Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (21)

Par mjeseci kasnije ... dobili pare, našli prostor, nabavili materijal, napravili robu, okrečili prostor, registrovali radnju, otišli u minus, ostali bez para, izgleda da nema šanse da već prvi mjesec ne pozajmimo još....

U međuvremenu, bio na Selu, pa malo do Provincije kod Lakija i brata, vratio se, trčim dva mjeseca po gradu, kao “završavam poslove”, sranje, samo sam smršao osam kila i nemam kad ni da čitam ni da pišem. Danas prvi dan prvog “slobodnog” vikenda od januara, ležim u Rezidenciji, perem veš, suđe, čitam, piše mi se, al nema šanse da se sjetim šta se sve izdešavalo u dva mjeseca, kolko god mi se čini da je sve prebrzo prošlo.

Par dječice u taksiju u provinciji, brat i sestra, on manje od dvije godinice, ona oko pet, pričaju nešto na nekom svom jeziku glasićima i smiju se, a ja ne razumijem ništa. Frka oko radnje, uzbuđenje, entuzijazam, rad, rad, rad, iscrpljenost, stres, nerviranje, minus, panika, svađanje, bezveze. Već je bilo nešto malo prodaje, možda i ne propadnemo tako brzo, a možda i propadnemo, ko ga jebe, vidjećemo. Svi odležali po dva do pet dana od neke zajebane gripe, samo ne ja, samo ne ja, ja sam govorio da ne mogu dok ne pozavršavam sve što sam počeo oko radnje, pa prije dva dana završim zadnje (?) papire i opuca me neka groznica i malo počne da zajebava grlo, al opet se provučem, jebiga kad znam da odležim na vrijeme kako treba, preventivno, a ostali ne znaju, i to je izgleda neki talenat, a ja ga imam, imam bar to. Procedura oko papira glupost, mada dobro je kako zna bit, dok sam trčao tamo-vamo po gradu po ovjerena uvjerenja o potvrdama i administrativne takse opet se probudio mali diktator u meni, treba mu apsolutna vlast da ih pootpušta sve i posadi deset automata sa ekranima na dodir u po jedan park u svakoj opštini, da samo pritisneš šta ti treba i završiš stvar, i možda da zavežem i po jednog vučijaka za svaki, da ih se istrenira i da ih čuvaju i da pokazuju šapom gdje se šta pritisne kad nekom nije jasno, i da im dam po jednu prosječnu platu koju imaju ove šalteruše sad.

Čitam Under the Volcano, odličan, Crnjanskog opet vratio nepročitanog, M. se naložila na Milera, pa sad samo podignem par njegovih njoj. Piše mi se (“konačna”) “ljubavna” “priča” za/o Keti (koja se konačno seli, iz gradića umobola u Grad Ljubavi, konačno, daleko, daleko, konačno, aman, aman, ah!, avaj!, baš...), novi mali Veliki Roman o Sarajevu sa stotinjak sporednih glavnih likova na sto sedamdeset pet-šest stranica, Kvake ipak odgađam za drugi, haha, odgađam, odgađam, odgađam, i seriju još odgađam, al ne odustajem zvanično, pa možda nekad fakat i napišem, ideja je odlična, nema šta, ko zna...