Jedva se probudio u utorak oko devet, nisam mogao da zaspim do tri-četri od one neke uzbuđenosti. Doručak sa Kraljicom, i američki polovni porodični božićni filmovi na kablovskoj, nekad su mi bili zanimljivi, simpatični, mogao sam da ih gledam po cijeli dan, a sad mi je to nešto najdepresivnije ikad. Onda do bankomata da dignem lovu, Mama mi javila da mi je opet poslala sto maraka, kad tamo ništa, nema para, sjebem se, kontam ili je ona nešto pogriješila, ili je opet samo neka greška koja se dešava na jednoj od deset miliona transakcija, kao prošle godine, kad mi je američka internet-banka pojela petsto dolara kad mi je najviše trebalo, pa rekli da se dešava, jebiga, biće sigurno za četrdeset pet dana, pa prošlo šest mjeseci i kad sam konačno dobio pare osjećao se kao da mi je neko poklonio sedamsto maraka, kao da sam ih ukrao od nekog.
Ta uspomena me podsjetila da mi nikad ništa nije išlo u životu, što me bacilo u totalnu depresiju do kraja dana, koju je dodatno pogoršavao Genije koji nam se pridružio kod Tetke, da napravi ramove u Z.-ovoj radionici za neke slike za izložbu, ovih dana je opet u nekoj posebno iritantnoj fazi, po cijeli dan se krevelji i vrišti i ispušta krikove i “zajebava” sve redom, provocira, kao da ima devet godina a ne trideset, što inače samo ignorišem, osim ovako, kad sam totalno sjeban. Trebalo mi je da budem malo sam tu noć, a nisam mogao, morao sam da slušam njegove krike i ispade i “šale” dok se svi nisu iscrpili i otišli da spavaju u svoje sobice tek oko jedan i napokon me ostavili na miru na mom kauču u dnevnoj sobi.
U srijedu spavao do deset-jedanest, nadoknadio neiskorištenu prethodnu noć. Kraljica ustala malo prije mene i nešto šuškala za kompjuterom, gore na spratu, pa se samo brzo obučem i izletim napolje bez doručka, u grad, da još jednom provjerim račun, kad tamo sto maraka, ipak je leglo, dobro. Pa u trafiku da napunim kredit da javim Mami da je ipak sve u redu, nije bila greška, i nanina pogača iz Aspeka kod Principovog za doručak, i Camel, da se počastim malo. Onda u radnju kod M., na kafu, kaže šta ti je bilo sinoć, zabrinjavaš me, ma ništa, nije mi ništa, dobro je. Dok smo popili kafu pojavi se i Princeza sa Bebom, počela je da je iznosi u šetnje, kaže oni su večeras kod Tetke pa da dođemo i mi, da se družimo. Ja iskoristim priliku da vidim Bebu, beba ko beba, simpatična ali ništa strašno, već mi postaje malo iritantan sav taj spektakl koji se pravi od nje, svi bi izgleda morali da se onesvijeste od oduševljenja svaki put kad se namršti ili nakašlje ili isplazi jezik, meni je to brzo postalo depresivno dosadno i izmislim izgovor da ipak neću moći te noći, dok u sebi planiram šarmantnu solo-pijankicu u Rezidenciji i jedva čekam da počne, a to mi M. malo kasnije, kad sam se vratio u Radnju da se pozdravim, čita u očima i kaže neću ni ja opet kod Tetke, eto me kući, idemo prvo u šoping da kupim neke farmerice za petnest maraka, pa možda da popijemo šta? Može.
U Rezidenciji hladno, zidovi od pola metra cigle su nezgodni kad ih pustiš da se toliko ohlade, onda maloj električnoj grijalici treba da radi tri dana dok se opet ne zagrije imalo podnošljivo, pa sam ostatak dana uglavnom proveo pod jorganom ili sa grijalicom između nogu. Nisam uspio ni da radim na “projektu” sa E., shvatio da sam zaboravio punjač kad sam krenuo da upalim laptop, pa mu samo javim da ni taj dan ipak neću stići ništa, izvini brate, nadoknadiću sutra-prekosutra, mada mi uopšte nije žao što nemam laptop da radim, drago mi je, i dalje mi se gadi sve u vezi tog posla, možda mi nije trebalo da se opet uvaljujem u obaveze s tim, pogotovo prema E., sad mi nije jednostavno da odustanem, sranje.
Oko sedam se pojavljuje M., kaže ipak će kod Tetke, tipična izrada, kad god se “dogovorimo” nešto nađe način da joj iskrsne nešto drugo i pravi se kao da se uopšte nismo ni dogovorili, nego je kao bilo možda, pa ako mi potvrdi, potvrdi. Nema veze, svakako mi je najbolje kad pijem sam, ipak obučem jaknu i krenem s njom u najnoviji blještavi tržni centar, da prošetam malo, da vidim kakav je, nisam još bio. Cik-cak ulaz kroz automatska vrata da se previše ne hladi, pored krcate kafane na ćošku, uz stepenice kroz blještavo bijele hodnike i plafone sa nekim šupljinama i otvorima za ventilaciju, do butika na prvom spratu, kaže začas ću ja znam tačno šta mi treba, i fakat djeluje kao da stvarno zna dok to izgovara, mada žene uglavnom tako tačno znaju šta hoće, pa onda hiljadu identičnih modela pantalona svedu na dva i bulje u njih sat vremena i nema šanse da odaberu, i kao prelome se za jedan kad čistačica počne da se značajno zakašljava dok im glanca pločice oko nogu, pa budu zamišljene do kraja dana i duboko u noć i još se sutra probude depresivne jer im je život nepovratno sjeban zato što nisu izabrale onu drugu stvar, i niko nije propatio ko što je ona propatila, naravno. Uđem u butik i malo razgledam s njom, više posmatram druge djevojke koje razgledaju, i radnice koje razgledaju njih, i par porodica sa dječicom, svako sa nekom papirnom kesom sa skupim poklončićem unutra, kao da su sretna, i jedna djevojčica od sedam-osam godina sa štiklicama od tri-četri centa, nabada klik-klak korake okolo i traži nešto što garant zna da joj treba, da joj popravi dan. Prođe deset minuta, vidim ipak to neće tako brzo, reko odoh ja, čekam te ispred, kod stepenica. Stanem na ćošak i posmatram goste i konobare u kafiću odma ispod, neka šestočlana porodica sjedi za stolom tačno ispod mene, mogao sam da biram kome da bacim žvaku u kosu, da sam imao žvaku i da sam taj tip, ipak ostanem samo na tome da zapamtim da se podsjetim da ne sjedim za tim podivičnim stolovima ako ikad budem u prilici da popijem kafu tu. I za ostalim stolovima najviše dobrostojećih porodica sa djecom raznih uzrasta, od trogodišnjih skakutavih djevojčica sa kikicama do debeljuškastih ćudljivih trinaestogodišnjakinja, ili muškarci raznih dobi koji kašikicama kupe šlagove iz kafa, neki odma na početku, neki tek na kraju, i vjerovatno isto čekaju da im žene nađu tačno ono po šta su znale da dolaze prije sat-dva. Za jednim stolom trojica raznih generacija, kod najstarijeg proćelavog odjednom bljesne neka skupa cigara u ruci, stavlja je u usta i prinosi jeftini plinksi upaljač, pripaljuje, povlači dim i uvlači duboko u pluća, pa otpuhuje i onda pet minuta drži onu cigaru u ruci ko neku paličicu i objašnjava nešto sagovornicima, u jednom trenutku zove novu turu, prijateljima po produžena s mlijekom, njemu kapućino i turski čaj. Pokušavam da zapamtim jednu turu sa tacne konobara, topla čokolada za razdraganu djevojčicu od četri-pet godina, za nanu prazna šolja sa kesicom čaja i nekim metalnim mehanizmom sa vrelom vodom koji čim se istovari postaje atrakcija za cijeli sto, dva kapućina za mame, teke, sestre, dvije produžene s mlijekom za momke, zetove, zaručnike, i kola sa slamkom za stariju debelu sestru koja lista fejsbuk na ogromnom pametnom telefon sa blještavim ekranom fenomenalno brzo, sličice prolijeću odozdo ka gore u milisekundama, a ona samo ravnodušno bulji u telefon, nikad ni da digne obrvu ni da se bar krajičkom usana ironično nasmije, ništa, kao da je ili toliko genijalna da razvrstava bitno od nebitnog tolikom brzinom, i naravno sve je joj je nebitno, svi su idioti, ništa, baš ništa ne zaslužuje ni da se otvori ni pusti, a kamoli lajk, ili jednostavno samo blago retardirana i ne zna ni šta lista ni šta je telefon ni ekran, bitno je da se nešto dešava kad pomjeraš prst, da prolijeću sličice, da se nekako ispuni dan. M. se konačno pojavljuje nekad za četredeset pet minuta, nasmijana od uha do uha, kaže našla sam jedne dobre za dvadeset maraka, tačno mi je trebalo to.
Na izlazu iz centra zastanem pred ogromnim televizorom od devet hiljada maraka, ima dobru sliku, nema šta, pa napolje kroz cik-cak pokretna vrata, preko puta u Titovu, pa kući, pored maltene obnovljenog hotela, onim suženim dijelom trotoara na kojem je nemoguće da se mimoiđeš s nekim a da ne izgubiš dostojanstvo, ako ga još imaš, a ako ga nemaš još od avgusta 2008. samo ti bude neugodno par koraka dok se ne zagledaš u nešto novo, meni se na primjer učinilo da na tendama iznad izloga apoteke umjesto “Apoteke Marijin Dvor” piše “Apoteke Mafijin Dvor”, pa kad sam se namrštio i shvatio grešku pogled mi još presiječe i osvijetljen poluprazan plavi krš od tramvaja sa trojicom usamljenih krkana koji rade gimnastiku na šipkama u zadnjem dijelu i tresu se od smijeha jedan drugom. M. ode u Rezidenciju da se presvuče, pa će kod Tetke, a ja u danonoćni market preko puta po vino, dvije kile brašna za palačinke, i pahuljice za doručak, da promijenim malo, ukupno deset i osamdeset. Kad sam se vratio u Rezidenciju ona već obučena, kaže otvori nam vino, taman da popijem koju dok ispušim za put. Krene nas priča, planiramo neki biznis, kritikujemo sve redom, odlučimo da otvorimo svoju radnju, da zaradimo ozbiljnu lovu preko ljeta, ne treba nam mnogo para za početak, pozajmićemo nekako, nagovorim je da ipak ostane sa mnom, raspričamo se o rodbini, o brakovima, o vezama, sve je bezveze, u međuvremenu oteturamo do marketa po još jednu flašu vina i krekere, i završimo svako sa svojim ljubavnim jadima i totalno izanaliziramo jedno drugo do dva, a ja sam usput još stigao i da joj ponovo objasnim Svemir, Sve.
Četvrtak ujutru, jedva je probudim da zakasni samo sat vremena na poso, a ja ostanem da odspavam još malo, čujem kako lupa vratima i jauče od mamurluka dok se oblači i zaključava vrata, pa ustajem nešto kasnije svjež, ko cvjećka, ja nikad nemam glavobolje i mamurluk, i uvijek se osjećam malo sretno zbog toga, ako ništa imam bar neviđeni talenat za to.
Nešto kasnije opet u Radnju, samo nakratko, da pokupim punjač i završim neku dodatnu zahvalnicu za Energoinvest, valjda su nekako uspjeli da uguraju još nekog u penziju, pa im treba hitno, danas, pa zastanem sa M., ne ide mi se kući, svakako kasnije opet moram nazad do Radnje, po nju, pa kod Tetke. U međuvremenu se pojavi još i Kockar, M.-in stari, provede ostatak dana s nama u Radnji, ispriča nam svašta, razne jugonostalgične doživljaje u Provinciji, Beogradu, s drugovima i drugaricama – “od Vesne iz Blagaja do Ramiza iz Rogatice” – jula 1986. na nekom molu u seocetu šest kilometara od neke vukojebine na moru u Crnoj Gori gdje su njih trojica samo jedan dan iznenada otišli na jednom motoru, ekskurzije sa kolegama vatrogascima u Neumu i umalo fatalno svraćanje u kafančuru usred ničeg u Olovu, kad ga je neki lokalni krkan “dva sa dva” pobrkao s nekim iz Krive Rijeke i gađao flašama i zamalo pretukao na smrt, a on se spasio diplomatski i čak im pokazao ličnu kartu s rodnim selom sa skroz suprotne padine famozne lokalne planine, nakon čega su mu se uljudno izvinjavali i častili cijelu noć.
Kod Tetke živahno, Genije opet u nekom seljačko-dječačkom prenosu, urlanje, “šale”, autentični stihovi iz neke underground alternativne guslarske scene, Kraljica iscrpljena zbog trčanja sa isporukom u Energoinvest, Princeza na spratu prespavala popodne sa Bebom, valjda je ranije bila nešto nervozna pa su se umorile obje, E.K. pravi selfije sa novom frizurom pred odlazak na Euroligu u Rim, putuje ujutru i ode kući ranije da se pakuje, svi ustanu da ga isprate i da mu požele sreću na vratima, osim mene, nije mi se ustajalo, valjda se podrazumijeva da mu želim da odigra dobro, pa malo kasnije po cigara na Terasi za pušenje sa M., onda neka dramica na kablovskoj koja je bila zanimljiva samo M. i meni, pa na spavanje, i opet veliki planovi da se porani sutra, da počnemo sa realizacijom početne faze za novu radnju, a i da malo nadoknadim zapušteni “projekat” sa E., da se zaradi za struju i stan, a vidio sam i neki viski od tridesetak maraka u danonoćnom marketu preko puta, pije mi se to za Novu, moraću, moraću, malo da se potrudim, za to.
0 komentara
Post a Comment