Dnevnici neiskrenog Isusa Hamzića (44)

Novembar i decembar prođoše začas. I dalje imam sve spremo i samo čekam februar da dobijem vizu, pa zbogom žohari, pozdrav iz bavarske zemlje Robo-poso-kuća-birtija-safari, itd. i sl.

Zadnjih par sedmica radio previše, od pola sedam ujutru do dva-tri noću, uglavnom, nemam pojma otkud mi opet energija za to sranje, mislio sam da neću moći tako više nikad. Pijem neko novo englesko željezo, pa možda je do toga, ko zna?

U međuvremenu proveo i nekoliko najviše ravnodušnih sati sa bližom i otuđenom rodbinom, s kojom u svakom slučaju imam sve manje zajedničkih, kao uostalom i sa svim ostalim čovječanstvom.

Za praznike ipak najviše odmarao, hvatao gledljive filmove na teveu, konačno uhvatio onog Stojednog dalmatinca kojeg sam nekad davno počeo da gledam i bilo mi krivo kad je neko prebacio al ne dovoljno da se usprotivim, i Gladijatora, između ostalih, i još neke kojih se trenutno ne sjećam, da me jebeš. Drkao.

Otkad mi se sve nešto piše esej na temu: Hipster-liberalni halal-fašizam rano-post-seksi-antropocenom, pa nikako da se “odista” posvetim tome.

Ne čitam, ne pišem ništa. Jebiga, kad sam “privremeno” posvećen napredovanju u “poslu”, evo me učim nove stvari na teme koje me ni najmanje ne interesuju ko najbeznadežniji depresivni student, jbmb, da me jebo.

Svratio u neku zubarsku ordinaciju, usput, osjetio par pukotina jezikom, usna šupljina godinama puna potisnutih crvavih crkotina,  pa haj reko da to ispopravljam pred novo beznadežno veliko životno putovanje koje kao da nagovještava novu iliziju uzbuđenja, možda i da zamijenim par dotrajalih plombi. Neka teta šes-sedam godina mlađa od mene s plavim očima i realističnom facom, kaže zini da pogledamo šta ima. Zinem i zamišljam da joj izgovaram: “Čestitam, dobili ste Vaš prvi pravi pravcati zub da se igrate stomatologije, sretno!” Kaže sedmica, šestica, petica gore lijevo, dole dva, s druge strane još dva-tri. I da zamijenim plombe sveukpno sedam-osam. Jebiga, slegnem ramenima, ubi me jebi me radi mi šta hoćeš, moje je je samo da dođem na vrijeme u dogovorenom terminu, i da zinem.

Nikad nisam bio siguran koja mi je ona bušilica najgora, zujalica, brujalica, ili hiltončica, pa sad kad sam ih zapisao sve se kazalo samo od sebe. Pa mi buši tako dva tri komada prvi, drugi put, prepusti me nekom još mlađem stažisti u odnosu na kojeg mi je ona prvobitna postala dalaj lama za stomatogiju koju sam samo jedva čekao da me opet preuzme u svoje sigurne sveznajuće ruke. Pita me na početku hoćeš anesteziju, hoću, pa kad mi je puknu navaljuju mi se laktovima i uvaljuju svakakve metalne spravice u usta, a mene boli kurac, ne osjećam ništa, samo čujem zvukove bušilice i osjećam vibracije kao da mi neki beznačajni neznani komšija odozgo (ili odozdo?) renovira ve-ce.

Mislim da joj smeta što je ne persiram, a ja se sve tjeram da izgovorim Vi, pa dok udahnem da kažem čujem se kako to izgovaram i odlučim da bi mi se baš time cijeli život konačno sveo na najodvratniju laž i u zadnjem trenutku ipak kažem samo Fala ti, vidimo se sutra, prekosutra, uskoro, kad god, idući put.

Par puta prošetao s Čaršije do Jazbine u Zmajevoj ulici novoj-staroj-uskoro-bivšoj kući, kroz magle i smogove i vjetrove i mećave u najromantičniji sumrak-na-mrak, i nije me spopala nikakva nostalgija ni sentimentalne ljubavne biološke hemijske Keti-reakcije ni asocijacije, skoro nikad.

Gospođica Šumska Vila me ponovo e-ignoriše, a ja se pravim da sam ravnodušan, opet.

Bolje da ništa i ne “pišem” kad pijem, zar ne.

Jazbina, 3. januar (sedamdeset posto dobro, otprilike)