Potrudi se da pišeš svaki dan ... baš. Danas je ponedjeljak, od prošlog sam opet u radnji, mijenjam se sa M., po smjenica od pet sati, nekad prva, nekad druga, kako ona poželi svaki dan, da se nakapa za stanarinu i račune, bar nešto. Ništa od programiranja, izgleda da nema šanse, izgleda da definitivno nema šanse. U međuvremenu imam par ideja za
sitcome, čujem da ima mjesta online na kojima plaćaju po pedeset hiljada dolara za dobre ideje/pilot epizode, pa već pišem jednu, to je pičkin dim, pisaću im po jednu svakih deset dana dok ne otkupe nešto ili me ne banuju, svejedno. Za istraživanje gledam Luija i Lerija, solidne serije, nema šta, Leri je smješniji, Lui je blesaviji, i tužniji, ako si imalo kolega-klovn ono je tragedija i nije uopšte smiješno, osim ponekad, malo. U svakom slučaju ništa nedostižno, mogu ja to, mogu ja to, imam već solidnu ideju, razrađene likove i “zaplete” za pilot epizodu, samo još da napišem scene i dijaloge, pa šaljem. Pedeset hiljada dolara, to bi me zakrpilo za par godina u Rezidenciji, da samo hodam po parkovima i kafanama i sanjam o remek-djelima i Keti, taman.
Sinoć smo išli kod Kraljice, da im pravim palačinke. Prije toga u Rezidenciji opet stvorio ubitačan grah, i svi su bili prezadovoljni i grahom i palačinkama, postajem pravi genije i za improvizaciju u kuhinji, nema šta.
U radnji ništa novo, osim što mi je Anđela kroz izlog mahnula u radnju kad je prolazila, prekjuče, prvi put. Obično mi samo klimne ili kaže ćao ako se zadesim na vratima ili pred radnjom baš kad prolazi, kad mora, a nekad ni u tim situacijama, samo se pravi da me ne vidi, da me nema. Mislim da mi se i A. definitivno zvanično “nabacuje”, mada ne znam što joj to treba, nekad mi se malo i sviđala, možda, dok se nismo upoznali dovoljno da nam valjda bude savršeno jasno da nema šanse da ikad budemo ni seksualno ni filozofski ni ideološki ni umjetnički ni porodično kompatibilni, nikako, nikad. Haman-aseksualna patrijarhalna istinska muslimanka i feministkinja (?!), i perverzni neshvaćeni genije, prava muška šovinistička svinja i najveći nevjernik u ništa, biće da joj je samo morbidno dosadno sa sedmogodišnjim zaručnikom-idiotom. I to mi nije jasno, ti vječiti depresivni zaručnici-idioti i očajno zaljubljivanje u svakog ko im je potpuna suprotnost – ah, žene.
Ranije te sedmice, ponedjeljak ili utorak, čini mi se, Kraljica prenoćila u Rezidenciji, kod nas, i svi smo bili raspoloženi za razgovor, Studio ima taj efekat, uvijek. S teme na temu, dođemo do moje genijalnosti, saznam da ih svakim danom sve više nervira kad se oslovljavam tako, pa i ako to radim samo u šali, ironično na svoj račun, one mi ne vjeruju da je to stvarno tako. Treba da “ostvarim” nešto, da napravim neki “rezultat”, neko “djelo”, kaže Kraljica, a dok ne napravim – da ne serem i ne pljujem po svemu i svakom ko nešto radi, ko sam ja da kritikujem sve kad nemam pojma o ničemu, što prvo ne završim neki fakultet, bilo koji ... Onda sam im ja malo objašnjavao kako ja vidim sve to, svoje pisanje, motiv, namjere, ideje, potrebu, svrhu, šta je svrha ičega, šta je smisao svega toga, došli smo do umjetnosti, djela, razloga, motiva, zašto se iko uopšte bavi ičim “kreativnim”, šta hoće, zašto se ja bavim pisanjem, šta hoću s stim, i ima li iko ikakve “koristi” od toga, imam li ja, one misle da nema, od umjetnosti uopšte, one su se na kraju složile da umjetnost uopšte “ne doprinosi” ničemu i da je korisno samo praktično, samo nauka, a ja sam opet shvatio samo da neke stvari ili kontaš ili ne kontaš i da nema tog argumenta i objašnjenja zbog kojeg bi neko u nekom trenutku počeo da te doživljava drugačije, nažalost, mada mi nije žao vremena, uživao sam tih par sati, imao sam potrebu da bar malo uvjerim Kraljicu da znam šta radim i da mi vjeruje još malo, biće i neko djelo uskoro, sigurno, mada sam siguran da nema šanse da bi njoj moglo imalo da se svidi, nema veze, možda joj se svidi ako neko sa kravatom nekad na televiziji izvali da je dobro, možda bude ponosna, samo da se ne brine da sam lud, bar to. Ili kad prodam seriju za pedeset hiljada dolara, možda me onda shvati malo ozbiljnije, kad-tad. Na kraju sam ih uspavao polusatnom životnom pričom, neke situacije uopšte nisu znale, neke su ih čak i impresionirale, malo. A mene je to podsjećanje na svoj život tako ukratko uzbudilo toliko da nisam mogao da zaspim do zore, strašno sigurne ideje, sigurno strašno dobre, između ostalog da konačno sigurno imam strašne sestre, dvije male sestrice koje nemaju pojma o ničemu, koje ne razumijem, koje me ne razumiju, koje sigurno volim, koje me sigurno vole.
Tih dana svratio i do biblioteke, nakon pauze od par mjeseci, kad sam se tjerao da ne čitam ništa osim robotske literature u sklopu projekta vraćanja u robote, od čega sam sad opet definitivno odustao, do daljnjeg, jebo to. Tražio
Piščev dnevnik od Dostojevskog, centralno odjeljenje u Mis Irbinoj, kaže nema, ima na Otoci, neka ljubazna debela cura radi, potrudila se da mi zaokruži i adresu i broj telefona i da mi objasni kako da nađem to odjeljenje tamo. Umjesto toga dignem Crnjanskog,
Roman o Londonu, za početak mi se čini da nije loše, samo je malo iscjepkano zarezima, skoro svaka riječ, treba malo vremena da se navikneš da ih ignorišeš, onda ide malo bolje. Poslije mi je Genije donio i Dostojevskog, kad sam mu se žalio da ipak nema u biblioteci, pa sam počeo i to. Uglavnom samo počinjem ovih dana, počeo sam još i nešto od Sartra i Remarka, i ranije Faulknera i De Sada ... pa možda završim, nekad. Dostojevski mi je najzanimljiviji ipak, pa Crnjanski, njega treba da završim do petka, da vratim na vrijeme, da ne platim kaznu, sad nemam para za to.
Sve je hladnije i hladnije napolju, pa i u Rezidenciji, imali smo i taj peh da nam baš ove zime renoviraju kafanu ispod, pa nema besplatnog grijanja kroz drvene podove bez betona. U parku je sve manje prolaznika, klupe su prazne, i bolnica se skoro uopšte ne vidi kroz smog. Razmišljam da bacim cigare, nemam ništa od njih, samo se trujem i trošim pare, jedina satisfakcija je kad sam depresivan pa mi dobro dođe malo samouništenja, kao da kažnjavam svemir što me tretira ko govno. Jebiga, sad kao da mi se javlja neka nova nada, ne umire mi se još, mada ipak zapalim ponekad s M., uz kafu, ali manje, sve manje, a maloprije sam nam pravio čaj.
Rezidencija, 24. novembar
