Odomak 14

(Fjodor M. Dostojevski, Piščev dnevnik)

Umetnost je za čoveka ista onakva potreba kao jelo i piće. Potreba za lepotom i stvaralaštvom koje je ovaploćuje neodvojiva je od čoveka i bez nje čovek, možda, ne bi poželeo da živi na svetu. Čovek žudi za njom, nalazi i prima lepotu bez ikakvih uslova, prosto tako, samo zato što je to lepota, i priklanja joj se sa dubokim poštovanjem, ne pitajući čemu ona koristi i šta se za nju može kupiti. I možda se u tome baš i sastoji najveća tajna umetničkog stvaralaštva što lik lepote koji je ono stvorilo postaje odmah idol, bez ikakvih uslova. A zbog čega postaje idol? Zato što se potreba za lepotom razvija najviše kad je čovek u neskladu sa stvarnošću, u neslozi, u borbi, tj. kad najviše živi, zato što čovek najviše živi upravo u vreme kad nešto traži i za nečim teži; tad se u njemu i ispoljava najprirodnija želja za svim harmoničnim, za spokojstvom, a u lepoti je i harmonija i spokojstsvo. A kad nađe ono za čim teži, život se za njega privremeno usporava, a videli smo čak primere da je čovek, postigavši ideal svojih želja, ne znajući više za čim da žudi, do guše zadovoljan, padao u potištenost, tražio drugi ideal u svom životu, i zbog pojačane prezasićenosti ne samo da nije cenio ono čim se naslađivao nego se čak svesno klonio pravog puta, nadražujući u sebi nepoznate ukuse, nezdrave, oštre, neharmonične, ponekad čudovišne, gubeći takt i estetsko osećanje zdrave lepote i tražeći umesto nje izuzetke. I zato je lepota svojstvena svemu što je zdravo, tj. onom što najviše živi i neophodna je potreba ljudskog organizma. Ona je harmonija; u njoj je zalog smirenja; ona ovaploćuje čoveku i čovečanstvu njegove ideale.