Budim se oko pet, uznemiren, i dalje uznemiren zbog konačne razmjene od juče, i ne mogu da spavam više, ne pamtim ni zadnji put kad mi se desilo to. Sanjao da sam objavio oglas na piku da prodajem neki polovan kompjuter, a tamo na oglasu mi pravo ime i identitet i odjednom mi se javi Afrodita, u stvari samo me kao doda na nekoj mreži, s koje saznam da ima crvenu kosu sa narandžastim pramenovima i najljepše sive oči i osmijeh, živi s nekom još ljepšom drugaricom, a možda su i lezbejke, mada nisam siguran jesam li taj dio s lezbejkama dodao dok sam se prisjećao sna ili sam to pomislio u snu, i žive u nekom primorskom gradiću u Italiji sa usvojenom djevojčicom iz Pakistana o tragičnoj pogibiji čije kompletne uže i šire familije snimaju umjetnički dokumentarni film.
Kafa i cigare na gladan stomak, razmišljam o “Dnevnicima”, i kontam kako sam počeo, nekad sredinom septembra kad smo dobili Rezidenciju, i dalje ne mogu da vjerujem da živim u ovakvom stanu na ovakvom mjestu, do septembra sam bio siguran da se takve stvari dešavaju samo nekim tamo seronjama, a nikad meni. Onda sam možda sad napokon ipak izrastao u seronju, možda, i nije mi žao ako jesam, sva ona pretjerana ljubaznost od ranije mi se i nije baš vratila na najispunjavajućiji način, skoro nikad. Misao mi prekine telefon, opet isti nepoznat broj, ko ga jebe, možda je fakat nešto bitno. Halo, molim, Isuse jesam te probudila, niste niste, samo ne znam ko je ... Ma strina, ta i ta, aha, zvala si me i sinoć? Jesam, a nisam te probudila, nisi nisi, evo spremam se da idem na poso, tako i tako, sjećaš se one male rodice, sjećam, ima neki zadatak iz informatike pa nema ko da joj pomogne, treba da uradi neku prezentaciju, pa ima sve podatke i pravila kako treba, molim te ima sve petice samo ako sad ne dobije peticu iz te prezentacije imaće samo tu jednu četvorku, bogami plakala je cijelu noć, a nemamo nikog, pa možeš li molim te, poslala bi ti ona na fejzbuk, a dobro hajde nek pošalje pa pogledaću, nije to strašno, dobro super poslaće ti ona, fala ti, šta ima u Sarajevu kako ti je tamo, pa nije loše, sviđa mi se mnogo više nego tamo, joooj znam i ja sam poželjela, samo da dođem da udahnem malo taj zrak! Aha, dobro, onda ... eto pa poslaće ti ona, molim te, fala ti, pa čujemo se, ćao. Sranje. Definitivno nikad nikad više na nepoznat broj, pa nek poumru svi, onda je svakako gotovo pa nema veze javi li mi se dan ranije ili kasnije. I vidim što postaješ seronja, da imaš muda za seronju samo bi joj prekinuo kad je rekla ko je i šta hoće, bez ikakvog odgovora, pa izbacivao opet šest sedam puta pa se javio osmi samo da joj tiho-smireno kažeš kratko i jasno dok nije stigla ni da progovori: Odjebi.
Prošetam do Radnje, kiša, zima, otvorim, ipak je podnošljivije s pamučnim dugim gaćama, i sjetim se da mi se prekinula misao o “Dnevnicima”: jest, više puta sam pokušavao da pišem nešto privatno, pa počnem prvi dan pa skontam koji si ti kurac da pišeš “Dnevnik”, kad ti se nikad ništa ne dešava u životu, jedeš, spavaš, prdiš, čačkaš nos, gledaš porniće, čak ni ne jebeš ništa, nećeš? “Čuvaš se” (!) za neku tamo idealnu koju nisi ni izmislio kako treba i do kraja, ne možeš ni da zamisliš da ti se približi bilo ko drugi, pa i Njoj vjerovatno ne bi dozvolio da te dotakne dok se dobro ne upoznate bar godinu-dvije.... Kakav “Dnevnik” čovječe, o čemu?
Onda se desi Rezidencija, to mi je bilo uzbudljivo, a tih dana nikako nisam imao vremena za pisanje, pa odlučim da počnem ovako javno na blogu, svakako niko ne čita, a i ako neko čita boli me kurac, još uz dobar uticaj Knaussgarda baš tih dana, krene u ovom pravcu, da zapisujem sve što primjećujem i o čemu razmišljam i što osjećam bez razmišljanja, kad god stignem, idealno svaki dan, i nema tog pravila i te teme ili ličnosti ili koncepta o kojem nećeš, ako ga/je vidiš ili ti se iz bilo kojeg drugog razloga piše o tome. Pa i da mi se jednu noć u Kabinetu samo jezivo materijalizuju sam Bog i Sotona lično, da me išamaraju i išutaju i porazbijaju laptop i tablet i najozbiljnije zaprijete da prestanem da ih pominjem u “Dnevnicima” i da sam svakako nepismen i da se Arapin i Portugalac i Japanac i slično piše velikim počeetnim slovima idiote, i to sve nekim prejebenim horor glasovima od kojih se odma istovremeno i usereš i upišaš, i to krvavo, dok ih slušaš, kad bi otišli vjerovatno bi se opet nekad nekako odvukao do nekog internet kluba da napišem kako sam se osjećao dok mi se to dešavalo, kakav zadah je bio u Boga kad mi se unio u lice, a kakav u Sotone, ko jebenije šamara a ko šuta, i slično, mislim da je jasno šta hoću da kažem. Stoga duge gaće, prdeži i čačkanje nosa, mada jesam i prešutio neke gadosti, na primjer porniće, pisao sam da sam “malo gledao neke perverzije na internetu” par puta, a malo je reći da je to blago rečeno, možda čak imam i problem s tim, previše gledam i previše perverzno, ipak mi se čini da to nije ništa ni nenormalno ni strašno i ne vjerujem da škodi ikom, pa čak ni meni, naprotiv, malo ga otreseš svako malo pa malo manje stresno nastaviš dan.
Onda me opet prekinu, M. se pojavljuje u Radnji, pa stari prijatelj-rođak K., odem s njim na kafu u kafanicu u uličici iz koje mogu da “radim” u Radnji, pritrčim ako zastane neko. Između ostalog priča mi kako se bavio uvozom i preprodajom polovnih automobila, kako je počinjao, kako ga krenulo, pa ga izvarali pa on usrao stvar i sjebao deset-petnest hiljada maraka, ostao bez marke, a žena, djeca, namirnice, pelene, sad se izvlači opet i pokušava da pokrene nešto novo. Ipak, meni se bez obzira na to što mi je ta njegova priča bila prilično interesantna i nije sjedilo toliko dugo kolko je ipak potrajala kafa, sat-dva i više, pa kad smo završili vratim se u Radnju i nastavim da razmišljam o “Dnevnicima” na miru.
Eto sad mi se odjednom zabranilo jedno ime i jedna tema, i to mi je zabranilo jedino neko ili nešto čije me mišljenje još zanima, mada nemam pojma da me jebeš kako je to ikad moglo da postane pa ostane tako, i ipak odlučim da do kraja ispoštujem tu Volju, ipak sam ja još i veliki džentlmen, uz sve ostalo, kako da ne. Pa nekad u još sat, dva, tri, kolko je trajalo dok mi nije istekla smjena, ipak dobijem poruku na fb od djevojčice u vezi prezentacije, a već sam bio zaboravio na to. Kaže evo vam pravila kako treba uraditi prezentaciju, tu piše sve. Dok otvaram dokument kontam da ubacim negdje u prezentaciji suptilno “Jebo mater ko ovo pročita”, pa da mi bude zabavno ako ikad čujem da je bilo nekih posljedica, al koga ja lažem, kakav seronja, ipak sam ostao odvratno fin, pa da joj odradim to začas kad sam već toliki kreten da se javljam nepoznatim brojevima ko da imam devet godina a ne dvadeset devet plus. Kad tamo u “pravilima” stvarno piše sve kako treba, samo malo preopširno, mada opet ništa strašno, al na početku fino pišu standarne srednjoškolsko-profesorske gluposti, medicinska škola ta i ta, tu ime učenika, tu odjeljenje, tu tema, pa još minimalno toliko ovoga, maksimalno toliko toga, pa skontam da mi mala nije poslala ni ime i prezime, dobro to piše na “fejzbuku”, al opet, al ni odjeljenje i čak ni jebenu temu.... Jebote ko sve danas “ima sve petice”, mada uvijek je bilo tako, uglavnom, možda je to i ponajsigurniji pokazatelj da je neko najveći idiot. I još me pita hoćeš li moći završit do devet naveče? Hoću kurac, nema šanse, sklopim laptop, ko ga jebe, nek dobije jedinicu, nek propadne ako ne zna sama, i to je za ljude, pa možda onda nekad nauči ili da sama napravi najobičniju maloumnu prezentaciju ili da ode na kafu s nekim najusamljenijim mršavim s najvećim bubuljicama i nosom iz razreda ko zna, pa i da mu popuši na obostrano zadovoljstvo ako treba, što da ne, ili da su i četvorke i jedinice za ljude i nema ništa manje bitno od toga u životu, to bi joj bilo najkorisnije ako već mene iko uopšte nešto pita tu.
M. koja se u međuvremenu izgubila negdje se opet pojavi u drugu tačno na vrijeme, a ja se polako pješke zaputim s čaršije u Zmaja od Bosne, u Robot, da opet kupim nešto malo robice i da radim večeras. Na povratku Vilsonovim skontam da sam u “Dnevnicima” od neki dan ipak slagao nešto, nije druga-treća uzvodno poslije druge-treće raskrsnice od hotela “Bristol”, nego treća uzvodno od raskrsnice kod hotela “Bristol”. Spustim kesu s tacnama i podmetačima i sjednem, pada kišica al ogromne krošnje starih lipa dobro čuvaju od tog, kontam da ispušim jednu pa odoh kući da radim, onda ipak ostanem tri cigare i pola sata-sat, posmatram prolaznike i automobile, četri sata popodne, pola pet, kišica, nema gužve, nema skoro nikog, mada Miljacka nekako uopšte ne smrdi na mrijestilište i čak ugodan vjetrić (ugodan ako imaš pamučne duge gaće) širi omiljen miris velike stare lipe. Neka djevojka koja izdaleka podsjeća na jednu u koju sam zaljubljen do jaja prilazi trotoarom preko puta s lijeve strane, ipak nije ona, ova se osvrće i čeka i čeka pa pokušava da zaustavi taksi, a ja kontam da čak i ja koji sam najviše samo sirovi seljak iz vukojebine između neba i nepristupačnih vrleti Konjuha već znam da Vilsonovo šetalište i nije baš najzgodnijih par kilometara da se čeka i zaustavlja taksi. Ode ipak pješke, trotoarom preko puta, u nepoznatom pravcu, desno, pa nešto kasnije malo prije hotela staje tamno sivi BMW od sto pedeset hiljada maraka, vjerovatno, izlazi suvozač, široka ramena i kožna jakna, polako oko zadnjeg kraja automobila, prilazi vozačevim vratima i otvara ih, vozač isto izlazi, slična fizionomija i druga boja kožne jakne, bivši suvozač sjeda na njegovo mjesto a on isto polako obilazi oko zadnjeg kraja i sjeda na suvozačevo mjesto, pa odoše polako lijevo uličicom pored hotela. Odsjedim još petnaestak minuta i dok sam ustao odlučim da ipak jebo zabrane i Volje, moj “Dnevnik”, pišem šta hoću pa nek čita ko hoće a i ne mora niko, boli me kurac.
Dođem kući, pustim muziku, onu kombinaciju sa dvije pjesme sa Dark Side of the Moon, Pink Floyd, to mi se ponavlja po cijeli dan već par sedmica i nema šanse da mi dosadi ikad. Dignem glavu kroz zapadni prozor Kabineta prema kojem mi je sad okrenut kauč, na sivom nebu se otvara neka rupa u oblacima, ko neko nebesko oko, a ja se sjetim fantazije o Bogu od ranije i zamišljam kako se iza rupe s lijeve strane odjednom pojavljuje lijeva strana nekog ogromnog bijelog lica, pa samo jedno ogromno oko preko rupe i namiguje mi a bore oko oka se smiješe, i ode opet brzo desno kako se i pojavio, a ja se obliznem začas i zaustim dok se nije zatvorilo, dok nije kasno: Izvini?
Vrati se, prevrne okom dramatično da mi da do znanja da sam dosadan, kaže reci?
Izvini, znam da nemaš vremena, mislim pretpostavljam, mada vrijeme je relativno i najvjerovatnije i ne postoji i boli tebe kurac za vrijeme, jel, al dobro da te ne smaram i da ne dužim, da te pitam, da mi možda slučajno nisi čitao “Dnevnike”, sve ili bar ponekad ponešto, bilo kad?
Jesam.
Pa onda znaš šta je bilo sve ovo oko Keti, kako se osjećam, šta mi je, šta mi je napisala juče?
Znam, pa?
Pa šta Ti misliš jebote b... ovaj, šta misliš? Šta da radim, možda si Ti dovoljno dobar psiholog, hahaha?
E moj sinko. Vidi, šta ti je napisala? Da ti treba dobar psiholog? E jebo ti mene ako i najveća budala na Nebu ne zna šta bi Frojd reko na to, znaš? Hahaha. Evo i On prevrće očima....
Š ... šta bi reko?
O jebote Sunce, retoričko, retoričko pitanje, znaš?
Ma znam, al me interesuje šta On misli o svemu, ako je već i On čitao, jel moguće da jest?
Možda jest možda nije, uglavnom misli da je ona histerična a ti imaš Edipov kompleks, naravno, al nije ti On baš nepristrasan, znaš, malo je ljubomoran na onaj tvoj fazon da više nikad ne izgovaraš nikom “Drago mi je.” kad se upoznaješ, nego “Svejedno mi je.”, hahaha, krivo mu što se on nije prvi sjetio toga i što je persirao ljude a ti tako mlad već skontao da nema ništa gluplje, i slično. Uglavnom, okani se sinko, nije ona za tebe, a ni ti za nju, da ti kažem ovako otvoreno, imaš dobar ukus, mislim cura je stvarno nešto posebno, pa kako hoda pa kako zabacuje glavicom pa oči, jebote i Ja se zaljubim svaki put kad se moli, al dobro si sam reko neki dan da je ona cvjetić a ti govno, to je fakat, a cvjetići od govana mogu samo da narastu, ako i to, razumiješ, malo ih pogura da procvjetaju pa dižu glavu za Suncem da ih princ ubere i pokloni princezi ili metne u rever. Jel jasno? Jel treba da pojednostavljavam dalje?
Svaki put kad se moli?
Jest, što?
Eh, a za šta li se Ona moli?
Da je više nikad ne vidiš nigdje ni slučajno pa da opet sereš o njoj na blogu! Hahaha. Šalim se, mislim i to definitivno, jebiga tako je pa tako pa šta ćeš, pa jednom ozbiljno kad se sažalila i za tebe, da se središ malo i da ti bude dobro. Al samo jednom! To je sve što se tiče tebe, a za ostalo ima da te boli kurac, NE TIČE TE SE! Jel jasno?
Znam....
Mislim osvrni se malo čovječe, imaš trideset godina a fakat se ponašaš ko dijete, jest da si donekle bio u pravu kad si se ono pitao kolko li su puta Van Gogu rekli da odraste, mada to ne znači ni da je ona kurva ni da si ti Van Gog, haha, dobar dobar, i fakat ti nikad nije kontala humor, jebote pa ako imaš išta imaš dobar smisao za humor, stvarno prejebeno, svaka čast, nema šta, al kad neko ne konta ironiju i zajebanciju i sarkazam ne konta i to bi trebalo da ti bude polazna tačka za oporavak, zapamti, nego gdje sam ono stao, živiš ko dijete, pogledaj na šta ti liči “Kabinet”, ko da ti se okotio bernardinac u tom krevetu a Milorad Dodik pravio momačko veče DJ Krmku na stolu ... Pa dobro eto hoćeš da budeš boem, da pišeš, da piješ, da pušiš, onda piši brate, imaš donekle stila i pobogatu maštu, i dobre ideje, budi dijete i svinja al nema onda ništa od Keti i sličnih, njima su najviše bitne ispeglane košulje i savršena frizura i najoriginalnija boja starki, a najmanje “prava poezija” i “majstorska proza” i “instant filozofije” i slično. Ostavi, nastavi, zaboravi, ili ne zaboravljaj ako baš “ne možeš”, sjećaj se i maštaj al ne smaraj više s tim, ni Mene ni M. ni nikog, molim te? Sjećam se kako su ti bili veseliji i jebibrižniji tekstovi prije tog sretno-nesretnog poznanstva, probaj da se malo vratiš na to, i piši svaki dan, i na kraju svakog unosa stavi jel bio dobar ili loš dan, pa nek ti metnu na nadgrobni spomenik kad umreš Isus S. Hamzić, 1985.-2066., D: [broj dobrih dana] - L: [broj loših dana], jel jasno? Znači dosta sa smaranjem, jelde da nećeš više, dobar si ti dečko, Ja znam! I ne seri s tim “seronjom”, nemaš ti to u sebi, i budi dobar prema M., ipak je ona samo dijete, obavezno budi najbolji prema njoj!
E jebiga. Dobro.
Dobro onda, uostalom ko te jebe, ne znam što mi je ovo uopšte trebalo, previše sam star za ta sranja, haj čao.
Poslije napravim palačinke, ispadnu mi loše, nikad gore, loša karma, sranje, jedva sam nagutao nekako, dvije slane sa Maminim sirom i kupovnom pavlakom i jednu slatku s Maminim pekmezom od šipka. U međuvremenu, dok sam krenuo iz Radnje i pušio na klupi kod “Bristola” i cijelo vrijeme dok sam vodio jedan od najkonstruktivnijih “razgovora” s “Bogom”, strina zvala desetak puta a ja ostavljao da zvoni dok se baterija nije ugasila, pa ću im sutra javit da mi je žao što mi je bilo iskrslo nešto.
M. došla kući, popili kafu, napravila dobar pazar uprkos kiši, pa se malo raspravljali oko obaveza, ipak se podijelimo, od danas radi svako sebi kolko misli da treba i može.
Nekad u toku dana smislio neku instant-filozofijicu o Ljubavi, pa odlučio da to ostavim za crticu, pa do kraja dana naraslo u pravu malu veliku priču sa beskućnicima Mornarem i Srcetom, mislio sam da ću možda stići i to danas, al ipak odoh da spavam, i ono što sam mislio da farbam večeras sam ipak ostavio za sutra.
Rezidencija, 26. maj, dobar dan
0 komentara
Post a Comment