Crtice iz Maršalove Ulice (25)

(Intervjui iz Maršalove ulice 1)

Šta voliš a šta ne voliš?

Volim banane i voće. I povrće, osim patlidžana i prokula – jel se tako zovu oni mali kupuščići? ... kako god. Ni bijeli luk, ni to ne podnosim, mada da me jebeš sad ne znam šta to dođe, povrće ili voće, ili nešto posebno, svejedno. Volim kafu, cigarete, cigare, lulu, kafane i najraznovrsniji seks, ne volim bolnice, apoteke, tablete, kondome i teretane. Volim hodanje, ujutru, popodne, naveče, bilo kad, po gradu i u prirodi. U gradu volim kad se desi da prolazim onom tramvajskom raskrsnicom, ili trolejbuskom, svejedno, gdje se ukrštaju kablovi, pa kad se sjetim da dignem glavu kad naiđe baš tad i govorim u sebi, ili naglas, što da ne, puc! puc! puc! puc!, i ono stvarno pukne na onom prelazu, kao pravi mali vatromet samo zbog mene, bude mi dobro kad se desi, pomislim da imam moć. Ne volim kad se desi da se zamislim, kontam šta da večeram ili koji je račun najhitniji da se plati i kako, ili jel ostalo čistih čarapa i majica ili mora opet da se opere, i kako, kad se zamislim tako o nekom morbidnom problemu kad prolazim tim raskrsnicama i ne primijetim da ide tramvaj i pukne ko nikad pa me prepadne. I ne volim one ljude što se stalno žale da svi smrde u tom javnom prevozu a nikad ne razmisle da se svako jednako znoji i smrdi kad uđe, a oni vjerovatno najviše, jer takvi obično imaju i poseban smrad. I ne volim svakog ko je ikad kupio avaz, i svakog ko je ikad počeo rečenicu sa “Svi mi” ili još gore “Svi smo mi”. I ne podnosim one retardirane komentare “kod nas” na klixu i ostalim retardiranim portalima, ne znam kako ih uopšte ponekad otvaram i dalje. Ne volim kad prdnem dok se tuširam pa mi se pomiješaju miris sapuna i smrad, ni nargile ni nargilhane. Jebote, da neko otvori govnanu i da provali da je trend svi bi nagrnuli da plate da ih jedu ...

Jesi ikad probao nargilu?

Jel stvarno moguće da ličim na nekog ko je nekad probao nargilu?

Jebiga ličiš...

Marš u pičku materinu. Šta još ... šta još ... Ne volim svakog ko je ikad zaplakao zbog bilo koje utakmice, i svakog stranca koji je ikad pitao da mu se objasni “uređenje” BiH, i svakog lokalca koji im je ikad objašnjavao na retardiranom engleskom satima ili samo kratko, svejedno, njih možda najviše ne volim od svega nabrojanog. I onaj tip ljudi koji tri sata traže najjeftiniji magnet ili privjesak za ključeve u gradu, zamisli obilazi svaku najzabačeniju radnju sa suvenirima da bi otkrio gdje ima za dvije marke da ne plati tri, pa još bude ponosan kad nađe i smara društvo pričama o tome do idućeg godišnjeg, jebote zamisli da živiš s nekim takvim, ne volim ni te koji nastavljaju da žive s njima i da ih trpe, oni su možda i gori... Ne volim ljude koji sjede tri sata na kafi i svađaju se čija je nana rodila i othranila najviše djece i čija se najviše propatila pa eno je i sad joj ne fali ništa, užive se u raspravu i svađaju se ko da su ih oni othranili, a svi u kasnim tridesetim i još štede da se upuste da rode ... Ne volim ni kad neko na kraju napravi dijete pa se ponaša ko da je otkrio radijum ili neki zakon gravitacije, a volim kad je neko svjestan da nema ništa lakše od pravljenja djece i kad ih pusti da rastu kako hoće. U principu volim samo ljude koji su svjesni da su majmuni, a još više one što nazru neku mogućnost pa postanu ološ kad shvate kolko je nedostižna i nevjerovatna ...

A slonove?

Volim afričke, ne volim azijske.

Za kraj, šta biste poručili mladima?

Da puše lulu kod kuće, cigare napolju, a cigarete u gostima i u kafani.

Hvala na razgovoru.

Nema na čemu.