Crtice iz Maršalove Ulice (41)

ili

Neočekivano ljubavno pisamce iz Zmajeve ulice (jedno ko nijedno, pa šta?)

Šumskoj Vili,

Slijepa Kafkina b.b.

(kod kante za smeće 

na samom kraju),

Vrlo Važan Grad

Draga Šumska,

Znaš da sam lijen i da ti nisam pisao ranije i zato što sam čekao da prvo ti nešto napišeš meni, pa nema šta sad da ti se nešto kao kulturno izvinjavam, znaš.

Jebiga, nit te volim nit su labudovi, šta li tebi uostalom uopšte znači to “volim”, možda se još samo to zapitam u usamljenim trenucima kad slučajno zaboravim da ni u vrlo važnim gradovima ništa nikad nije imalo nimalo smisla, samo zvuk i nešto našvrljano, recimo da je moglo sigurno da bude i “krompir” s tim istim značenjem, pa da izaziva sve te iste drugačije asocijacije kod svakog kad se izgovori ili zamisli, onda bolje da se uopšte i  ne izgovara ni zamišlja kad je tako beskonačno beznačajno, tj. bezveze. A možda sam samo umoran od zamišljanja, jednom sam bio baš tako zamišljen do jaja, i ta misteriozna s očima mi isto nikad nije pisala ništa na tu temu, kao ni ti, to vam je nešto zajedničko, gle.

Osim toga, samo je jedan način da saznaš da li ti se živi s nekim, a to je da probaš da živiš sa njom, što je valjda bezizlazno komplikovano kad ste udaljeni nasumičnim šumama s različitih strana zaraslih seljačkih brana, pa odustaneš i zamisliš da si bespomoćna kad nemaš ni najmanje šanse.

Sigurno se još nismo upoznali, a možda i nećemo nikad, pa samo da dodam i to da sam uz sve neobjašnjeno još i od onih pjesnički nepopularnog mišljenja da je biologija sve, a sve je najmanje život a najviše smrt, kad razmisliš, za svaki slučaj.

“Uprkos svemu tome”, još se proba da živi s tobom tvom


Davoru

(Pa šta?)