Na Selu ništa novo, osim što se Stari sve češće žali na zdravlje ... pa ipak ne popušta ni cigare ni rakiju ni pivo. A i ne žali se, u stvari, samo mu je sve teže da sakrije kad ga zaboli ... jebiga stara škola, stare kosti, stari živci, star Stari, sve više. Proveo subotu i nedjelju ujutro uglavnom izvaljen na ostacima stare porodične ugaone garniture, malo bezuspješnih pokušaja komunikacije s članovima porodice, malo televizija, malo pokušaja da čitam Virginiju Woolf - čini mi se da je ona ipak svakom rečenicom htjela samo da proba da nekom dokaže da po njoj neke obrazovane žene mogu da budu isto tako zanimljive kao i neki obrazovani muškarci, možda sebi? Jebiga meni nije, meni to djeluje isforsirano, dosadno, lažno ... Pa opet ovu možda ipak pročitam do kraja.
U rano popodne na autobus, nazad u Sarajevo, rano proljeće, sunčan aprilski dan, nasmijani ljudi i dječica i vedre boje. Na stanici na Ciglanama sretnem sretnu porodicu, Genije, Princeza, i Beba, na kraju šetnje, krenuli kući. Ipak pristanu na kafu tu negdje u prolazu, u blizini, provedemo par relativno veselih sati, pa se naked ipak dignemo, svako svojoj kući. Krenem pješice, na novu adresu, u Zmajevo Gnijezdo preko puta Ekonomske škole, ulica Zmaja od Bosne broj taj i taj, Alipašinom pa Titovom posred Marindvora, gdje sam prvi put vidio da na zelenkastoj staroj zgradi preko puta ... žućkaste? ... stare zgrade sa velikim natpisom “MARIJIN DVOR”, otprilike isto tako velikim zlatnim slovima piše “HALID DVOR”. Pored blještavog tržnog centra na Vilsonovo šetalište, prva slobodna klupa stotinjak metara niz Miljacku koja donekle i kao može da asocira i na ozbiljnu gradsku rijeku kad se sve kockice poslože kao danas, ponekad kad je ovako lijepo neradni dan, veče, pa čak i prije paljenja narandžastih uličnih lampi, koje su nekad dok sam ja posmatrao šetačice i šetače samo odjednom postale upaljene, izgleda da sam počeo i da trepćem previše sporo. Mamice i kćerkice, tatice i sinčići, porodice, zagrljeni mladi parovi, usklađeni stari parovi, drugarice, drugari, stari prijatelji, mladi poznanici, znojave debele djevojčice crvenih obraza u trenerkama trče da smršaju malo, a mršave blijede ljepotice koračaju na prstićima, voze nova čista bicikla, rolaju se, nasmijane i tužne, istovremeno, mada su svi bili više nasmijani, i mladi i stari, opušteni, i neke ptičice su još cvrkutale za laku noć, kao iz neke reklame za raj, kao da su svi koji su zalutali u tu alejicu večeras ostavili zemaljske gluposti na bilo kojem od prilaza kroz koji su dorolali tu.
Novi stan je dobar, novi stan nije loš. Ne nedostaje mi M., nisam ni usamljen, kao što svi koji me ovih dana pitaju kako mi je u novom stanu izgleda tragično pretpostavljaju da jesam, uz obavezno dodatno pitanje jesam li “našao curu”, tj. “guzim li šta”, kao da samo ja ne shvatam “traženje” toga kao traženje posla, daj-šta-daš, samo nek se dešava nešto ... odgovara mi što sam konačno sam. Ipak sam tužan, ali to mi je čini mi se samo konačna hronična dijagnoza, i nema toliko ili uopšte veze sa adresom ili brojem kvadrata ili stepeni celzijusa u prostoru u kojem ipak najviše samo prespavam, između odlazaka i dolazaka s radnog mjesta, na kojem nastavljam da se zadržavam samo zato što sam se kratkoročno pomirio sa poukom iz bajke i basne da se tako mora, pa šta. Konačno uhvatim po par sati pred spavanje da ponešto i pročitam, nakon pet šest mjeseci pauze, Hitchens, Updike, i to što sam počeo juče na Selu, Lighthouse od V.W.
Pitam se koliko li je od izginulih ili iskasapljenih na aerodromu u Briselu, dok je možda polagalo cvijeće i šaralo grafite i stavljalo francusku zastavu preko profilne slike na facebooku, dok je sve to radilo, i poslije, pomislilo da je možda ono sljedeće, da je samo pitanje dana, kad-tad. I glupa pitanja u komentarima na članke u novinama, a što niste postavljali turske i pakistanske i ostale zastave preko sličica i Ajfelovog tornja kad se desilo tamo, kao da je iko iz Evrope otvorio pakistanski portal i bilo mu bitno kako se piše u Pakistanu i Turskoj kad se nešto desilo u Americi ili Evropi. I arapska nekultura tugovanja za nesrećama u formi zavijanja za osvetom dok je sve što nude čovječanstvu samo da-nije-žalosno-bilo-bi-smiješno-zaostali divljački islam i nevjerovatno morbidan način “života” svaki dan, i evropska naivna humanost u odnosu prema frustriranim beduinima koji se iznad svega pale samo na svojevrsnu-majmunsku umišljenu povrijeđenu čast, i neiskvarena djeca koja bi da se svi samo vole i samo da rata ne bude, da je mir. Svako ko nije tužan ovih godina je idiot, i blago njemu u trećem licu jednine, valjda, može samo da mu se tužno zavidi i/ili sažaljeva i posmatra i očekuje bilo koja vrsta komično-tragičnog preokreta, svaka vrsta inteligentnog života je u principu beznadežna, možda je samo bar nekom usput zabavno, i opet nikom ništa, kako god, pa šta.
Upoznao Gospođicu, tj. elektronski, a možda i uživo za koji dan-dva. Zaprijetila mi da ne pišem ništa o njoj, udaljiće se ako slučajno napišem nešto, pa se opet udaljila jer se od mene najlakše udaljiti, valjda... Kaže previše kukam da sam usamljem i depresivan i očekujem da me se spasi od svega toga, tako me shvatila, da očekujem čak to i to od nje. Ipak mi je pomogla da donekle zaboravim Keti, pa ipak ne skroz.... Glupavo pisanje o glupostima može da bude zabavno sve dok se ložiš da to interesuje nekog tamo, samo nekog, samo nju, a ko jebe ostale, onda ti treba novi motiv kad shvatiš da ni nju nije interesovalo ništa, nikad, naravno da nije, pa ipak neke iluzije ponekad posluže dobro, a možda i ne posluže, i to je naravno samo iluzija, kao i sve.
Pa opet mi se počinje neki roman o Sarajevu, ovih dana, u svakom slučaju, možda me krene, ko zna....
Jazbina, 3. april (trećina dobrih dana, dvije trećine loših, pa šta?)
0 komentara
Post a Comment