Večeras ide: ne sjećam se kad sam pisao zadnji put. Nekad u junu, pred “papu” čini mi se, nešto mi se ne vraća da čitam zadnji unos. Pa bilo je preokreta, na primjer: žohari su nas ipak isjerali iz Rezidencije, ogromna odvratna crna govanca od po tri-četri centa, gamižu po ćoškovima i po sudoperu ko neki dinosauri i ukoče se kad upališ svjetlo. Nekad oko bajrama se naoružamo sprejevima i nekim otrovnim “klopkicama” i tečnostima i entuzijazmom da im jebemo sve po spisku, pa i po cijenu pomora ribe u Crnom moru, dođemo u Rezidenciju, pravimo kafu pred obračun, kad tamo preko M.-inog kreveta gamiže jedan ogroman, pobježe ispod jedne strane kreveta na drugu, ko neka tarantulica, odvratno, jebo to, ona popizdi, još kad nam se nakote na hiljade po stvarima, sjednemo i isplaniramo selidbu, svakako ide zima a visoki debeli zidovi u Rezidenciji ne jebu dvije pohlepne grijalice itd. itd. i sl. Preselimo se za bajram, sad živimo u Okrugloj na Bistriku, kod Tetke-B., ja sam dobio malu sobicu dva-sa-dva, ona malo veću, imam prozor s pogledom na nečiji zarasli travnjak i da nema mrežice ne bi se usudio da ostavim otvoreno da mi se ne bi nakotile zmije. Bliže je Radnji, deset minuta nizbrdo, dvadeset uzbrdo, jeben uspon pred kraj al već se navikavamo, polako, i trebalo m je malo vremena da novom prenoćištu smislim odgovarajuće ime: nek bude Sklonište, sviđa mi se to.
Sjećam se nekih konja i konjanika u narodnim nošnjama, valjda za “Ajvatovicu”, Titovom, pred “papu”, idem da otvorim nekad oko deset, tad smo još bili u Rezidenciji, gledam i slušam reakcije prolaznika, jedan momčić priča u telefon nekom prijatelju: “bogami, u centru grada, da vidiš koji su, hodaju, seru, nema šta ne rade...” Za “papu” smo očekivali dobar promet, al kurac, nigdje nikog, M. je bila u Provinciji, za vikend, ja radio, pred kraj dana se odnekud dogega neki pijani Poljak u dresu fudbalske im reprezentacije, gleda mi tacne i kupi dvije, sluša mi muziku i pita: “Šopen?” Reko jest, pokazuje na grb na dresu, osmijeh od uha do uha i kaže: Naš! Haha, jest, jest, vaš.
Nekad oko jedanestog jula postave onaj spomenik pored klupice mi preko puta velikog tržnog centra, sad je prva niz saobraćaj, nema više onih novih, bile su dvije nove prije te. Pa i ta moja, prva, bila mi je nešto zauzeta svaki put kad sam prolazio, mada više i ne prolazim često, tih dana poslije selidbe sam svraćao par puta po neke zaboravljene sitnice, sjednem na jednu od mermernih? bijelih oko one fontane-spomenika ubijenoj djeci Sarajeva da zapalim. Jednog od tih dana je bio neki dječak, pet-šest godinica, plavokos u plavoj teksas-košulji i farmerčicama, sa zvjezdanom frizurom, isti Mali Princ. Igra se oko fontane, naginje se i gura/dovlači kamenčiće u one barice/dječije stopice u bazenu fontane, a mama mu puši na obližnjoj klupi i razmišlja o životu. I nakostriješena debela svraka u obliku patke, nosi stvrdnuti komad peciva u kljunu, baca ga u jednu od stopica/barica i gleda uokolo neko vrijeme, čeka da se smekša, pa jede. Onda još tri-četri manje drugarice-vrane isto.
M. i Kraljica mi našle blog i pročitale na preskakanje samo dijelove gdje se pominju. M. kaže “pa eto, sviđa mi se poezija”, haha, a Kraljica da ima dijelova koji su joj uvredljivi, al neće da kaže šta. I da im je sad jasno što Keti neće da ima ništa sa mnom, ni da me vidi, kad se onoliko “ponižavam”. Kako se ponižavam? Konretno onaj dio da ne jebem ništa i da se “čuvam” za onu neku idealnu izmišljenu koju nisam ni izmislio kako treba. Pa i Genije, i on me par dana poslije pitao da mu dam da pročita blog, haj reko sad kad se već pročulo, potraži tako i tako. Pročita i par dana ne govori ništa, onda počne opet malo češće da me zove na kafe i nabacuje teme oko toga, pa odjednom kaže pročito sam, pa eto ima nekih zanimljivih dijelova, ma reko dobro je to, zadovoljan sam, jest otišlo malo previše u patetiku oko “Keti”, al jebiga tako je ispalo, šta da se radi. Mislim da mu se najviše svidjelo što ga zovem Genije, haha. U vezi Keti: i on i M. mi predlažu da izmislim nešto “zanimljivije”, neki preokret, ako me već čita, a moja teorija je da i dalje čita, ako je već čitala do one nenadane reakcije bez objašnjenja. Jebiga kad nema izmišljanja, i ne očekujem da je ikom zanimljivo, možda postane nekad kad “objavim” nešto, neko “zaokruženo” “djelo”, a napisaću nešto, neku cjelinu, nakupilo se “materijala”, kad-tad.
A imao sam i toliko sreće da je više nijednom ni slučajno ne vidim nigdje, to je dobro, mada sam se naravno nadao, i još se nadam (jer je još (zauvijek?) na neki svoj poremećen (poseban?) način volim, jbmb), kad god dignem glavu kad hodam ili sjedim ili bilo šta na bilo kojem “javnom mjestu”, ipak je najbolje da je ne vidim više nikad, to je izgleda najbolje za sve.
Nekad u julu odem da prespavam kod Kraljice, njeni otišli u Provinciju dan-dva, pa nju i M. strah da spavaju same. Bilo je zabavno sve dok se meni nije prispavalo, a one mi ne daju da odem da spavam na spratu, moram u dnevnoj sobi, a njima se gledaju filmovi svunoć, i joć neće da ugase svjetlo. Onda još M. popizdi što mi se spava i napadne me da sam im pokvario raspoloženje i nagovori mi se svašta, ja odreagujem, spava mi se, ko vas jebe, pa me na kraju još optuže da sam ja ters i nemoguć, i odu da spavaju gore, a ja odlučim da definitivno prekinem sve veze sa svima, nek ostane samo na šta ima-nema ništa,jebo ljude, kad ne ide ne ide, nema komunikacije itd. itd. i sl.
Šta još šta još, M.-in bivši Genije joj je nekad u julu čini mi se javio da je odlučio da se objesi, pa se ona sjebala i plakala cijelu noć, jebote mi sjedimo u Rezidenciji i pijemo a neko tamo visi mrtav, i to ne bilo ko, pa ipak nije, javi joj se nekad u toku noći mrzovoljno da ipak neće ovaj put. Onda par sedmica poslije dođe u Sarajevo, do radnje, upoznam ga, donekle zanimljiv lik, isti Mulder iz “Dosjea X” s nekom knjižurinom “Kako čitati Hegela” i teorijama o genijima i polugenijima i solidnom muzikom, mada je na kraju, kad smo popili po par litara piva, ipak počeo da pušta neka elektronska “progresivni-metal” sranja koja meni najmanje liče na muziku, a najviše na modem iz ranih dvijehiljaditih, i slično. Nekad u toku dana pomene Dejvida Fostera Valasa i Infinite Jest, reko imam ja to i sranje je! (i Krleža!, i Nabokov!) i ne znam šta da radim s tom knjigom, baca mi se u smeće, on mi ne vjeruje da stvarno imam, reko daću ti je, pa mi je poslije kad sam vidio kolko je oduševljen što je dobio bilo drago što sam konačno našao nekog kome se fakat čita to.
A ja sam u međuvremenu čitao ... Strindberga i Hamsuna najviše, i čitaju mi se još, još!
Za omiljene klupice i parkiće – sad mi je ubjedljivo najdraže mjesto u gradu park oko “At-Mejdana” i ponekad još “nađem vremena” da presjedim dva-tri sata na nekoj od klupa ili stolova u onoj kafanici tu – i nisam posvetio previše pažnje, par puta sam čekao Ana-Marijicu da se pojavi, pa nije, o tome sam uostalom vać pisao u komentarima na jedan-dva unosa na “starom mjestu”.
To je otprilike to za ovo ljeto, radili smo danonoćno kako smo i planirali, a zaradili mnogo manje, jebiga ipak je ostalo nešto malo viška, dovoljno čak da naručim par stvari od Pinčona, i za ovaj relativno skuplji viski i po najmanje pakovanje dimljenog sira i suhog mesa. Možda uštedim i za neku najjeftiniju verziju “digitalnog” klavira, počeo sam da učim malo na nekoj aplikaciji na tabletu i našao neke lekcije na internetu, mogu ja to ako budem vježbao po sat-dva svaki dan preko zime.
A viski večeras ipak ide kako treba, pisalo mi se nešto filozofski, nešto o kretanju i slobodi: u par sadržajno-beznačajnih razgovora sa inspirativnim asocijacijama ljetos sa M., i večeras na kafi sa Genijem sam se sjetio da sam najmirniji kad se krećem, samo kretanje kretanje, najmirniji sam kad se vozim negdje, ili kad hodam (gdje god), pa sam s tom idejom nekako preko teme ptica i riba i ljubavi i ljudi došao čak do zaključka da je “iluzija naneodgovornije slobode u stvari najbesmislenija vrsta zarobljeništva”, ili nešto slično-glupavo, sad sam već popio malo previše pa i nemam energije da se dovoljno pažljivo pozabavim tim. Možda nekad, kad poplaćam sve račune i odspavam kako treba, eh?
Sklonište, 30. avgust (pola loših dana, pola dobrih, kolko god...)
0 komentara
Post a Comment