Odlomak 17

(Fjodor M. Dostojevski, Piščev dnevnik:
Jul – avgust 1877.)

[...] Hteo sam samo da kažem da neposredno osećanje prema zlostavljanjima Slovena može postojati, i to vrlo snažno, i to u svim klasama društva. Ali Levin insistira da ga ne može ni biti i da sam on ništa ne oseća. To je za mene zagonetka. Naravno, postoje prosto bezosećajni ljudi, grubijani, s nenormalnostima u razvoju. Levin, izgleda, nije takav, on je prikazan kao čovek potpuno osećajan. Ali deluje li ovde, jednostavno, rastojanje? Zaista, neke prirode nemaju tu psihološku specifičnost: “Sam, kaže, ne vidim, dešava se daleko, pa ništa i ne osećam.” Bez šale, zamislite da na planeti Mars postoje ljudi, i da se tamo vade maloj deci oči. Pa možda i ne bi nama na Zemlji bilo žao, barem ne bi bilo tako mnogo žao? Isto to, možda, može biti i na Zemlji pri veoma velikim rastojanjima: “E, reći će, na drugoj polulopti, nije kod nas!”. To jest, mada on to i ne izgovara otvoreno, ali tako oseća, tj. ništa ne oseća. U tom slučaju, ako rastojanje zaista tako utiče na humanost, javlja se samo po sebi novo pitanje: na kom rastojanju se završava čovekoljublje? A Levin zaista predstavlja veliku zagonetku u pogledu čovekoljublja. On tvrdi direktno da ne zna da li bi on ubio.

– Kad bih to video, predao bih se neposrednom svom osećanju; unapred ne mogu tvrditi šta bih uradio.

Znači, ne zna šta bi uradio. A međtim, to je čovek osećajan, i evo, kao čovek osejaćajn, on se i boji da ubije ... Turke. Zamislimo takvu scenu: stoji Levin već na svom mestu, tamo, s puškom i bajonetom, a na dva koraka od njega Ture se sprema sa sladostrašćem da izvadi iglom okice detetu koje je već u njegovim rukama. Sedmogodišnja sestrica dečakova vrišti i kao bezumna se baca da ga otme od Turčina. I evo, Levin stoji u nedoumici i koleba se:

– Ne znam šta da uradim. Ništa ne osećam. Ja sâm sam narod. Neposrednog osećanja prema ugnjetavanju Slovena nema i ne može biti.

Ne, ozbiljno, šta bi on učinio, posle svega toga što nam je napričao? Da ne bi oslobodio dete? Zar da dâ da ga Turčin namuči, da ga sad odmah ne otme iz ruku zlikovca Turčina?

– Da, da ga otmem, ali, vidiš, moždaću morati da snažno odgurnem Turčina?
– Pa gurni ga!
– Gurni ga! A šta ako on ne bude hteo da dâ dete i izvadi sablju? Pa moraću, možda, ubiti Ture?
– Pa ubij ga!
– Ne, kako mogu da ga ubijem? Ne, ne sme se ubiti Ture. Ne, bolje je već neka on izvadi okice detetu i izmuči ga, a ja odoh kod Kiti.

Evo kako bi postupio Levin, to direktno proizilazi iz njegovih ubeđenja i iz svega onoga što on govori. On otvoreno kaže da ne zna da li bi pomogao ženi ili detetu ako bi se moralo pri tom ubiti Ture. A Turaka mu je strašno žao.

– Pre dvadeset godina mi bismo ćutali, a sad se čuje glas ruskog naroda gotovog da ustane kao jedan čovek i da se žrtvuje za potlačenu braću; to je veliki korak i jamstvo snage.

– Ali ne samo žrtvovati se, nego ubijati Turke – bojažljivo reče Levin. – Narod žrtvuje, i gotov je da se žrtvuje za svoju dušu, ali ne za ubistvo...

To jest, drugim rečima: “Ako uzme devojčica novac, prilog za našu dušu, a već bratu neka izvade okice. Ne sme se Turčin ubijati...”

A onda kasnije već govori sam autor za Levina:

... Nije se mogao složiti s tim da desetak ljudi, među kojima i njegov brat, imaju pravo da na osnovu onoga što su im pričali nekoliko stotina ćeretala – dobrovoljaca koji su došli u prestonicu, imaju pravo da govore da oni i novine izražavaju volju i misao naroda, i to misao koja se izražava u osveti i ubistvu.

To nije tačno: osvete nema nikakve. Mi i sada vodimo rat s tim krvopijama i mi čujemo samo o najhumanijim činjenicama od strane Rusa. Smelo se može reći da bi mali broj evropskih armija postupio s takvim neprijateljem tako kao što sada postupa naša armija. Tek nedavno u dva-tri naša lista bila je izražena misao da ne bi možda korisnije bilo i upravo da bi se smanjila njihova zverstva, uvesti represalije prema Turcima koji su ozloglašeni – uhvaćeni u zverstvu i mučenju? Oni ubijaju zarobljenike i ranjenike posle nečuvene torture kao što je odsecanje noseva i drugih delova tela. Kod njih su se pokazali stručnjaci za istrebljivanje odojčadi, majstori koji, uhvativši dete za obe nogice, rasecaju ga odjednom na dva dela, na zabavu i smeh svojih drugova razbojnika. Ta nacija koja se ozloglasila po laganju i podlosti, poriče zverstva koja je izvršila. Sultanovi ministri uveravaju da ne može biti ubijanja zarobljenika, jer “koran to zabranjuje”. Još nedavno, čovekoljubivi imperator nemački s negodovanjem je odbacio zvaničnu i lažnu generalnu žalbu Turaka na navodnu rusku surovost i objavio je da im ne veruje. S tom podlom nacijom ne može se, izgleda, postupati ljudski, ali mi postupamo ljudski. Osmeliću se da izrazim čak svoje lično mišljenje, da bi možda bolje bilo ne pribegavati represalijama protiv Turaka koji su uhvaćeni kako ubijaju zarobljenike i ranjenike. Teško da bi to smanjilo njihovu surovost. Oni i sada, kažu, kad ih naši zarobljavaju, gledaju preplašeno i nepoverljivo, čvrsto ubeđeni da će im ovog trenutka odseći glave. Bolje da se velikodušno i čovekoljubivo vođenje rata od strane Rusa ne pokvari represalijama. Ali ne sme se dopustiti da se deci vade oči, a da bi se zauvek presekli zločini, treba osloboditi ugnjetene odlučno a tiranima oteti oružje jednom zauvek. Ne bojte se, kad im se oduzme oružje oni će praviti i prodavati široke orijentalne ogrtače i sapun, kao naši kazanski Tartari, o čemu sam ja već govorio, ali da bi se iz njihovih ruku otelo oružje treba ga oteti u borbi. Ali borba nije osveta, Levin može biti miran za Turčina.

Levin bi mogao i prošle godine biti, što se Turaka tiče, miran. Zar on ne zna Ruse, ruskog vojnika? Evo pišu da vojnik, mada i kolje ono čudovište Turčina u borbi, ali da su videli kako sa zarobljenim Turetom on već više puta deli svoju vojničku porciju, hrani ga, sažaljeva ga. I verujte da je taj vojnik znao sve za Ture, znao je, kad bi on sam njemu dopao u zarobljeništvo, taj isti zarobljeni Turčin bi mu odsekao glavu i zajedno s drugim glavama složio bi od njih polumesec, a u sredini polumeseca složio bi sramotnu zvezdu od drugih delova tela. Sve to zna vojničić i ipak hrani Ture, izmučeno u bici i zarobljeno: “I on je čovek, mada i nije hrišćanin.” Dopisnik engleskog lista, videći slične slučajeve, ovako kaže: “To je armija džentlmenâ.” I Levin bi bolje od mnogih drugih mogao znati da je to stvarno armija džentlmenâ. Kad su Bugari u nekim gradovima pitali Njegovo Visočanstvo, glavnog komandanta kako da oni postupaju s imovinom Turaka koji su pobegli, onda im je on odgovarao: “Imovinu treba skupiti i sačuvati do njihovog povratka, požeti njihove njive i žito sačuvati, uzevši trećinu kao nagradu za rad.” To su takođe reči jednog džentlmena i, ponavljam, Levin bi mogao biti miran za Turke: gde je tu osveta, gde represalije? Osim toga, Levin koji tako savršeno poznaje rusko društvo, mogao bi takođe shvatiti da će Turke spasiti još naše lažno evropejstvo i besmislene, nameštene i pravolinijske sentimentalnosti tako česte u našem obrazovanom društvu. Je li čuo kad Levin za naše dame koje zarobljenim Turcima koji se deportuju vagonima bacaju cveće, iznose im skupi duvan i bombone? Pisalo je da se jedan Turčin, kad je voz opet počeo da se kreće, glasno iskašljao i pljunuo u samu grupu humanih ruskih dama koje su mahale maramicama  za vozom koji je odlazio. Naravno, teško se potpuno složiti s mišljenjem tog bezosećajnog Turčina, i Levin može zaključiti da su tu dame naše koje su ukazivale naklonost Turcima – ispoljile samo istorijsko sentimentalisanje i lažno liberalno evropejstvo: “Evo, tobože, kako smo mi humani i kako smo mi evropski razvijeni, i kako mi to znamo da ispoljimo!” Ali, ipak, što se samog Levina tiče: zar ono isto pravolinijsko postupanje, isto ono sentimentalno evropejisanje, zar on on sam ne propoveda i ne iskazuje? Ginu Turci u ratu, u časnoj borbi, ali im se ne svete, nego jedino zato što se drukčije nikako ne može oteti iz njihovih ruku njihovo sramotno oružje. Tako je bilo i prošle godine. A ako im se ne otme oružje i ako – da ih ne bismo ubijali – napustimo borbu, oni će opet početi da odsecaju grudi ženama i vade deci oči. Pa kako da postupimo? Bolje da damo da probijaju oči samo da se ne bi moralo nekako ubiti Ture? Ali to je izopačavanje pojmova, to je najtuplje i najgrublje sentimentalisanje, to je najpomahnitalije postupanje pravolinijski; to isto je potpuno izopačavanje prirode. Uz to, pak, prinuđen da ubija Ture, sam vojnik žrtvuje svoj život, i još trpi mučenja i zlostavljanja. Da li se radi osvete, da li se samo radi ubijanja digao ruski narod? I kad je bilo to da se pomoć onima koje ubijaju, onima što ih istrebljuju na čitave oblasti, ženama koje siluju i deci, i za koje već u čitavom svetu nema uopšte niko da ih uzme u odbranu – smatra za stvar grubu, smešnu, skoro nemoralnu, za žeđ za osvetom i krvoprolićem! I kakva je to bezosećajnost uporedo sa sentimentalnošću! Levin sam ima dete, dečaka, voli ga, kad u kadi kupaju to dete, to je pravi događaj u kući; pa kako mu srce ne iskrvari dok sluša i čita o ubijanju čitavih masa, o deci sa razmrskanim glavama koja puze pored svojih silovanih majki, ubijenih, sa izrezanim grudima. Tako je bilo u jednoj bugarskoj crkvi gde je nađeno dvesta takvih leševa, posle pljačkanja grada. Levin sve to čita i stoji zamišljen:

– Kiti je vesela i s apetitom je danas jela; dečak je okupan u kadi i on je počeo da me prepoznaje; šta se mene tiče šta se dešava tamo na drugoj strani Zemljine kugle; neposrednog osećanja za ugnjetavanje Slovena nema i ne može biti – zato što ja ništa ne osećam.

Je li tako Levin završio svoju epopeju? Da li njega želi autor da nam predstavi kao primer pravedna i poštena čoveka? Takvi ljudi, kao autor Ane Karenjine, jesu učitelji društva, jesu naši učitelji, a mi smo samo učenici njihovi. Pa čemu nas oni uče?