Dva-tri sranje mjeseca ... Ne radi mi se ništa, ne ide mi se nigdje, ne piše mi se ništa ... nemam kome ... nemam pojma otkud mi ona ranija ideja da neko vrijeme jesam ... nemam ništa, imam samo dugove ... dovoljno da me tjeraju da ustajem iz kreveta svako jutro ... perem veš, sušim, mijenjam posteljinu, nekad čak operem i kosu ... ne mogu da zaboravim, a imam potrebu, sad mi je to jedina potreba ... da ono od ranije prestane da mi treba ... i da mi ne trebaju nikakve analize ni dijagnoze, samo da prestane, da zaboravim da mi je trebalo nekad ... nekad sam bio ravnodušan, ranije, prije, sad mi treba da mi to treba više nego ono što mi ipak najviše treba ... jebo majku ...
Slušam neki nepoznati lokalni radio, pustim kad legnem da spavam ... a najviše mi se samo spava ... nema reklama ni priče ... ni “moderne” muzike ... tj. aktuelnih hitova ... to se vrti na njemačkoj stanici koja nam nekad svira na poslu ... “work, work, work”, “once I was seven years old”, “I aint yo momma” ... jebo majku ko ono sluša ... na ovoj mojoj noćnoj je podnošljivije ... probudi me neki Dženo sa jutarnjim programom ... ima iritantan glas, al nije strašno kad se navikneš ... sad me ne neki način i obraduje kad počne da progovara oko sedam ... neka konstanta, nek se nešto ne mijenja svaki dan ...
Za dvije-tri sedmice idem na mini-putovanje ... konačno malo dalje od Balkana, samo malo, jedva, pa opet zvuči bajkovito ... prvi put ikad ... jebo majku pa tačno niko nije propatio ko što sam ja propatio ... sa Bracom i Delbojem s posla ... vidim da sam im pokupio ovo “jebo majku”, možda nekad opet počnem i da se kontrolišem malo, ako mi više ikad bude stalo da se dopadnem ikom (kome se to ne dopada, možda)... pa usred aprila skontam da sam izgubio pasoš ... nikad nisam izgubio ništa u životu, i sad izgubim pasoš, prvi put kad mi relativno ozbiljno treba ... pa zahtjev da poništim, pošalju me u Provinciju da se obratim tamo, pa dan, dva, tri, marčica po marčica krizica, na kraju opet platim onaj brzi, bude za tri dana, evo ga u kutiji s ostalim manje-više bezvrijednosnim papirima, čeka ...
Jebiga nisam ravnodušan ... a nekad sam bio ... ono ljeto-dva mi je bilo baš svejedno, a sad ipak ne mogu da se natjeram da napišem ni figurativno da se nešto kao “patim”, imam dovoljno za hranu i krevet, ne boli me nijedan zub, ne boli me ništa, nikad mi nije ni trebalo ništa više, sve dok jednog dana ... jebiga, dešava se, ne kažem da sam samo ja ... al nije ni neki provod, tuga, apatija, depresija, usamljenost, suze ... i hiljadu-nula za bogove ... ili najoptimističnije hiljadu-pet-šest ... a ne igra mi se više uopšte, ne sjećam se kad je prestalo da mi se igra ... a nisam sklon ni ozbiljnim drogiranjima, pa samo strpljivo, strpljivo, možda se nekad nešto desi, možda i ono “konačno odrasteš”, nikad se ne zna, možda je tako lakše, pišu mi se svakakve gluposti opširno al jebiga kad nemam kome, treba mi da zaboravim da nisam ravnodušan, kao nekad, kao ranije, kao prije, a šta ako je to nemoguće, šta ako nikad ne zaboravim, nikad, jebiga, bezveze ...
Jazbina, 6. juni (10% dobrih dana, ostalo loše)
0 komentara
Post a Comment