Večeras završio ranije s “poslom”, oko pola sedam, inače ostajem do sedam-osam jer ujutru kasnim pola sata-sat skoro svaki dan. Spustim se niz pedesetak stepenica, pa cik-cak zamašćenim krivudavim uličicama nizbrdo do stanice ispod nadvožnjaka na Ciglanama, na stajalištu nema taksija, čekam da naiđe nešto. Neka uznemirena ženska čeka ispred mene, prolazi stotinjak vozila a nijedno upaljen taksi, pa nekad odnekud ipak eto poluraspalog jednog, ženska se baci na put da ga zaustavi i ode, a ja ostanem da čekam drugi. Gledam pekaru preko puta petnest-dvadeset minuta, nema taksija, pređem da kupim pileći burek za depresivnu večeru za jedno, to je ona ista pekara s onim pilećim burekom zbog kojeg me ujutru zlostavlja vrana pa sam prestao da to doručkujem zbog nje, al naveče je nema pa mogu, a večeras nema ni taksija, nigdje nijednog, sve dok se potparena vrata pekarice nisu zatvorila za mnom kad sam ušao da kupim burek, kroz koja se ipak zamagljeno vidjelo da je prošlo šest-sedam upaljenih taksija dok sam ja u pekari sačekao da dođem na red. Izađem iz pekare, vratim se na stanicu, ipak eto nekog taksija odma.
Ovaj mjesec se vozam taksijima više nego ikad zbog smoga, jebo majku ujeda za grlo i bole pluća i smrdi i ne vidi se ništa i Sunce je otišlo u Francusku a ko jebe nas koji smo ostali tu, i samo se dimi odsvakud ko da Sotona lično negdje na Vrelu Bosne polako-al-sigurno konačno kremira Boga ... sjednem naprijed na suvozačevo mjesto i uglavnom se odma zamislim nešto, naravno najčešće o Keti, npr. bog zna gdje li je sad ona i kako joj je i šta li radi i ima li ikog da se izmotava da je nasmijava ili možda i ona najviše plače za nekim il nečim, al opet gdje god da je bar ne udiše ovo govno od “vazduha” u ovoj kanalizaciji od selendre, i slično, pa se odjednom uhvatim da je prošlo pola puta kako se vozim s likom a nisam progovorio ništa, ko da smo dva robota na pokretnoj traci s jedne slučajne robot-lokacije na neku drugu, pa mi bude krivo pa i progovorim poneku o vremenu, smogu, fudbalu, reprezentaciji, ženama, ležećim policajcima, semaforima, sarajlijama, došljama, mada opet i kad se “zapričamo” ja se više skoncentrišem na žmigavce i semafore i raskrsnice i trgove i jugoslovensku ljubavnu muzikicu s radija u pozadini i jebiga opet me sve podsjeća samo na Keti ... Jednom sam ipak uspio da izgovorim da ovo džehenemsko vrijeme odgovara ovom močvarnom karakteru ljudi, jebo nas koji smo ostali, da smo više ljudi nego žohari već bi otišli svi i bolje se vidimo ovako ko dvonoge spodobe pod zamašćenim uličnim svjetiljkama kad gmižemo kroz zadimljenu noć nego na najsunčaniji proljetni dan, ili nešto mnogo kraće u tom smislu, što ga je impresioniralo toliko da se okrene da me pogleda na semaforu na Skenderiji, i da se složi da jest-jest, jest bogami, da znaš.
Praznici, Božić, Nova godina i jeftino vino i cigare, mada ne najjeftinije ovaj put, uzeo sam neko duplo skuplje, i evo što ga manje ostaje u flaši sve se više kajem što nisam uzeo najjeftinija dva.... Muzika na radiju je noćas zamišljena za ljubavnike i porodice i jebibrižna društva, pa mi je zato još depresivnija jer sam ja opet ipak najradije sam, a i radijator nešto slabo grije, jebo majku, hladno mi je, pa ipak je dobro vino jer mi se spava i alkohol ubija romantične ideje a romantične ideje su najdepresivnije kad znaš da nema šanse da se ostvare ikad, nema šanse, nema šanse, nema šanse, nikad pa nikad, a možda ni tad, haha, ha-ha-ha-ha, haha?
Sretan Božić svima koji slave Keti! :D
Sklonište, 25. decembar
0 komentara
Post a Comment