Mama dolazila u ponedjeljak, prvi put u Rezidenciju, a ja još od pretprošlog bajrama nisam imao vremena da idem kod njih na selo, pa me stvarno poželjela, duša. Rezidencija joj se ne sviđa, kaže preveliko, ko će to održavat, a ja i M. se zagledamo i domigujemo, kako misliš – “održavat”? Kako god, njoj je brzo dosadilo da samo sjedi, ne zna kako možemo bez televizora, ustane i počne da čisti u deset naveče i nema šanse da joj dokažeš da ne treba sad, da je kasno. To naravno malo postidi i M., pa se digne i ona, hoćemo, sad ćemo, i ja sve hoću a nemam kad, kad ću ako neću sad, kad sam po cijeli dan na poslu, nađu i neke zavjese koje nismo ni znali da imamo tu negdje, dovoljno duge za ogromne prozore za Studio, izgleda, i sve bi bilo super da ja nisam jedini dovoljno visok da jedva dohvatim da ih zakačim kad se popnem na prozor, a nikad mi se ne penje na prozor tako kasno, nikad. Pa kad su stari šarafi popustili i sve se izvalilo iz zida, zamalo meni na glavu a ja i sve to preko njih, jedva nekako sam izbalansirao lijevom rukom sve, desnom sam morao da se držim za prozor, nisam smio da pustim, pa se izderao na M. da prođe s druge strane da im dodam, pa maltene izmarškao obje što su me natjerale da se pentram po prozorima tako kasno, šokiralo ih je to malo jer niko nije navikao na takve ispade od mene, osim Mame, ona je navikla, ona zna, M. se šokirala, odoše u kuhinju da čiste frižider i da se došaptavaju sat-dva, a ja ovamo razmišljam da mi to nije trebalo, da se svađamo umjesto da se družimo podnošljivo jednu-dvije noći kad se ovako slučajno sretnemo negdje zajedno, sad se one ljute a meni je žao. Ipak nisu bile ljute kad su se vratile iz kuhinje, čak mi se malo učinilo i da me odjednom i poštuju donekle, sigurno malo više nego prije.
Kuhinju su sredile dobro, konačno i par udaljenih ćoškova koje nismo koristili pa odgađali sve dok nije došla Mama. Prije par dana smo napokon dobili i frižider, mali polovni krš od Z., B. i Tetke, “na useljenje”, kaže bilo je i boljih al sve oni preveliki, šta će vama toliki. Bitno je samo da radi, samo je strašno smrdio kad se otvori i neko je prvo morao da ga oriba detaljno, ja sam se nadao da će M., ona se izgleda nadala da ću ja, nemam pojma, izbjegavali smo razgovor na tu temu par dana i samo nastavili da živimo bez frižidera, opušteno, kao i prije, dok nije došla Mama, pa ga oribala profesionalno, tipično za Mamu, sad imamo frižider, šteta što su nam propale dvije tegle ajvara prošle sedmice, tek kad smo shvatili da smo ga izgubili kad smo ogladnili jednom kasno noću kad nismo imali ni para ni snage da idemo u market preko puta, tek tad smo shvatili šta smo imali i šta smo izgubili, tek kad je bilo prekasno, tek tad.
Utorak rano jutro, poslije svađe, Mama se prva probudila i šuškala Rezidencijom kao da neće da nas probudi, neka vas, samo vi spavajte djeco, ja ne mogu, što nas je naravno oboje razbudilo gore nego da je galamila, i ranije nego ikad, popijemo kafu na vrijeme i vruć doručak u Rezidenciji ko nikad, M. ode na poso, a Mama uzme da briše prašinu sa par polica koje nije stigla sinoć, ili možda poslije samo nije htjela iz poštovanja prema meni, kad sam se već izgalamio i pobacao zavjese onako ozbiljno i znojavo muški kad su tek počele da čiste. Pa kad je pobrisala sve što je ostalo, kaže sine odo ja kući, meni je dosadno, nemam ni para da hodam da trošim, a ti vidi završi to za taj poso što se spremaš, zabrinuti smo za tebe, meni se čini da si se ti već pomirio sa životom, bogami me sikiraš, da znaš. Otpratim je na stanicu, lijepo jutro, lijep dan, svratimo na ćevape, pa po kartu i na autobus, da mi sve pare što je imala i kaže gledaj da nas ne razočaraš opet, ja je zagrlim i zamalo da se rasplačem na sav glas.
Pa polako kući sa stanice, lijepo jutro i lijep dan, mislim na Mamu, ne žuri mi se nigdje, prolazim pored neke kafane koja mi već neko vrijeme djeluje privlačno, zastanem, da svratim da vidim kakva li je ili ne, nigdje mi se ne žuri, sad imam para, ko ga jebe, taman da popijem kafu i zapalim koju cigaru, treba mi poslije one ogromne porcije ćevapa. Unutra prijatno, u jednom ćošku stari žuti klavir sa cvijećem i raznim zanimljivim sitnicama po njemu, ispred njega par stolova, ja naravno biram jedan u ćošku, zapalim i naručim kafu. Pušim cigaru, dignem glavu, gledam kroz velika stakla napolje, možda joj je to jedina mana, kafani, velika stakla svukud okolo, kao u ćevabdžinici na autobuskoj stanici, mada je dobro, ipak je dobro, sviđa mi se tu, odjednom primijetim fotografiju Pabla Pikasa sa šeširom i dignutom kragnom kaputa, ne vide mu se usta, samo jedno oko bulji ispod šešira, drugo se ne vidi u sjeni, ipak mi izgleda kao da mi se osmjehuje i namiguje onim nevidljivim ustima i okom, isti smo mi jarane, možda nas malo ko konta i mnogi govore da smo budale, al znamo mi dobro šta radimo, pa nek se ljuti ko hoće, mi im opraštamo jer ne znaju šta rade, ha ja, ništa se ti ne sikiraj ja vidim da si ti genije, samo istrpi još malo i biće dobrih stvari, uopšte ne sumnjam u tebe i tvoj talenat, tako me gleda, osmjehuje se i namiguje i gleda, prekida nas dečko sa kafom, marka i po, dam mu dvije marke instinktivno, u redu je, zadrži kusur, pa me to opet podsjeti na mamu i da mi je dala zadnje pare, i da bi sad zaustavila autobus i otišla u Rezidenciju po one zavjese i došla da me zadavi njima da zna da sam sa stanice pravo u kafanu, a nisam namjerno mama, svratio sam slučajno, i to samo na kafu, mada mi je u jednom trenutku prošlo kroz glavu i da zatražim viski, instinktivno, to mi je izgleda novi instinkt, ali još ne potpuno razvijen, tek se izliježe, ovako kasno, kako god, sjetim se mame i zagrljaja i opet mi fali sekunda da se rasplačem, boli me kurac za par trebica koje su sjedile u drugom ćošku, al opet nisam, sjetim se da opet podignem glavu prema Pablu, a Pablu sad suza u onom jedinom vidljivom oku, a nevidljiva brada podrhtava, stegla se da ne zaplače, jedva.
Onda naravno malo počnem da razmišljam o tome da sam možda počeo da postajem ozbiljno lud, počnem da sumnjam. Tad nekad ulazi dugonoga crnokosa djevojka u crnom, gledam joj noge dok ide prema one dvije koje su već sjedile u ćošku, one je pozdravljaju, đe si dugonoga, pa pričaju o nekim putovanjma, granicama, šopingu, i slično. Ispred kafane se zaustavi automobil, izlazi četri-pet momaka u studentskoj nošnji, dvojica nose po dio neke geodetske opreme i svi se naguraju na jednu klupu, da zapale, otkud njima ta oprema i šta hoće s njom, onda se sjetim da sam ih vidio već nekoliko puta na raznim lokacijama u gradu taj dan. Palim drugu cigaru i gledam u Pabla, ovaj put nije ni ponosan ni tužan, sad me gleda ko da se ne poznajemo uopšte, i šta buljim i otkud mi uopšte ideja da očekujem bilo šta od njega ... Ipak ispušim do kraja, izbjegavam da ga pogledam još jednom, samo mu na kraju namignem da se ne brine, znamo mi dobro šta radimo, i on i ja, pa polako prema Rezidenciji, usput odlučim da zapalim još jednu u parkiću preko puta, na lijevoj klupi, naravno, na lijevoj. Vidim iz daljine da je slobodna, na drugoj se naredala tri neka nova golobrada policajca sa glavama duboko zaronjenim u bureke i sendviče, čitam negdje da bi takvi sad trebali malo bolje da nas čuvaju od narkomana i džeparoša po gradu, i dok prilazim primijetim neki par, plavuša i klošar, po četrdesetak godina, kreću se prema istoj klupi, ubrzam i uletim im pred nosom, pravim se da ih ne vidim, kad sam se okrenuo opet sam im vidio samo leđa, odoše na ostatke treće klupe još malo lijevo, ili desno kad se gleda s ove strane, s klupe, iz Rezidencije je još malo lijevo, i iz Rezidencije se uopšte ne vide ti ostaci, nisam ni znao da je nekad tu bila još jedna klupa. Pušim, gledam Rezidenciju, da vidim kako izgleda odavde, lukovi iznad prozora, lavići, ornamenti, fasada, prljavo, sve je prljavo, a prozori se crne, ne vidi se ništa unutra, bar ne po danu kad su ugašena svjetla. Svratim još u market s alkoholom do parka koji radi po cijelu noć i u kojem se snabdijevamo kad se prekasno sjetimo da nam se pije, da kupim cveklu, kao da mi je opet malo spalo željezo, naučio sam da prepoznam taj osjećaj, usput ubacim i flašu vina, da se malo napijem s M. kad se vrati s posla, ne vidim zašto ne.
Pijanka je dobro prošla, M. je trebalo da donese još jednu flašu, ali nije, pa me poslije slala opet u noćni market preko puta, ništa posebno, na početku smo oboje šutili, ona je plakala, ona nešto stalno plače, trese je neka akutna jesenska melanholija, začas se rasplače zbog najbezazlenije sitnice, svaka stvar je odjednom podsjeća na neprežaljenog genija, bivšeg momka, koji po svemu što mi je rekla o njemu uopšte nije genije, naravno, samo seljački hipster, par puta mu je čak i pisala kilometarske poruke kad je uhvati, pa je on još i izignoriše, onda joj bude još gore, još više joj se pije, da zaboravi, al nikad da zaboravi, svako malo se opet rasplače i sutra je boli glava, misli da umire od mamurluka i jedva ustane da se odvuče u radnju, da se radi. Poslije, nekad baš u pola vina, nešto smo počeli da pričamo, da se zezamo, da se smijemo, sad pokušavma da se sjetim zbog čega, ali mi ne ide, ne.
Srijeda, M. ode u radnju, ja pušim običnu Drinu za doručak i gledam u parkić, kroz prozor, sve je žući od lišća i sve je manje ljudi, ali ih još ima, ovaj put samo jedan, neki klošar pored drvceta piša na grafit iza desne klupe, a poslije i umjetnik u ljubičastoj jakni, s dobermanom, baca mu grančice dva sata, a ovaj mu ih vraća i jedva čeka da mu je opet baci, ne može da se smiri od uzbuđenja, i što ih duže posmatram sve više prelazi i na mene, odjuri da mu je vrati i čim mu vrati grančicu spusti mu je pred noge i digne glavu i skakuće tamo-vamo, jedva čeka da mu je opet baci, a ja gledam i pušim na prozoru i isto jedva čekam da mu je baci, sagni se i baci mu je opet, i malo dalje, potrudi se da baciš malo dalje, ovo je prelako, začas je stigne i začas je vrati i bilo bi bolje da se bar jednom potrudiš da je baciš malo dalje, vidiš da jedva čekamo, potrudi se malo, šta ti fali.
To je bilo juče, a jutros sam ga vidio opet, pred radnjom, bez dobermana, definitivno je to taj lik, umjetnik, to mi je potvrdio Genije, zna ga i on, mada kaže da nije neki slikar. Poslije dođe i Ć., Genijev novi najbolji prijatelj, slikar, kolega, odnedavno ponosni vlasnik nove male radnje sa isto pravim umjetničkim slikama nedaleko od naše, često svrati do Genija, razgalame se odjednom, od oduševljenja, pa kad je Genije kao jutros već na kafi ispred kafane, na ljubičastim dušecima s orijentalnim uzorkom, s nama, i on nam se pridruži, pa ih malo slušam, i najviše pričaju iste priče o pijanim budalama iz srednje škole, malo kad o sebi, a i kad pričaju o sebi i te priče su im iste kao i kod svakog, i kod gimnazijalaca, i kod poljoprivrednih tehničara, i kod stomatologa, i kod programera, i to me odvodi još bliže zaključku da i nisu neki umjetnici, mada se ja uopšte ne razumijem u slikarstvo, ipak se donekle razumijem u ljude, i umjetnici bi čini mi se morali da budu malo interesantniji od toga, malo neobični, pa da se možda nekad i posreći da se tu i tamo napravi ponešto dobro.
Onda opet kući, u parku opet slikar u ljubičastoj jakni s dobermanom, neumorni su, ali danas nemam vremena da dugo posmatram kako mu vraća grančicu i da jedva čekam da mu je opet baci, danas mi je predzadnji dan roka da se zaposlim, da opet postanem robot, a ja sam se baš jutros probudio siguran da ipak nema šanse da ja ikad stvarno postanem robot, mogu samo malo da se pretvaram, da zavaram ljude od stiropora neko vrijeme, u međuvremenu svakako ostajem pravi pjesnik, ozbiljan pisac i veliki filozof i postajem sve bolji i bolji, Kvake sazrijevaju sve više svaki dan, iduće godine sigurno padaju na papir, pa do kraja 2016. razrađujem i FF, onda se selim u Amsterdam, da je pišem tamo, da nabavim neko hipstersko ogromno biciklo i da se vozam kanalima i preko mostića, možda i da živim u čamcu, a možda u nekom potkrovlju sa zanimljivim prozorčićima s pogledom na park, možda i da povedem jednu plavušu sa dugim nogama, da se sjetim zavičaja kad mi zatepa “de, de”, a možda i da je nađem tamo, mada definitivno ne bi bilo savršeno kao sa povremenim “de, de”, bilo bi bolje da krene odavde sa mnom, u svakom slučaju, za dvije godine i mjesec i po dana se opet selim, iz Rezidencije, u Amsterdam, i ne vraćam se nazad, to je novi plan, a sad čekam M., treba da se vrati s posla, kaže da je našla nekog lika da nam konačno nabavi i malo trave, obećala je, da se prvo malo napušimo u Rezidenciji, a onda je možda odvedem u novu omiljenu kafanu, da je upoznam s Pablom, obećao sam joj, biće im drago, doduše s Pablom se nikad ne zna, al njoj sigurno, to znam.
Rezidencija, 13. novembar
1 komentar
Eh, ti umetnici i nisu baš neki. Pablo mi se jako dopada. ;)
Post a Comment