(DRAMICE IZ MARŠALOVE ULICE 4)
Skupo obučeni srednjovječni bračni par ulazi u zamračeni srednjoklasni stan, prvo ONA, pa ON, pale svjetlo - usamljena gola sijalica na čađavom uvrnutom kabliću na sredini plafona, jedva čekaju da pobacaju jakne/kapute po podu oko stola, tresnu po kilu ključeva na sto, bace se svako na svoj kauč od vještačke kože i zgrabe nešto da čitaju sa stola, ONA časopis o dugom zdravom življenju a ON Onove metafizike morala, pa to je Kant!, pa leže tako pola sata u tišini, samo s vremena na vrijeme ONA podrigne ili on značajno pročisti grlo, odjednom oboje prdnu tako gromoglasno da se stakla na prozorima zatresu a sijalica zatreperi na čas, spuste ono što čitaju u krilo, ona časopis, on Kanta, dignu se na laktove i oblizuju se ljuto pred svađu dok se prvo malo gledaju i ne mogu da vjeruju da im je ono drugo opet toliko krivo što je ovoliko ljut/a, onda istovremeno uzimaju dah duboko, duboko, najdublje što mogu, pa galame u glas:
ONA i ON (deru se istovremeno najjače što mogu): JAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!
(par sekundi pauze, čuje se sve jači lavež uznemirenih kerova u Ulici)
ONA: Ma Ja!
ON: JA!
ONA: E pa JA!
ON: JA! JA! JA! JA!
ONA: Ja, Ja. JA!
ON: Ja.
ONA: JA!
ON: JA!
ONA: JA! Ja.
ON: JAAAA!
ONA: JAAAAAAAA!
ONA i ON (deru se istovremeno najjače što mogu): JAAAAAAAAAAAAAAAAAA!
Nastavljaju svađu tako isto, ponavlja se pola sata, a dok se ponavlja, sijalica miga sve više i više i počinje da se puši oko mjesta gdje kabal ulazi u grlo. Pozornica se puni dimom, prelazi i u publiku, puni se cijelo pozorište i vidi se sve manje, čuje se samo kako se deru, i kašlju, počinju da kašlju i glasovi im pucaju ali ONA i ON ne prestaju da se deru, nekad kad se na pozornici vidi još samo malo kroz dim, vidi se da je izbio plamen, počinje da gori, osoblje Pozorišta izvodi publiku na trg ispred ulaza dok se ONA i ON i dalje deru, publika sjeda na kineske plastične stolice sa istim brojevima sjedišta poredane na trgu ispred Pozorišta, ako su izgubili ulaznicu izbacuje ih se preko puta, i gledaju kako gori, vatra izbija kroz prozore, lome se stkla i urušavaju grede, vatra gori, puca, širi se sve jače, sve dok ne izgori, sve dok sve ne izgori, vatrogasci spašavaju samo okolne zgrade, da se vatra ne proširi dalje, a Pozorište ostavljaju da izgori do kraja, sve do zore, publika sa numerisanim gas-maskama (koje im je u međuvremenu podijelilo ljubazno osoblje Pozorišta tako da se brojevi podudaraju sa brojevima na ulaznicama/stolicama u pozorištu, kao i ispred, na trgu) – publika gleda kako ruševine dogorijevaju i puše se na proljetnoj kišici, u zoru, a dlanovi ih svrbe i niko nije siguran jel konačno kraj, ili da čekaju još da izađu glumci i režiser, da im se naklone, da čekaju ili da konačno počnu ovacije, zvižduci, Veliki aplauz.
0 komentara
Post a Comment