Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (34)

Jebiga, opet neka zajebana depresija danima, ležanje u krevetu po cijeli dan, ili skoro cijeli, ipak se dignem da odradim drugu smjenu u Radnji ... a “obaveze” nek se gomilaju ko ih jebe, i slično. Prekjuče se pojavi lik nekad naveče, dobar momak, stidan, skroman, sve, objašnjava mi kako je zamislio neki set od tri kutijice, možel se to odradit za četvrtak, reko može može, uzmem avans, pa juče stignem pet minuta pred zatvaranje da isprintam slike koje mi je poslo, dođem kući oko devet i kao radiću svunoć da to završim do deset ujutru... Ipak pustim ono od Bejkera da se ponavlja beskonačno i prespavam, probudi me alarm u devet samo da mu pošaljem poruku da mi se kao “iskomplikovalo” nešto, možel za petak? Kaže možel ikako do deset večeras, valjda mu je za neki rođendan ili godišnjicu, haj reko nije problem, “potrudiću se da bude”. Prespavam opet do tri popodne, jedva se natjeram da ustanem, pojedem neko pecivo s višnjom od sinoć, jaka kafa i cigare, javim M. da “danas nešto nisam dobar i ne mogu u drugu, pa ti radi ako možeš ili zatvori, kako hoćeš” i konačno počnem oko četri-pola pet, završim u petnest do deset i zovem ga da mu potvrdim da sam uspio, sletim do čaršije taman nekad oko deset i dvadeset kad smo se dogovorili. Kaže super su ispale, fala ti što si se potrudio, i ostavi mi još petaka viška što sam se “toliko trudio” da ipak završim danas. Haj reko onda da se počastim malo za sav taj trud, svratim u onaj Metropolis u Kundurdžiluku na kafu i kolač, ukupno šest maraka.

Na taksi uzbrdo kući, tri marke, nije mi se planinarilo tako kasno, promijenim posteljinu, reaktiviram i jorgan, par noći sam se smrzavao samo s dekom, uzmem da dokrajčim ono malo viskija što je ostalo, i evo sad se sjećam još samo da mi se nešto pisalo, al nikako da se sjetim o čemu i zašto...

U ponedjeljak stigle knjige iz Amerike, The Crying of Lot 49 i Gravity’s Rainbow, Pinčon, uvijek se obradujem kad otvaram onaj paketić, ko nekad za Novu godinu, još skoknem do biblioteke da vratim Hamsuna i Strindberga, uzmem opet par stvari od Strindberga u centralnom u Mis Irbinoj, i još nađem Faustusa od Mana u onom odjeljenju za Stari Grad na ćošku kod onog mosta “Ljubičasta obrva noću”, nemam pojma kako se stvarno zove...

Otkud sad depresija, vjerovatno je najviše do one svađe, a malo i do najnovijeg blesavog pokušaja da se opet “upoznajem” s nekim, izgleda da sam definitivno zaboravio kako se radi to, a nekad sam stvarno znao, sad se samo bezveze naložim i uzbuđujem ko da imam devet godina, a ne dvadeset devet plus (ovo sam već jednom iskoristio za nekog drugog čini mi se? haha)...

Nervira me naglo zahladnjenje, mada mi se ipak sviđa kad se natjeram da izađem napolje, kad hodam, opet ona glupava melanholija zbog melanholije, sve miriše na školu i ženske kaputiće i čizme i osvijetljeni izlozi kad se smrači i kako se svjetla presijavaju od nakvašene ulice ... pa još gledam dok prilazim jednom od izloga s kolačima kako se parkira automobil na trotoar ispred, izlaze mama i sinčić, tata pali sve narandžaste žmigavce i mijenja stanicu na plavo osvijetljenom radiju u tami, okrenem glavu kroz izlog i gledam ono dvoje kako biraju kolače, unutra je sigurno toplo, i u slastičarni i u automobilu, a napolju rana jesen i hladan vjetar i zamiriše mi na nekad davno kad sam imao porodicu u zaboravljenom gradiću na jugu, i mamu i tatu i brata i auto i možda smo nekad isto ovako birali kolače, poslije škole, poslije posla, u ranu jesen, i jebiga sjebem se malo, pa bar je bilo nekad, i to je bolje od nikad, pa i ako je nikad više, nema veze, ko ga jebe, sad bar imam za viski i hranu i krevet, i to je nešto, pa šta...

Eh, sad se sjećam, pisalo mi se neko sranje-mišljenje o ovom sranju sa izbjeglicama-imigrantima, ne mogu da prestanem da čitam o tome ovih dana, iz najraznoraznijih izvora, i kako god pogledam nije mi jasno i čini mi se da se opet sprema neko veliko sranje da se malo “smiri” populacija (a pod tim utiskom sam već par godina, i “simptomi” se samo pojačavaju iz mjeseca u mjesec) i ko ga jebe, šta da se radi, možda mi se bar posreći ako bude neki rat da me rani pa da završim u nekoj improvizovanoj bolnici u nekom samostanu u nekoj vukojebini ko zna gdje, kad tamo dolazi da mi promijeni zavoje volonterka – Keti! Haha, pa to bi bilo vrijedno sto miliona “nedužnih” života, ko ga jebe, samo tih par minuta pažnje, pa i nek zamota najgore moguće inficirano pa nek umrem od gangrene ako treba, ionako mi se više uopšte ne živi, a pogotovo ako se stvarno izdešava neko toliko sranje, a moglo bi, čini mi se da bi moglo, mada možda se samo sjećam da mi je uvijek bilo impresivno kad u predratnim romanima/esejima/dnevnicima čitam tako neka “proročanstva” da se sprema veliko sranje pa se fakat desi, pa se sad samo malo pravim da sam i ja genijalan prorok, u svakom slučaju nikad se ne zna i ništa nije nemoguće itd. i sl.

Sklonište, 10. septembar (3-4 loša dana)