Dnevnici ugaćama Isusa Hamzića (47)

Jebiga, šta da kažem, valjda se tako ne doživljavam više...

Nego, opet čitam Knausgarda, drugi roman na njemačkom - ide mi sve lakše i lakše - pa pomislim da i ja opet kao “napišem” nešto. A nije isto ni kad nisam sam, kad se ne zaključam, eno Ofelija nešto šuška u pozadini, uzela sad da nam malo očisti stan.

Nakon dužeg perioda cijeli dan proveo u gaćama. Osim kad sam ih u jednom navratu nakratko skinuo da se u krevetu zabavim sa Ofelijom, i sve do maloprije kad smo ipak izašli napolje da zalijemo biljke u jednom od dvadesetak drvenih sanduka koje su nam nedavno poredali na prostranom travnjaku pored zgrade, u kojem smo zasadili po jedan luk, krastavac, papriku, jagodu, i nešto malo biljčica koje se koriste kao začini, uglavnom. Sve su super, osim paprike, s kojom smo u velikoj opasnosti da nam potpuno propadne zbog nekakvih mrava ako uskoro ne poduzmemo nešto - ili smo možda samo umislili da je tako?

Još idem na klavir, mada ove subote ipak nisam jer je učiteljica otišla na godišnji odmor, najvjerovatnije ponovo u Bosnu. Mislim da mi ne ide nimalo loše, s obzirom da vrlo rijetko “nađem vremena” da vježbam, a sve zato što najveći dio “slobodnog” vremena ipak opet potrošim na učenje zbog napredovanja na poslu, na kojem i zarađujem sve bolje i bolje.

Između ostalog, vrlo sam blizu da do kraja naučim da odsviram The Entertainera.

U međuvremenu ... nemam pojma ni gdje sam stao? Dobro mi je, ljeto je i život je iizii ... a ako sve prođe po planu, eto sad je ispalo čak i tako da se uskoro ženim.

U oktobru smo išli u Bosnu, pa za Božić kod njenih u Varšavu, iz koje smo jednog dana iznajmili auto i vozili tristo kilometara po njenog djeda u neko selo na jugu. Kaže stari - Tito nije bio glup, on je znao da se sa Nijemcima ratuje u šumi na planini, a ne ko mi po gradovima i ravnici. Pa priča kako je odrastao pod njima, a preko rijeke Rusi, prodavao im jaja i koke i kad su Rusi prešli rijeku ispalo da su još gori od Nijemaca, daleko.

Osim toga, bili u Krakovu i Vroclavu, lijepa zemlja i veseli ljudi. (Najiskrenije preporučujem svakom nesretno usamljenom mladiću kakav sam i sam donedavno bio da smjesta založi kaput i kupi kartu u jednom pravcu za Krakov!)

Vikendom nekad kad je sunčan dan uzmemo bicikla i odemo petnaestak kilometara parkom do idiličnog jezera na pivo i odrezak, i nazad.

U Minhenu ništa novo, ne čitam vijesti iz brdovitog zavičaja koji mi još nijednom ni najmanje nedostajao nije, učim jezik, koji je zajeban, i namjeravam uskoro da ponovo počnem da pišem, možda na njemu i možda neku naizgled blesavu dramu? (Npr. Atetkista - tu ideju imam već od avgusta 2012.)

Tj. jasno mi je da sam se otuđio, a sudeći po svemu izgleda da je tako i najbolje za mene.

Vonung, 9. jun 2019 (95% dobro)

jedi, pando, jedi

bio li bi
MNOGO! (pando?)
gla-adan
prijenošto
nešto
uloviš da
jedeš

ne bi l ti
ne bi lo
mrsko? (STOKO!)
napokon neštoda
prisloniš
da jebeš?!

Dnevnici dosadnog Isusa Hamzića (46)

Dosadan sam. Dobio internet neki dan, stan fantastičan, šesti sprat, ogroman prozor i balkon s pogledom na Alpe u daljini i svjetla grada prema jugu, ulica i naselje isto, ljeto je i život je izi, čak i malo previše, al nema veze, naučio sam da mi ne smeta to.

Evo pada kišica, a grad ponekad smrdi na kerove tad. Imam ljubavnicu, mršava mlada Poljakinja sa divljom frizurom i opuštenim načinima, otjelovljenje Prirode i buntovnica bez razloga protiv kapitalizma i muško-svinjskog šovinizma, taman dovoljno luda, zaljubio bi se da nema momka, neki doktor sa istoka, možda ga nekad i ostavi zbog mene, a možda ga i ne ostavi, možda ostavi mene, kako god. Idem na poso, odradim svojih osam sati pošteno a ostalo sve ide samo od sebe, i imam para više nego ikad i trošim ih na gluposti i uhvatim se da mi je malo neugodno zbog toga, al samo ponekad, uglavnom uživam ko nikad i opet me boli kurac za sve.

Idem na klavir subotom ujutru u devet i četrdeset pet, učiteljica Aleksandra, lepotica iz Banjaluke, sviramo neke note i taktove i pauze i povisilice i snizilice i četvrtine i osmine, kaže da mi dobro ide i da sam relativno talentovan, nemam problem sa spojenim rukama i brzo napredujem i super je to kakva sve djeca dolaze, ma nema.

Sutra idem da se upišem u teretanu i da se bavim svako jutro prije posla pola sata-sat.

Ponekad se čak i družim, Ruskinja i Poljakinja i Italijan iz škole njemačkog, i ja, šalim se na engleskom a oni sve češće smatraju i da sam šarmantan, čak. Sviđam se ženama!

Poljakinja kaže da sam momčina i Jebač. Jebiga možda je i u pravu, otkud znam?

Počeo peti minhenski mjesec a ja još nijednom nisam otvorio nijednu bosansku vijest, ne interesuje me više ništa i da nemam porodicu i nešto malo prijatelja ne bi se vraćao nikad, i ovako bi radije platio njima da dođu ovamo da se vidimo, umjesto što ću ponekad ipak ponvo tamo otići ja.

Ne pušim od januara. Osim ponekad pomalo, kupim kutiju jednom-dvaput mjesečno i izćejfim, kao sad.

Upisao se u auto-školu. Sve na njemačkom, razumijem glavne stavke i odrađujem formalnosti, pa kad položim kupujem kola i vozam se obalama Evrope, sve od Italije do Portugala i nazad do Skandinavije, na Sjever. Jebiga ima se može se, što da ne.

Vrlo rijetko još pomislim na Keti, i nije mi nimalo žao što sam se nekad onako često sjećao nje.


Vonung, 8. juli (sve dobro, kurac dobro, odlično jarane, sila!)