Slijepi seronja

Stigao sam na stanicu oko podne, nakon šest-sedam sati blatnjavog koračanja bez pauze kroz šumu. Bila je samo jedna drvena klupica, dovoljna za mene i ogroman ruksak, i kad sam sjeo i digao glavu desetak minuta kasnije, prvo što sam ugledao je bio veliki natpis preko puta: “TOPLI SENDVIĆ”.

Osjećao sam samo umor i glad, ali je glad bila samo malo jača, dovoljno da me natjera da ponovo ustanem, tek što sam sjeo, i brzo vidim je li otvoreno i koliko brzo bi mogao da dobijem bilo šta jestivo što nude. Za cijelih pola sata boravka u prašnjavom gradiću još nigdje nisam vidio nikog, što bi me možda malo i zabrinulo da nisam bio toliko iscrpljen, ali sam opet prvo pogledao uokolo, za svaki slučaj, da vidim ima li možda neko u blizini ko bi mogao da mi zaume dragocjeno mjesto. Sve je i dalje bilo pusto, a tu je bio i ruksak, ostavio sam ga na klupi, pa ako se nešto zakomplikuje za sendvič i neki seljak naiđe, da zna da je zauzeto.

Momčina u restorančiću je bio jako ljubazan i brz, ali zamalo da mi ispadne sendvič kad sam se vratio napolje i ugledao dva lika na krajevima klupice, sa stisnutim ruksakom u sredini. Prilazio sam polako i gledao ih i razmišljao šta da radim, desno je bio debeljuškasti pedesetneštogodišnjak sa tamnim naočarama i bijelim štapom, očigledno slijep, a lijevo zamišljeni mladić u poderanim starkama, malo čudno uredno počešljan i obrijan u odnosu na preveliki ofucani kaput. Nisu obraćali pažnju ni na mene kao ni jedan na drugog, i kad sam prišao morao sam da se zakašljem malo teatralno u nadi da će mi ljubazno ponuditi klupicu, ili bar pola, nazad.

Momak me pogledao sa sažaljenjem, razmislio nešto malo i nasmijao se skoro neprimjetno, pa samo nastavio da gleda zamišljeno u beton ispred sebe, kao da me nema. Čekao sam još malo i pošto nisam imao energije za smišljanje bilo čega što bi mogao da im kažem, u jednom trenutku sam samo zgrabio ruksak i spustio ga ispred klupe, i brzo se uglavio u prostor koji je zauzimao između, prije nego što su seronje mogle da se rašire i zauzmu mi i to. Očekivao sam da će mi neko tad nešto reći ili udariti nečim, ali ništa se nije desilo, samo su nastavili da sjede, čak ni Slijepi uopšte nije reagovao, osim što je malo digao glavu i iskrivio vrat, vjerovatno mu je zamirisala piletina i vruće pecivo.

Progutao sam samo jedan zalogaj i zagrizao tek drugi kad je Momak naglo uzbuđeno pljesnuo rukama, zamalo opet da mi ispadne sendvič, i uzviknuo: “Znam!”, pa me konačno pogledao kako treba i čak mi malo cimnuo obrvama i munjevito namignuo za pozdrav.

Buljio je u Slijepog, koji je digao glavu teatralno visoko, čekao neko vrijeme, kao da smišlja šta da kaže, pa se trijumfalno nasmiješio i silovito ušmrknuo i hraknuo pored klupe, i rekao: “Znači pristaješ?”

“Pristajem.”
“Znači ja tebi dva odgovora, i saslušaš mi jednu mudrost?”
“Može može. Al prvo pitanja.”
“Pa jesi smislio, reci?”
“I odgovori!”
“Aha?”
“Dobro. Prvo pitanje.”

Onda me opet pogledao i iz nekog razloga odlučio da mi konačno objasni o čemu se tu radi.

“Slijep čiča, navalio da mi kaže neku mudrost, a ja mislio samo da ga pitam nešto, treba mi za magistarski, kaže pošteno, izvoli, al ako ćeš mi saslušat mudrost, a ja nemam kad, vjeruj mi, moram kući da završavam magistarski, pa povuci potegni, ponudi mi dva pitanja, al obavezno da saslušam mudrost, pa opet nisam bio siguran, i sad nešto kontam, šta fali kad sam već tu, i ako će mi odgovorit na dva pitanja, svakako ih imam i previše.”

Slijepi se ubacio sa pristojnim “Dobar dan, prijatno.” čim je ovaj završio objašnjenje, od kojeg mi se malo zavrtilo u glavi jer mi se skroz unio u lice a nešto ranije izgleda popasao šumu srijemoša, zamalo da mi zgadi sendvič.

“Aha,” rekoh, u žurbi da dokrajčim obrok prije nego što stigne da mi se još jednom unese u lice.

“Prvo pitanje,” nastavio je sa obraćanjem Slijepom.

“Kaži dječko, slušam.”

“Reče da si slijep od rođenja. Ovo nema veze s magistarskim, ovo me zanima onako, zanimljivo mi je … Znači slijep od rođenja, znači nikad nisi vidio žensko … Pitam se, na šta se tebi diže? Mislim, znam da imate kao super ostala čula, razviju vam se u mraku, mislim čuo sam negdje, vjerovatno ti neke mirišu bolje a neke ti se gade, sigurno, i meni se neke gade od smrada, al opet ja samo gledam, kad dođe do mirisanja bude kasno … Il slušaš, pa te napali dobar glas? Ili ako napipaš nešto dobro … E interesuje me to, šta je, koje čulo, i šta te onda loži, ako je diranje, jel debelo, mršavo, mlitavo, čvrsto, tvrdo? Ili ako je glas, kakav glas? A?”

“Dobro pitanje. Samo, žao mi je, ali ipak je potrošeno uzalud, jer sam jednog lijepog proljetnog dana, nekad davno, a sjećam se, mirisalo je skoro isto kao i danas, kao četverogodišnjak, na jednoj od prvih štetnji sa rahmetli Majkom, spustila me na momenat da mi uzme sladoled, i da plati, a ja čuo, namirisao, osjetio nešto zanimljivo preko puta, i krenem, i udari me kamion, nije puno, evo živ sam hvala Bogu i zdrav sve do dan danas, samo sam izgubio tu … khm … funkcionalnost, znate … dole, tako da sam potpuno aseksualan cijeli život, i sve žene sa bilo kojim mirisom ili smradom ili tonom i bojom glasa na mene ostavljaju isti utisak kao i muškarci, uglavnom neprijatan, nažalost, i ja vam, nažalost, dječko, zbog svega toga ne mogu odgovoriti na pitanje koje ste mi postavili, mada priznajem da je dobro. Recite, drugo pitanje, pa da potom saslušate i jednu moju mudrost?”

Srijemošlav je cijelo vrijeme gledao u beton, i kad je Slijepi završio nasmiješio se nekako previše blago, digao glavu i pogledao me opet nekako neodređeno i sa izrazom lica na kojem nije bilo traga ni razočarenju ni sreći zbog mnogo zanimljivijeg odgovora nego što je mogao da bude i kao da odluku traži u mom pogledu i grimasi, i meni je bilo malo neprijatno kad sam shvatio da sam u jednom trenutku, nekad, dok je Slijepi pričao, prestao da žvaćem, i bilo mi je malo glupo da nastavim baš sad dok me jedan gleda tako žalosno a drugi se zbog drugog pitanja pretvorio u uho, ali sam ipak nastavio jer sam i dalje bio jako gladan.

“Dobro stari. Drugo pitanje, drugo pitanje … Dobro.”
“Izvoli dušo.”
“Ma taj magistarski što radim … Nije neka tema, zove se ‘Seronje među potlačenima’, pa mi mentor dosađuje godinu dana da nađem nekog slijepog, da ga pitam šta misli …”

Tu se Profesor opet malo zamislio i zabuljio u beton a Slijepi već počeo da smišlja mudar odgovor i nastala neugodna tišina, možda je samo malo prekidalo moje strastveno žvakanje zadnjeg zalogaja sendviča, onog u koji pospadaju najbolji djelići sastojaka, na dnu, ali niko opet nije obraćao pažnju na mene, a ja sam iskoristio priliku da zavirim sa druge strane sagetog Magistranta u nadi da mu možda iz drugog džepa kaputa viri neki manje-više raniji ili kasniji nacrt rada, da mu ga ukradem i pročitam. Ni sa druge strane ipak nije virilo ništa, a Slijepom je izgleda dosadilo da čeka, pa ga je pitao još jednom:

“I? Šta te konkretno interesuje na tu temu?”
“Pa ništa, imao sam neka razna iskustva sa slijepima, ne znam, jednom me jedan, tako tvojih godina, na stanici pitao nešto bezveze, jel mu stigao taj i taj bus na taj i taj peron, reko nije, poslije ispalo da je bio na drugom peronu i zamalo da zakasni, i kad sam mu reko da je na drugom kaže haj me molim te isprati do njega, al nekako grubo, valjda naviko da mu se pomaže stalno, a meni baš dok me to pitao prsnulo dok sam otvarao ono malo mlijeko za kafu, sjedio u kafiću nekom na stanici kad je to bilo, u bašti, i malo sam i ja bio nervozan, i kontam kako nije čuo da mi je prsnulo mlijeko, valjda vi čujete sve nevjerovatno, i opet ga otpratim, i usput me pita još neke stvari, sve grublje i grublje, i jedva ga nekako dovedem do ulaza a da se ne iznerviram, poslije mi bilo krivo, kontam slijep čovjek, al opet, ako je slijep ne mora bit seronja, pomogo bi mu svakako, samo trebo me pustit da očistim mlijeko sa sakoa, bilo je vremena, ne bi mu otišo bus, zviznuo bi ja šoferu da je krenuo, ne vjerujem da nije čuo da mi je prsnulo mlijeko, i sad mi ostala mrlja i nema šanse da se opere, a dobar bio sako … I eto sad radim taj magistarski na tu temu, pa da te pitam, ti najbolje znaš, možel bit neko seronja ako je slijep?”

Minut-dva ugodne tišine.

“Ne znam, dječko, ne znam. Ne znam šta da ti kažem. Mogu reći samo za sebe da nisam. Ima ono ljudi, najviše komšija, koji možda - možda! - misle i da jesam, zbog mačaka, jer ih ne podnosim, ali nije to zato što sam seronja, molim vas, baš bi volio da vidim kako biste ih vi voljeli da vam stalno kradu keks kad izađete na terasu da popijete kafu ili čaj, znate, ja imam tu finu terasicu, skromna ali sjajno osunčana, i imam taj običaj da se sunčam tu ponekad uz kafu ili čaj, ujutru radije kafa a naveče radije čaj, i uvijek imam nekog dobrog, čokoladnog keksa, to dobijam od jedne organizacije iz Švicarske, nebitno, uglavnom sama zemlja porijekla govori sve o kvalitetu, i stavim sebi na stolić obično dva-tri keksa, bude mi dovoljno toliko uz kafu (ili čaj), a znate kakve su mačke, čiste, tihe i ne smrde, mislim ima ih i koje smrde, naravno, ali uglavnom ne smrde i prilaze uz vjetar i nikad ih ne namirišem na vrijeme, mamicu im - da izvine” - tu se džentlmenski polunaklonio prema meni - “gospođa - jebem, samo ih čujem kako prevrnu tanjirić, i uvijek prekasno, i ne mogu vam riječima objasniti koliko su me koštale živaca i keksa, i zato ih ne podnostim i izvinjavam se ali odbijam da prihvatim da sam seronja samo zbog toga!”

Priča o mačkama je toliko iznervirala Seronju da se odjednom samo naglo digao, izgleda potpuno zaboravivši na dogovor i Profesorovu obavezu da mu sasluša jednu mudrost, raklopio štap i krenuo u nepoznatom pravcu, ni trotoarom ni preko puta, nekako nakoso, nigdje, ali se ipak zaustavio u jednom trenutku, negje na sredini puta preko kojeg je ipak prelazio, okrenuo se u mjestu i uz dramatično mahanje štapom zavikao: “Ne brini se, dječko, nisam zaboravio na naš dogovor i mudrost, samo sam, nažalost, prinuđen da odem u ve-ce. Vidimo se uskoro!”, i, uz još jedno mahanje štapom, ponovo se okrenuo i nastavio u istom pravcu, samo se nesretno desilo da mu se na putu baš ispred desne noge nekako zadesila zelena limenka, i mada je pravio lagane kratke korake i nije je šutnuo daleko, ipak je šutnuo i ja sam pomislio da mu je to malo pokvarilo stil. Kao da je i sam sebe iznenadio, ponovo je zastao na trenutak, ali se samo nasmijao i baš kad je zakoračio da nastavi dalje, desetak-petnaest metara dalje od njega, na putu se niotkle pojavilo neko maleno sivkasto mače od možda samo par sedmica ili najviše mjesec, i u potrazi za mamom, jer je mjaukalo i izgubljeno i uplašeno gledalo i poskakivalo tamo-vamo.

Seronja se prvo ukopao u mjestu i izvio vrat i digao glavu i slušao, pa je malo spustio i češkao bradu kao da razmišlja, onda je uzgidao opet i okrenuo u stranu i dobro načulio uho, pa je opet naglo spustio glavu i sa ozbiljnim izrazom lica, kao da je upravo odlučio nešto, krenuo prema limenci. Zaustavio se tačno iznad nje, okrenuo štap u ruci, tako da je deblji kraj bio prema limenci, i zauzeo pravu golfersku pozu i pažljivo slušao macu i dugo se koncentrisao i ciljao u tom pravcu.

I Profesor i ja smo bili izgleda previše očarani iščekivanjem i spektaklom, i uopšte nismo primijetili da prilazi autobus, pojavio se niotkle i prebrzo i jedva usporio i skrenuo na stanicu i uspio da zaobiđe Slijepog, zašto li je išao tako brzo tim dijelom, i to pored stanice, samo šofer zna, ja znam samo da se ispriječio između nas i zaklonio nam pogled baš u trenutku kad se začio zveket limenke i bolni mačiji mjauk, ili je možda bio samo preplašeni mačiji mjauk, možda je, ipak, nakon svega, promašio, nažalost nisam vidio ništa, samo sam po boji i tajmingu autobusa pretpostavio da je moj i jedva stigao da pokupim ruksak i ukrcam se prije nego što je odjurio dalje, i uzalud sam se osvrtao i pokušavao da vidim šta se dalje dešava na stanici u napuštenom prašnjavom gradiću, prozori su bili previše prljavi i nije se vidjelo ništa, ostalo mi je samo da sjednem, bio sam te sreće da bude nekoliko slobodnih mjesta, i kad sam sjeo i kondukter došao i naplatio kartu, pomislio sam: koja sam ja budala, jedem pileći sendvič na autobuskoj stanici u napuštenom seljačkom gradiću, biće dobro ako se ne otrujem, i bio sam veoma sretan kasnije te iste noći, kad se ipak, nakon svega, ispostavilo da nisam.