj slici, dok sam je još imao na ponekoj društvenoj mreži na kojoj je znala da objavi takvu stvar, da se usred jednog putovanja fakat zaustavila baš na tom mjestu, i malo poigrala s istim tim džukelama i možda im čak i poklonila i poneki osmijeh, kako mi je nekad pričala da dijeli čak i takvim, i bilo mi drago, itd., itd., i sl., ali opet sam skrenuo na tu temu a obećao sam da neću, dosta.
Pa Provincija, pa Selo, lijepo vrijeme, čist vazduh, Štene, kozice, jarići, ovčice, rodbina, seljaci. Odem sa Starim do štale da vidim sitnu stoku, kaže jebo ovce nema ništa od njih, odlučio sam da se preorijentišem najviše na koze, dok mi objašnjava meni se prikrade jedno od jaradi i počne da mi žvaće omiljene pantalone na lijevom koljenu, izmaknem se i govorim mu hej, a ono blene i hoće još, jebiga ipak ga otjeram, ionako su već počele da se raspadaju i na koljenima i na guzici i oko džepova. Štene kao da sve uspješnije zaboravlja stare strahove i slobodnije prilazi da se igra, mada i dalje oprezno i spuštene glave i podvijenog repa. Protegnem noge tu još malo, Stari se izgubi negdje začas, porazgovaram sa starim Amidžom-E., kaže govorio sam ja njima za te “domaće” ovce, ako već drže da nabave neke rasne, al ne slušaju, pa im sad kažem i za koze da je lako s jednom-dvije, al jebeno je kad imaš više, nemoguće je to kontrolisat, to preskače ograde i provlači se kroz nemoguće šupljine i uništava ljudima vrtove i povrće i voće, bolje im je da ne nabavljaju, ma haj reko nek nabave pa nek se pokaju kad opet skontaju da si bio u pravu, šta ćeš im, pa jest, što jest jest. Krenem kući, kad Stari maše sa improvizovanog stolića ispred nečije započete kuće pored puta, sjedi s komšijom s pivom, haj malo sjedi da čuješ koju pametnu, kaže komšija haj na pivo, Stari govori ma neće on to, a možda i hoće, otkud ja znam, haj reko može jedna čaša, a ovaj smjesta zagalami na ženu da ode da donese čašu odnekle, odma! Priča opet o kozama, one ti pojedu sedamdeset (ili sedamsto, sad nisam siguran, ne sjećam se dobro) trava svaki dan, zato im je mlijeko tako zdravo, vole štavljiku, havljiku, trnje, kisu! Žena donese prašnjavu čašu, ko zna odakle je iskopala, opere je prstima na pipi, Komšija naspe a ja je svučem na eks, jebiga bio sam žedan, pa priča dalje, kaže ovaj jedan iz Sela nabavio jeftino neku iz nekog drugog famoznog sela s druge strane planine, dobra je al ima četri roga, hahaha, dva obična i još dva između, pa mu on govori da je to “degenerik! to je degenerik!”, hahaha, bogami četri roga, da vidiš, samo ne izvodi ih nikad, struhnuće mu u onoj štali. Pa nekako promijene temu, planiraju neki zajednički poso u šumi, kad kaže odjednom Komšija, evo ga evo ga, vodi ih, evo je, četri roga, putem ide neki frajerčić sa sunčanim naočarama i vodi je na fluorescentom povodcu, fakat četri roga, Stari i Komšija skoče ko dječaci na ogradu i pokazuju prstima i smiju se, hahaha, pa eto ih nazad, sjedaju, pivo, pođe da mi naspe još jednu čašu, reko nemoj nemoj, dosta je, ustanem i odem kući. Onda malo roštilj, porodično, prejedem se i odem na spavanje rano, oko devet.
Nedjelja ujutru, polako kafa sa Starom i Bratom, Stari otišo rano na neku “akciju”, prave mini-hidrocentralu nekom iz Sela, obećo mu je, a biće sigurno i ražanj i neograničene količine piva, pa što da ne. Istračamo pola sela i svu rodbinu sa Starom, popljujemo ih sve redom kako i priliči, pa polako kući s Bratom, do Provincije, na autobus unazad istim putem za Sarajevo, lijepo popodne, ugodna vožnja i dobar dan. Istovarim Mamine sireve u frižider u Rezidenciji pa prošetam do Radnje, M. napravila dobar poso za vikend, taman da poplaćamo nove kirije i račune za juni i maj, i još mi govori kad sam joj pričao za kozu s četri roga, kaže kad smo već kod koza pročitala sam i onu drugu od Hamsuna što si digo i još je bolja od one prve, ne mogu da vjerujem kolko je dobra, reko nema na čemu, znam ja. Onda nazad u Rezidenciju s njom, uzmem da operem smdrljivu gomilu suđa u kuhinji, pa prije svega da pokupim nešto crno nataloženo u odvodu, kad ono počne da mi se migolji između prstiju, jebo majku žohar, samo mi je falilo još to. Nije ni od najmanjih, usmrtim ga, bacim u šolju i pustim vodu, perem ono suđe i zagledam ćoškove, kao da ih ipak nema više nigdje, al dovoljno je da je nekako ušo jedan skotan pa da nam se nakoti cijeli stan. A možda sam imao sreće da usmrtim tog prvog izviđača, jebem im majku izmisliću neko nuklearno oružje da ih pobijem sve ako se pojave, ne podnosim ih i tačka, pa da vidimo ko je inteligentniji i genijalniji, jebem im sve.
Rezidencija, 31. maj, dobar dan (x6)
0 komentara
Post a Comment