Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (12)

U srijedu radio prvu smjenu, Anđela mi opet mahnula u radnju, dogovorio sa M. da idemo na neki film u sklopu sedmice španskog filma, ulaz besplatan, super, još nam M. opet nabavila trave, da doživimo film jaraaanee. Imao sam i neki dobar osjećaj da bi možda moglo da se desi da tamo sretnem i Keti, na filmu, u simpatičnom kafeu do kina, ili ispred, možda čak i da porazgovaram s njom, ili bar samo da je opet vidim na trenutak, pa bar i u zagrljaju nekog seronje, ako ništa. A onda je možda bilo do loše trave, ja mislim da nije, mislim da mi se samo nakupilo sve u zadnje vrijeme baš za taj dan, umjesto u simpatičnom kafeu do kina do filma pa na filmu, završim na žutom krevetu sobice za primanje sa velikim crvenim brojem 4 u glavnoj hitnoj, baš nekad kad je tamo negdje počinjao film, vjerovatno, i ležim i tresem se, uhvatila me neka drhtavica, nervoza, pitam se umirem li ja to, fakat, umire li mi se sad, ovako, mislim na nasmijanu Keti, tamo negdje, na filmu, u zagrljaju seronje, i na sebe, umašćenog i znojavog, tresem se tu i od duhovite djevojke u crvenoj marami primam “bocu u guzu”, kaže šta si se stiso, vidi mu face ko da ima devet godina, hahaha, opusti se bolan nije ti ništa. Nije mi ništa, to sam i ja govorio M. nešto ranije, dok smo sjedil u kafani u Centralu, nek ne zove ni hitnu ni Tetku, dobro je, samo da malo sjednem, da dođem sebi, još se i Dž. našao tu, Genijev prijatelj pijanista, slušao sam ga jednom i nije mi nešto, svirao baš tu te noći, zabrinut, donesu mi kafu, čokoladicu, sok od narandže, i deset čaša vode, samo da sjednem još malo, još malo, da se odmorim, da dođem sebi. Sjedim i gledam se u ogledalima na šanku, slušam M. kako objašnjava Tetki šta se dešava, gdje smo, nemam snage da reagujem, jedva se nagnem malo da potegnem kafu i vodu, i gledam se u ogledalu i razmišljam, ne, nema šanse, nema šanse da bi Keti ikad mogla da se zaljubi u ovakvo nešto, nema te pjesme i remek-djela, ni da napišem novu jebenu Anu Karenjinu, nema, nema šanse, nema šanse, nikad nema šanse da se ovakvom nečemu desi nešto onakvo, ne.

Na putu u hitnu, pa u hitnoj, dok smo čekali na red, interesantan haos u čekaonici, možda nekad odem samo da posmatram, nema šanse da prođeš odma jarane, vidiš da ima red, razmišljam o umiranju, da li mi se umire sad, ili ne, i šta bi se desilo ako bi se desilo, šta bi ostalo, sranje, samo sranje, ipak mi treba još malo vremena da napišem nešto dovoljno dobro, dovoljno dobro da svo ovo dosadašnje sranje ne bude uzalud, još deset godina, još bar deset godina, ili samo pet, da završim bar nešto, bar nešto dovoljno dobro da ostane, pa onda ako mora, onda nek se desi, kad mora.

Četvrtak proveo kod Kraljice, iscrpljen, uglavnom u krevetu, a malo i u dnevnom boravku, sa porodicom, slušam dnevnike na svakom kanalu sa Z., pa i poslije, kad su došli i M. i Kraljica i Tetka, šale i razgovori i dobra topla hrana, s ljubavlju, i zamišljam kako bi im svima bio drugačiji taj dan da sam ipak odlučio da umrem na onom žutom krevetiću noć prije. Oni bi bili tužni, njima bi sigurno bilo žao, M. bi se osjećala najgore, radnja bi bila zatvorena sa zelenom muslimanskom posmrtnicom zalijepljenom na vrata, možda bi Anđela krenula da mi mahne još jednom pa zastala da pročita, i baš me interesuje šta li bi ona pomislila na to, šta neko kao ona uopšte misli o nekom kao ja, i kad sam tu, kad mi maše, i ako bi se desilo tako, da samo vidi na papiru kad mi je “dženaza”, gdje, i ko je sve ožalošćen, konobari po gradu bi samo nastavili da bauljaju svoje poslove u ambijentalno osvijetljenim kafićima sa velikim staklima, i smećari, i vozači tramvaja, i putnici, milion putnika natrpano u olimpijske krševe tamo-vamo svaki dan, i klupice u parku, lijeva ljubavna, desna klošarska, i umjetnik u ljubičastoj jakni sa dobermanom koji bi iz godine u godinu postajao sve manje i manje razigran, do smrti, samo ne bi bilo jedne uzdrhtale životinjice u Rezidenciji da ih posmatra kroz ogromne prozore s rupama od gelera dok puši, tragično, nema šta. Pa roditelji, pa brat, pa dženaza, fakat bi me zakopali u onu ilovaču na selu da mi crvi prave orgije u vilicama i voziće kroz očne duplje, da mi krezavi idiot s bradicom nabraja gluposti na arapskom ... moraću nekom da objasnim ovih dana da im nikad ne bi halalio ako mi to urade, ako se desi, nekom od povjerenja, da mu garantujem da se vraćam da ih sve proganjam u snovima i da im škripim kapijama i lupam vratima ako mi naprave to. Nek me samo bace na metar-dva drva na Oblom, umotaju u znojavi čaršaf (još kad bi se i Keti bar jednom oznojila u njemu, ah!), poliju benzinom i zapale, kao džoint, naravno, pa možda me vjetar bar tako nekako odnese i u Amsterdam, ili u Keti, ili oboje, bar malo, ako je već tako nemoguće u ovom obliku, dok sam još “živ”.

Mislim da još samo I. koja me poznaje i privatno čita ova sranja, pa evo ti molba, I.: ako mi se stvarno desi ranije nego što planiram, nekad nenadano, niotkud, kao što je moglo ove srijede dok je trebalo da najnormalnije napušeno doživim neki španski igrani film, obavezno kontaktiraj M. i Kraljicu sa molbom u moje ime da pročitaju ovo, i da znate svi da sam bio ozbiljan s tim!

Ali nema veze, nije se desilo, još se nije desilo, i dalje mislim da u stvari i nema šanse da mi se desi, imam tih sedam-osam prejebenih romana u glavi i bilo bi glupo od svemira da me zgnječi dok ne uobličim to, uostalom komunicirao sam sa sobom za pedeset godina prije par dana, tako da nema brige, uopšte. Cigare ipak definitivno bacam dok se ne popravim malo sa energijom, i pitam se da li da probam da se obratim Keti, da je zovnem da se vidimo još bar jednom, da joj objasnim šta mi je bilo prošli put?