Materinski instinkt

Bio sam malo u gradu danas.

Telefon me probudio oko tri. Prepoznao sam novi mamin broj na displeju i pustio da zvoni. Zvala je tako tri puta u razmacima od minut-dva. Četvrti put je značilo da je nekom vjerovatno izgorjela kuća. Možda njoj. Potpuno me razbudi fatalna misao da možda hoće da se useli kod mene. Ostavio sam da zvoni. Kad je prestalo, dohvatio sam mobitel da ga začas ugasim, ali je odmah opet počeo da zvoni pa sam se slučajno javio.

Oboje smo samo slušali skoro cijeli minut. Čulo se njeno teško disanje i pojačani narodnjaci sa tevea u pozadini. Šmrcnuo sam samo da joj dam do znanja da sam tu. Odmah je progovorila.

— Treba mi fen!
— Šta?
— Pokvario mi se fen.
— Pa št... nemam, nemam.
— Ima u Merkatoru neki mali za osam maraka.
— Imaš bus u petnest do četri.
— Ne mogu, mokra mi kosa.
— Jebiga, imam nekih obaveza, znaš...
— Ma nemoj. Jebem ja te vaše generacije, znaš! Svi se samo žalite da vas je rat najviše upropastio, a niko neće da makne! Meni su trideset godina govorili da život počinje u tridesetoj pa je počeo rat pa se ne žalim nikom! … Biće kusura...
— Kolko?
— Pa eto, skoro dvije marke...
— Jel osam maraka il osam i devedeset?
— Sedamdeset... pet.
— Dobro.
— Stvarno?
— Eto me.

Opet smo malo šutili, pa sam prekinuo.

Za pola sata sam već bio par blokova dalje, kod nje. Samo da pokupim pare pa da stignem na bus. Gledala je neki film.

— Đesu ti pare? Daj.
— Evo počeo Forest Gamp!
— Opet?
— Evo ti, požuri. Hoćeš odma nazad?
— Vjerovatno.
— Haj molim te nemoj dugo. Mokra mi je kosa.
— Dobro.

Uzeo sam cenera i petaka i sjurio na stanicu. Pet maraka na karte, ostane mi marka i dvadeset od fena. Osim toga, imao sam i jednu užasnu tajnu koja me strašno mučila. Štedio sam zadnjih par sedmica, i falilo mi je baš marka i dvadeset feninga za kremicu za hemeroide to jutro. Znači ostaće mi čak i pet feninga za onu jednu malu kiflicu. Hvala bogu, kakvo proviđenje!

Fen je bio tačno koliko je rekla. Nije slagala, i osjećao sam se nekako čudno zbog toga, kao da me konačno malo pridobila tim neobičnim znakom pažnje.

Preko puta marketa apoteka. Unutra proćelav lik stoji na kraju pulta i čita brošure za lijekove. Za pultom nikog. Daleko iza pulta neke pregrade, a iza njih mrak. Prošao sam pored njega, do sredine pulta i stao. Čekali smo tako par minuta, bubnjao sam neki dobar ritam na pultu, pa sam se malo teatralno zakašljao. Uzalud. Pogledah se s likom. Učinio mi se poznatim, iz novina ili sa televizije. Mada dugo nisam ni čitao ni gledao ništa, pa ne znam kako. Za pultom i dalje nikog. Naslonio sam se i počeo da razmišljam o drugim apotekama u blizini, a onda se iza jedne pregrade konačno pojavila namrštena crnokosa ljepotica sa šiškom.

Mislio sam da će prvo uslužiti njega, ali ona se obratila meni. Rekoh joj šta mi treba, i primijetih da se gospodin malo cimnuo na to. Pomislio sam da mu smeta što sam se ubacio preko reda, ali izgledao je bezazleno pa sam ga zanemario. Seksi djevojčica sa dugim ljubičastim noktima u mantilu je prvo malo prekopala po policama ispod pulta, pa čačkala nešto po kompjuteru, pa napokon počela da se dovikuje sa misterioznim uniseks glasom iz dubine pomrčine u daljini. Na to se gospodin ubaci i reče da i njemu treba baš to isto. Opet smo se pogledali, ovaj put uz po jedan bespomoćni monaliza osmijeh pun saučesništva i saosjećanja.

Mala je opet nestala iza jedne od pregrada, ali se ovaj put vratila relativno brzo.

— Našla sam, ali imamo samo još jednu. Žao mi je, gospodine. Nova tura nam dolazi vjerovatno u petak. Možda.

Obraćala se ćelavom. On je gledao malo u nju, pa u mene, pa ljubazno reče da je i njemu žao, ali da je on tu bio prvi i da mu se žuri. Zamislio sam se. Da mu prepustim kremicu, ili da se svađam? I meni je bilo hitno... Oboje su buljili u mene. Djevojčica mi je izgledala kao da je na mojoj strani, i da bi je svakako dala meni, samo ako je ja sam ne prepustim sabolesniku. Bio sam malo manje odvratan od ćelavog, moguće, ali vidjelo se i da joj ipak zajedno kvarimo dan i da joj ne treba još jedna ohlađena poluispijena kafa iza pregrade danas u životu. Ode da pogleda još jednom, reče, možda se negdje, nekako sakrila još jedna.

— Izvini, reče mi ćelavi čim smo opet ostali sami, da nisi ti onaj pisac?
— Nemam pojma, možda. Koji?
— Jesi jesi, sad se sjećam, isti ko na televizoru. Dobre su ti sve knjige, stari, al ona zadnja mi je fakat promijenila život!
— Fakat?
— Stvarno! Ja sam ti nekad radio u banci, jarane. Krediti, kamate, ovo-ono. Jedan dan zateknem ženu s najmržim komšijom u ulici. Zadavio sam ih oboje. Prvo njega, pa nju. A ponadala se da neću i nju, kurva. Poslije me puste, lafo neuračunljiv. A i jesam malo došo sebi, kontam jebote šta uradi bezveze, valja sad u džehenem i sve. Zabrinem se pravo. Tad nekad baš ukradem od zubara iz čekaonice tu tvoju knjigu. Čuo sam za tebe ranije, i po televiziji, začitam se malo dok sam čeko, pa reko haj da vidim šta će bit do kraja. Poslije sam našo i ostale, al ova je najbolja. Skontam iz nje sve, nema boga, nema džehenema. Jebo ljude. Počnem krast pravo. Sad sam profi kriminalac.
— Koja slučajnost.
— Ozbiljno. Jesi vidio bemve ispred.
— Veliki?
— Moj.
— Dobar.
— A i ubijam.
— Ejs. Kolko si ubio dosad?
— Osim žene i komšije? (Klimnuh.) Samo jedno dijete zasad.
— Baš dijete.
— Aha. Curicu. Reče mi da ima tri godine. ‘Tli’, hehe.
— Što curicu?
— Nemam pojma, vjeruj mi. Došlo mi nešto da opet zadavim nekog, a ona bila tu. Mogo sam, jebiga. A nisam je zlostavljo ništa. Poslije mi ko malo bilo krivo, ko malo dobro, nisam siguran. Al prošlo me. Sad mi se nešto davi opet. Ne znam hoćul opet dijete, vidjeću. Lijepo pišeš, čovječe.
— Hehe. Hvala!
— Ti si mi sad najdraži pisac.
— Haj daj mi onda kremicu ako sam ti najdraži.
— Joj treba mi čovječe. Znaš kolko mi treba!
— Znam. Treba i meni.
— A nema ni u drugim apotekama, išo sam.
— I ja sam.
— Haj daću ti, al pod jednim uslovom. Da mi posvetiš knjigu.
— Koju?
— Pa iduću. Bilo koju. Nema veze o čemu je.
— Samo to?
— Čuj samo! Al ako slažeš pa ne posvetiš zadaviću te.
— Hehe. Pošteno. Haj dobro. Može.
— Stvarno?
— Sto posto.
— A hoćel bit uskoro. Nešto nema od tebe ništa dugo.
— Krajem godine.
— Naću te.
— Ma ne sikiraj se, biće sigurno.
— Ekstra. Hvala!

Djevojče se vrati u zgodan trenutak. Kao pregledala je sve, nema više. Nema veze, dogovorili smo se, reče ćelo. Dadoše mi kremicu, momak mi napisa na računu kako se zove za posvetu, pozdravismo se, i odoh. Na povratku u busu sam pokušavao da pogodim koji pisac liči na mene i piše super demorališuće knjige. Prvih pola sata nisam mogao da se sjetim nikog, a onda mi je jedna šarena serija džambo reklama za kosilice skrenula pažnju i više nisam mislio na to.

Opet sam ušao kod mame baš kad se završavao film. Ustade sa kauča, pregleda fen, i račun, a ja se sjetih da sam zaboravio kiflu. Klimnula mi je da je sve u redu. Bila je nakako neobično šutljiva. Učinilo mi se čak i da je nešto muči, pa sam požurio da pobjegnem iz stana. Na izlazu iz zgrade čuo sam kako me kroz haustor doziva sa vrata na trećem spratu. Vratih se i pogledah gore. Stajala je sa sa rukama na ogradi na hodniku ispred svojih vrata, raspuštene mokre kose i gledala me sa suzama u podivljalim očima.

— Sine, prodera se, život je kao septička jama, znaš: nikad ne znaš koje sranje iz dana u dan baš tebe nikako ne može da maši!

To je bilo sve, i dok smo oboje drhtavim rukama u nevjerici zatvarali vrata, ja od zgrade a ona od stana, pitao sam se gdje bi momak u najboljim godinama u ovom zabačenom dijelu gradića u ovo vrijeme s pet feninga u džepu mogao nezaboravno da se provede.