Počeo Complete Works od Montaignea, svi kažu da je fantastično, meni je malo dosadno na početku, piše neke anegdote o kraljevima i markizima, papama i vitezovima, i kao šta su po njemu vrline a šta mane, valjda postane malo zanimljivije uskoro…. Bacio Virginiu Woolf na pola, možda i nije bilo baš najpametnije da prvo uzmem prvi roman, kažu da je u nekim kasnijim mnogo bolja, ko i većina, al eto reko da krenem redom. Piše po dvadeset stranica o dvadeset likova da bi objasnila zašto niko od engleskih snobova nije interesantan, jebo to. Nekad oko prvog aprila, onaj dan kad sam pravio pečat, svratio i do Američkog kutka u Radićevoj da potražim Pynchona, Carvera, McCarthya, Faulknera, ili bar Sallingera ili Steinbecka. Nema ništa, kaže čini mi se da bude jedna sa pričama od Carvera, al izgleda da je na čitanju, ako je nema na polici. Nađem Heart is a Lonely Hunter od McCullers, pročitam, odlična, i Henderson the Rain King od Bellowa, i za njega sam čuo, znam da je nobelovac, i ta je isto sranje, i nju sam bacio na pola.
Možda sutra opet svratim da vidim jel vraćen Carver, a i u gradsku, da vratim Millera i možda da dignem Čehova, mada ovih dana nešto nisam u raspoloženju za fikciju, čita mi se neka biografija, neka reportaža, antropologija, imam par dobrih o nekim amazonskim plemenima, vjerovatno onda uzmem to, ili filozofija, pa i ovo od Montaignea, ako ništa...
U Restoranu danas malo tiše nego juče, seksi djevojka sa sunčanim naočarama u plavoj košulji, crno-bijeloj suknji na cvjetiće i sa crvenim usnama i nabujalom frizurom. U skupljem restoranu, pet metara dalje, sa par stolova sa kariranim stolnjacima koje vidim samo kad izađem malo na vrata da zapalim, protegnem noge, obično jedu samo turisti, Amerikanci, Francuzi, Arapi, večeras ih je jedno pleme sastavilo oba stola i priuštilo si pravu malu gozbu, cijela uličica zamirisala od raznih jela sa roštilja i salata, sjedili su od šest do pola devet, haj reko ostaću malo duže, da ne zatvaram, možda kupe nešto kad krenu, pa ipak nisu kupili ništa.
Neki čini mi se Portugalac kupio jednu od vaza koje pravimo od flaša od cvekle koje su mi se vremenom nakupile dok popravljam željezo, pita me za srebro, promuca nekako iskidano na solidnom engleskom, jedva sam povezao šta misli, kaže kakvo je srebro na čaršiji, jel pravo, reko nemam pojma drug, ne znam ti ja ništa o srebru, vjerovatno je pravo, al ko zna. Poslije neki mladi par Australijanaca razgleda, šta god vide sviđa im se al kao jebiga kad putujemo “backpacking” pa ne možemo da ponesemo ništa, ženska ugleda Frojda na pultu, kaže sviđa mi se kako mu se piše prezime na vašem jeziku, kakav je, reko ne čitam ja to, to je od M., mada ne znam što nisam reko da je odličan, ja čitam Montaignea, pokazujem joj knjigu na engleskom, kaže ko je to, nisam nikad čula, ma reko neki klasik Francuz, kao izmislio eseje, nešto. Kaže ja sam sad kupila nekog vašeg na engleskom, nešto na H... Heto? Hemon. Jest jest, jel dobar on? Pa eto kažu da je dobar al meni nije nešto... Pa koga mi ti preporučuješ odavde, al da je preveden na engleski? Nemam pojma, meni su svi domaći sranje, stvarno ne znam koga bi ti preporučio, možda Kiša, pa joj objasnim kako se piše, mada nije ni on nešto fenomenalan, al eto bolji je od ostalih, i nije Bosanac nego Jugosloven, iz Srbije, e super svakako idem u Srbiju za dva dana pa ću potražit, hvala na preporuci i izvini što nisam kupila ništa, stvarno ne mogu da ponesem.
I ranije mi se još jedna izvinjavala što nije kupila ništa, opet neka luda, zastala pred izlogom i sve joj se sviđa, al nisu joj još legle neke pare, samo ti sjedi momak, ne moraš ustajat, sad bi ja kupila, pa poče da kuka, sve na rubu plača deset minuta, odoh da vidim jesul mi legle pare pa da se vratim da kupim, pa i ona se bavi nečim sličnim, i negdje je išla pa se desilo nešto strašno pa se sad vratila i čeka nekog al nema veze, bolne grimase i suze u očima, jebiga ja sliježem ramenima i slušam, žao mi je, šta da ti ja radim sad ženo, valjda imaš nekog da ti pomogne nekako, negdje...
M. je totalno sjebana, bivši Genije joj konačno odgovorio da bi bilo dobro da prestane da mu se obraća i da ga konačno zaboravi, nešto slično kao i Keti meni u nedjelju, mada su oni nekad i imali neku historiju i priču za razliku od mene, a ona neće, a ona neće i rasplače se na svaku pjesmu na radiju, mada sam uspio i da je nasmijem dobro najmanje jednom, neki kreten glumac u nekoj emisiji kao bira muziku i prvo govori u vezi jedne pjesme koja mu je kao draga da je on sve sam sebi završavao kad je studirao i da su ga naravno malo nervirali neki kojima su sve završavali tata i mama, pa samo jednu pjesmu kasnije priča anegdotu u vezi druge pjesme koja mu je isto draga kako je i on nekad svirao gitaru, kako je počinjao, sve je počelo u srednjoj školi kad su ga tata i mama odveli da mu kupe gitaru, baš tim riječima, a ja mu se usput najebem svega “đe god šta ima” – to nam je novi običaj, sad kad farbamo stvari za radnju sjedimo jedno pored drugog za istim stolom i slušamo radio i jebemo svima maaajku i na dobre i na loše vijesti, i na retardirane džinglove, i na reklame, nadmećemo se u psovanju, ko će maštovitije, sočnije, dosjetljivije – najebem mu se tako usput svega, tata i mama ga odveli da mu kupe gitaru, mene je tata slao da kradem drva od komšije, šta ti je Stari nema šanse, idi idi, ma neću stid me, idi vidiš da nemamo šta da ložimo, krao je i on od nas prošle zime, i tako, to je uspjelo da je nasmije, pa je poslije opet plakala na Balaševića, neće da ga zaboravi, neće, mada moraće, moraće, ko i svako, kad-tad, jebiga ko i ja, ko ga jebe i nek ide sve upičku materinu, ko i svako, ko i svako, kad-tad.
0 komentara
Post a Comment