Crtice iz Maršalove Ulice (17)

U Juanitovoj znojavoj sobici u potrkovlju na uglu Carrer del Tamarit i Carrer del Comte Borrell, u pravom velikom glavnom gradu Katalonije na sjeveroistoku famozne Kraljevine Španije, poznatom po imenu Barcelona, dok je Juan Pablo Pacheco mokar od znoja udisao i izdisao iritantno duboko i mazno stenjao na njoj, Aldijanita “Ana María” Čerkezović je ležala na leđima i pasivnim pogledom istraživala više hiljada raznih puteva kojima su sve pukotine na plafonu mogle da je odvedu i, kad joj se u jednom trenutku učinilo da je u zamršenom čvoru od paučine i pukotina u najudaljenijem ćošku prepoznala nešto u obliku BiH, sjetila se “svog” Nermina i duboko uzdahnula pod Juanitom po prvi put, pomislivši: “Juanito Pablo Pacheco ima manju kitu od Nermina Karabega, nema šta, ali ipak jebe nekako bolje ... i definitivno svršavam ... AAAAAAAAAAAA!”, ali to je bio samo Juan Pablo Pacheco koji je stvarno svršio i prestao da stenje i samo se svalio i zapalio jednu od nekih smrdljivih španskih cigara pored nje, a ona je opet naravno samo odglumila orgazam pa se okrenula na stranu prema prozoru sa spuštenim roletnama iza kojih se nazirao još jedan pakleno prašnjav dan, i kad je razmislila malo bolje, ipak shvatila da se pod Nerminom nikad nije sjetila nijednog bivšeg ni zagledala u plafon ni tamo tražila nikakav glupav upitnik ili znak, pa ipak zaključila da nema jebača do Nermina ali zamalo da se glasno nasmije kad se, igrom Sudbine ili sasvim slučajno, ko zna, baš u trenutku kad se sjetila kako se Nermin skoro isto tako, čim bi svršio, zadovoljno izvaljivao i palio Jedinu za Jedinom Drinom pored nje, pa bi odjednom, nekako baš kad skoro sve utihne skoro skroz, odvalio strahovit balkansko-brdovit muški prdež i šapnuo joj: “Oprosti mi, mala...”, i obgrlio mišićavom rukom i grickao joj uho ... i da su joj to definitivno najsretniji momenti u životu ... baš dok je mislila na to, sobom se zaorio un pedo macho atronador – ovaj put, to je bio Juan Pablo Pacheco – i osjetila je kako je grli dlakava znojava ruka zadovoljenog mužjaka i na uhu joj se začuo šapat: “Perdóname, niña...”, zamalo da se glasno nasmije kad se igrom Sudbine ili sasvim slučajno u takvom trenutku u Juanitovoj znojavoj sobici na potkrovlju u Barceloni desilo baš to ... a onda joj je do nosnica dopro Juanitov vanzemaljski smrad, koji joj je nekako nedvosmisleno zloslutno govorio da – džabe i palme i plaže i uličice i skuteri i hladovi i barovi i kafići i kafe-barovi i zoološki vrtovi i fontane i sve – jebiga ona nekako nikako ne pripada tu ...