(Dramice iz Maršalove Ulice 2)
Staklena stanica na pustoj ulici u zoru, PUTNIK TRAMVAJA 1 i PUTNIK TRAMVAJA 2 sa tek zapaljenim cigarama u desnim rukama i gas maskama pod lijevim miškama, a te ruke u džepu, čekaju tramvaj.
PUTNIK TRAMVAJA 2: Nešto kontam. Znaš koja mi je najbolja riječ?
PUTNIK TRAMVAJA 1: Koja?
PUTNIK TRAMVAJA 2: Patuljak.
PUTNIK TRAMVAJA 1: Dobar.
PUTNIK TRAMVAJA 2: A?
PUTNIK TRAMVAJA 1: Ja sam mislio: gimnazijalka.
PUTNIK TRAMVAJA 2: Jebiga, sentimentalno ...
PUTNIK TRAMVAJA 1: Znam znam.
PUTNIK TRAMVAJA 2: A najgora?
PUTNIK TRAMVAJA 1: Jebiga, gimnazijalac.
PUTNIK TRAMVAJA 2: Nije loše.
PUTNIK TRAMVAJA 1: Kod tebe?
PUTNIK TRAMVAJA 2: Spisateljica.
PUTNIK TRAMVAJA 1: Spisateljica ...
PUTNIK TRAMVAJA 2: Mislim, i spisatelj je bezveze, al to se svakako ne koristi nikad ... Kažeš pisac, autor, pjesnik, književnik ... I književnik je sranje, i književnica ... al eto.
PUTNIK TRAMVAJA 1: Ma ja. Evo ga.
PUTNIK TRAMVAJA 2: Jesam reko, čim zapališ.
PUTNIK TRAMVAJA 1: Al uvijek.
Bacaju po pola cigare i pripremaju gas maske.
PUTNIK TRAMVAJA 1: Haj onda.
PUTNIK TRAMVAJA 2: Čujemo se!
Stežu gas maske dok se zadnja vrata tramvaja zaustavljaju tačno ispred njih, ulaze, hvataju se za gornje šipke jedan pored drugog, i odlaze u srednje krcatom tramvaju u nepoznatom pravcu.
