Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (6)

M. govori da sam totalno voljiv, sa zajebanim naglaskom na totalno, i još se naljuti kad se odbranim da ja mislim da nisam uopšte, ne. Na primjer, izradio sam A. za gitaristu, nije mi se išlo, a i dobar izgovor se stvorio čim sam odlučio da mi se ipak ne ide taj dan, tako, na to, pa još danas, zamoli me da joj pogledam neki katalog, treba da se prepravi nešto a ona nema vremena, u frci je, reko nemam ja pojma o katalozima, ne znam, kaže znaš znaš, dobro, daj da vidim, eto ti pa uradi molim te, hitno je, bolje da nije govorila da je hitno, da je rekla bilo šta samo ne da je hitno, otvorim, pogledam, haos, da se radilo kako treba ispočetka bilo bi pola sata-sat posla, ovako bi trebalo sve ispočetka i ne radi mi se, neću da radim tako, opet izmislim izgovor i izgubim se s interneta, nadam se da ćeš stići sama, ja ne mogu, ćao. I na primjer, Keti. Ona misli da sam totalno odvratan, na primjer. I baš danas kad sam otkačio A. čučnem nad grijalicu da upijem malo toplote, dignem pogled kroz jedan od prozora sa rupom od metka prema parku, kad tamo Keti, ili neka njena dvojnica, možda, s nekim zdepastim glavonjom, kako je moguće da neko ko ima priliku da bude s Keti, umjesto da je gleda, zabije glavu u sendvič, a ona gleda prema Rezidenciji, ili bar prema zgradi, bilo mi je žao što nemam bolju dioptriju, ili dvogled, ovako mi je ostalo samo da nagađam, i kad su pričali o torbama i o telefonima, i kad je zijevnula par puta, bio sam sretan što joj je dosadno s njim, i kad su nešto pokazivali na fasadu i lukove iznad mojih prozora, nisam bio siguran vide li me uopšte, ako vide nek gledaju, boli me kurac, ja sam imao priliku da posmatram nju, pa  i da se pravim da gledam dobermana, ako joj smeta, sjedili su na lijevoj klupi, na kojoj sam se juče zainteresovao za slučaj pokrivene djevojčice koja se satima porno-žvaljila s momkom, mislio sam da im je to zabranjeno, bar se Keti na moju sreću nijednom nije zažvaljila s glavonjom, iz nekog razloga bilo bi mi teško da to gledam, i ovako mi je bilo malo čudno dok sam gledao kako se smije razigranom mladom dobermanu koji se igrao sa sijedim gospodinom u ljubičastoj jakni kojeg isto posmatram već danima i pitam se odakle mi je poznat, uvijek u toj jakni, pa se baš danas sjetim da je neki slikar koji je nekad sarađivao sa Z., možda, pa mi se zato par puta pojavljivao u radnji, svaki dan se igra sa živahnim dobermanom, i danas, a njoj se vjetar poigravao sa šiškom dok je zabavljalo da ih gleda, Keti, ili neka njena dvojnica, možda, a meni se sve to malo poigralo s emocijama, džabe se ložim da sam sve hladnokrvniji i hladnokrvniji, jesam kurac, bar sam izdržao na nogama dok su sjedili, prošlo je petsto-šesto automobila, petnaestak tramvaja i možda isto toliko baba pretrčalo ulicu do bolnice ili na povratku iz nje, a poslije, kad je s glavonjom odlelujala na prstima  u nepoznatom pravcu, kao onog avgusta kad sam joj se zgadio za sva vremena, a ostala samo ideja o njoj da se vrti, uvijek tu negdje, sjetio sam se da nam je ostalo nekog jeftinog likera od neku noć, dovoljno da se malo napijem, a premalo da se olešim ko bog, da se ne brinem da bi mogao da pretjeram pa da ne budem u stanju da odem na premijeru neke predstave za koju je Kraljica opet pomagala na nečemu, pa nam nabavila karte, gledao sam još malo kroz prozor dok nije prošlo još pet-šest tramvaja, pravi-pravcati Troka, i pedeset-šezdeset manekenki zbog kojih bi mi bilo totalno svejedno da sam ih vidio da sjede s glavonjom na klupi, umjesto što hodaju same i zamišljene, kao da su usamljene, svejedno, svejedno, totalno svejedno.

I Martica se javila da odustaje od lokacije, ipak je našla nešto bolje, ništa od brze love, a možda se uopšte ne bi ni isplatilo, možda bi mi seronje iz ekipe samo usvinjile ovo malo čistoće za koju smo dali krv, sreću, suze i znoj, haha, u Rezidenciji, nema veze, drugi put, sretno s filmićem, Marta!

Rezidencija, 7. novembar