Crtice iz Maršalove Ulice (33)

Prvo što nam je svima palo na pamet kad smo čuli šta se desilo, prvo što smo svi odma pomislili, ili prvo što su pomislili samo neki od svih koji su čuli, a svi su brzo saznali šta se desilo, takva saznanja se prošire brzo, ili bar prvo što sam pomislio samo ja čim sam saznao da se desilo to, kad sam pročitao da se Samir Krmelj otrovao tako, zbog toga (zbog ovna!), pomislio sam da me baš zanima kako li izgleda taj ovan, taj Stenli, tako ga je nazvao Samir Krmelj, mada ga je prvih dana, kad ga je tek dobio, ispočetka ga je prvo zvao Ronald, a onda se neko vrijeme dvoumio između Roland i Stenli, pa konačno odabrao Stenli, to je pravo ime, jedino pravo ime za njega, tako mi je pričao kad smo se sreli prvi i zadnji put otkako je odselio na selo “da živim!”, odjednom mu se sve zgadilo i morao je da ode na selo da “da živim!”, i ja sam ostao jedini u Ulici s kojim još može da zastane da “progovori još malo”, to je još dodao sa sjajem u očima na kraju i to je zadnje što mi je rekao taj dan, prvi i zadnji put kad smo se sreli otkako je na selu, možda stvarno i zadnje što je ikad izgovorio ikom, i sad je ostala još samo kobna oproštajna poruka “i svima i nikom i samo tebi, jedini, Stenli!”, i mislim i razmišljam i otkud znam šta da pomislim dok čitam: “[...] i slovo i klavir, stihovi i kist, a neke pak misli mogu da se izraze samo suzama Stenli, ta ja sam ti plakao, plakao, te su suze bile samo za tebe, a ti si me uboo, jedini, Stenli!”, šta da mislim, i ne mislim, ništa, samo se pitamo, svi ili bar neki, ili samo ja, bar ja, gdje je, šta radi, kako li izgleda sad taj, taj ovan, taj kobni, taj neslavni Stenli?

Bonus: Nešto malo tinejdžerski, jbmb, 2