Međuvrijeme

(nešto malo tinejdžerski, jbmb :)

Draga Keti!

Vidio sam
da si se pojavila
na jednom od onih
blogova sa slikama
moderno-privlačnih
ljudi po gradu
i da si vrlo popularna
i svi ti naravno
komentarišu
da si sjajna
i jesi stvarno
ko manekenka jebotebog
i uopšte ne gledaš
u objektiv
nego opušteno negdje
pored kao i uvijek
i nasmijana i
boli te kurac
za sve...

A onaj peder
u ljubičastoj košulji
pored tebe...
onaj što te uzeo
oko struka?

Jel to onaj
sjećaš se onog seronje
što si mi pričala
što te vodio
samo na horore
na motoru
prebrzo noću
bez kacige po kiši
jer je to za pizde
što šamara konobare
bogara nenama
kad hodaju polako
i šuta mačiće?

Naravno da se sjećaš
ako si išta zaboravila
zaboravila si
da si me ložila
da mrziš
brzu vožnju
siledžije
horore
i nasilje nad
životinjama
pa me onda odjebala
zbog njega
i nek si
i ja bi se odjebao
da mogu...
i koji sam ja kurac
uopšte?

U međuvremenu
desio se jedan
opaki smrad
u mojoj sobi
u dalekom
planinskom selu
i prvih nekoliko sedmica
mislio sam
da sam možda
samo ja
ali je vremenom
postajalo sve gore i gore
i očigledno da je
nečiji leš
pa sam morao
prvo da iznesem
sav namještaj napolje
i iscijepam i pretražim
sve pukotine i šupljine
bio sam siguran
da je miš
pa kad nisam našao ništa
dasku po dasku
odvalio
seljački hrastov pod
i konačno našao
poluistruhlu veliku zmiju
a znaš kolika sam pizda
od zmija?

Tolika da mi je
trebalo tri dana da zaspim
bez obzira što sam
poizvaljivao i pregledao
i očistio i začepio
sve
i što sam od svega bio
umoran ko konj
znojio se na kauču
i vrtio u krug
par puta sam se
nakratko sjetio i tebe
ali samo nakratko
i kad sam nekad
nekako konačno zaspao
ipak sam sanjao
da sjedimo
daleko jedno od drugog
u polutami
na dva kraja
velikog narandžastog kauča
ja s nogama na stoliću
buljim u te-ve
a ti zagrljenih koljena
okrenuta prema meni
vidio sam daljinski
na podu ispred tebe
i zamolio da mi ga dodaš
a ti se nasmjala
i bilo ti drago
što sam te nazvao:
“Katarinice”...

Ali...
kad sam se probudio
nekad
bez pojma koji je dan
i otišao da pišam
primijetio sam
neku modricu na kurcu
ispod glavića
ne sjećam se otkud mi
vjerovatno od previše
drkanja
i dobro je
nije na jajima
samo nešto sporo prolazi
pa se
pitam da nije šta...
a sramota me da
odem doktoru
jer sam toliko usamljen
da se bojim da bi
mogao da mi se digne
kad ga uzme
da pogleda
pa čekam da
prođe.

U međuvremenu
danas
kad sam se probudio
prdnuo sam toliko
snažno
da su se golubovi
razletjeli s prozora
i toliko dugo
da su se vremenom
navikli na zvuk
i vratili
pa ponovo razletjeli
od šoka kad sam
prestao
i nastala
tišina...

Šalim se
nisam baš toliko
ali je bilo jako
dovoljno da se
sjetim brodova
i Bukowskog
i da se opet malo
naložim
da pišem poeziju
kao on...