Crtice iz Maršalove Ulice (10)

Na prizemlju je Meho, pedeset-nešto godina, onaj tip što naslaže najviše drva pred svaku zimu, i najurednije, a najotporniji na hladnoću, pa odvrne ventil i nahajca malo jače samo kad je minus dvadeset i opet ne može da zaspi, žao mu što odoše drva, i kad mu dođe rođak na par dana i uzme da naloži malo bolje ovaj ga zamrzi što mu bezveze troši toliko, samo bude prevruće i znoji se i samo mu još fali da se u tim godinama prehladi, samo što se on jedini nikad ne prehladi, svi drugi odleže bar po sedam dana, a na prvom spratu onaj mršavi kosijaner, studira neko rudarstvo, mašinstvo, nešto, dobar momak, najbolji, jedini normalan lik, samo ga nene i babe ne vole jer se nikad ne javlja nikom kad se mimoilaze na stepeništu, i nek im se ne javlja, baš mi je drago, neprijatelj mojih velikih neprijateljica je moj veliki prijatelj i samo mi se ne sviđa kod njega što je onoliko puko na Amiru s drugog sprata, onako pametan momak ne konta da nema šanse kod onakve ženske, to noge, to sise, to lice, to crvena kosa i seksi frizura, to sve, i još lafo pametna, kao završila neku informatiku pa ima najbolji poso i previše para, njoj bi se i javljao svaki put da ima muda, idiot konta pametna, a ona dođe kući s posla i zaključa se i plače zbog Robija s trećeg, tačno se čuje kroz cijelu zgradu na onaj momentić kad se poklopi da nema saobraćaja i niko ne diše u cijeloj zgradi, ako neko dobro sluša, čuje se da je opet pustila "Nothing Compares to You" na repeat i jeca i uzdiše i šmrca i plače, i gleda u plafon i konta šta li sad Robi gore radi, možda leži na stomaku i plače i gleda dole i zamišlja šta li ona radi, samo nema Robija nikad kad se to čuje, da ga ima ne bi se čulo od narodnjaka, jebem mu boga i Željka Samardžića, ne mogu da vjerujem da neka odrasla osoba ono ozbiljno sluša i zavidim svakom ko nikad nije čuo riječ "Živinice", kakav je to kreten, samo mu ide sa ženama, nema govora, i čestitam mu od srca, momak nema trideset godina i radi kao neki direktorčić filijale za ovu jednu banku sa najljepšim bankomatima, mada možda i ne rade najpoštenije, ne bih znao, i svaku drugu noć s drugom manekekicom pod ruku i u stan i u mrak i kad je gužva u saobraćaju i svi puste muziku i ječe opet se čuje da je stvarno dobar jebač, a onu drugu svaku drugu noć ga nema kod kuće, vjerovatno guzi neke starije koke po njihovim stanovima, ide to njemu, nema šta, samo da malo popravi sluh i izgovor bio bi mi mnogo draži, a u kokošinjcu na potkrovlju mladi pjesnik sa šakama pod glavom smrdi na provaljenom kauču i kroz ulojeno krovno okno nazire pretežno depresivno oblačno nebo i ne piše solidan krimi roman o misterioznom ubistvu najznačajnije krave u selu, nema kome kad svakako niko nikad ne konta ništa i samo se opet pita o svemiru i bogu, koji je prije stotinjak milijardi godina provalio logiku pa nešto kasnije dobio ideju da napravi svemir i nije mu ispalo dobro pa ga nešto stalno popravlja, i dan danas, i gleda i ne konta da mu se otelo i da ne valja ništa, samo ga svaki put sve više nervira onaj tip koji se nervira kad vidi da neko ne zna kako se piše "ne znam", i jednom se iznervira toliko i zgadi mu se sve i malo povrati u usta i stvarno pukne prstima i vrati vrijeme i učini da bude dogovoreno da pravilno bude sastavljeno, pa opet ubrza da vidi ove što su se nervirali kad je tako, i evo, kao što je i pretpostavljao, opet se isti nerviraju isto, samo sad kad vide da je neko napisao "ne znam", i bude mu drago što je bio u pravu i pogleda okolo da nađe nečiji pogled i da mu kaže jesam reko, ali nema nikog, nikad nigdje nema nikog i nema komunikacije i postoje samo dobre i loše ideje i energija i svjetlost i kad se sve zaokruži sve je ideja i to glupa ideja, jarane.