Nešto malo kolegijalno

Nešto malo zamišljeno

Nestanak Kera

Nisam nigdje
i ne radim ništa,
i nisam nikako,
a Ti si kriva
što seljaci
stvarno hoće da pobiju
sve ove kerove,
znaš?

Boli tebe kurac
za kerove,
kao, uostalom, i za ljude,
postalo je jasno
da samo sereš
da ti je stalo ...

Tebi da neko donese
krvavu pjesmicu i uho,
samo bi ti se zgadilo
masna kosa
i blatnjave čizme,
sav taj smrad na cigare i znoj,
pozvala bi policiju
i gutala flašice tableta,
samo da što lakše povratiš
to što ti se upropastio dan ...

I jebo te taj Notar,
izbrijani,
znaš?

Notar!

Probaj da zaboraviš da je
flomasterom na buretu tutkala
nacrtalo oči, usta i nos,
i baš
Ti se nađeš da izabereš baš to,
pa niko ne propatio
ko što ti propatiš
što ti je svaki notar idiot!

I na kraju nema šta
da se pitaš kako to da si
baš Ti kriva što se
seljaci stvarno spremaju
da ujutru
pobiju sve ove
kerove!

Znaš?

Bonus: Nešto malo praznično II

Muamer i Merima

Kerovi u Ulici Maršala jedne kišnje jesenje noći ljuto zalajaše oko tri. To se mladoženja Muamer prvi put pod uticajem iz kafane vraćao mladoj Merimi u stan. Jedva je otključao vrata, nije palio svjetla, da je ne probudi, i nekako mu uspjede da se bez lomova doljulja do ostakljenih vrata mračne spavaće sobe.

Otvorio ih je samo do pola, pažljivo, da ne zaškripe. Stajao je tako na pragu i dugo buljio u mrak. Oči mu se napokon navikoše na tamu, i on se zaprepasti, toliko da ga je to zamalo potpuno otrijeznilo, kad je shvatio da ga podivljale Merimine oči cijelo vrijeme gnjevno gledaju iz nje. To ga ostavi skamenjenog na vratima, u mokrom kaputu s kojeg mu je curilo na prag. Par minuta kasnije, jezivu tišinu u stanu koju je povremeno naglašavalo samo drhtanje starog frižidera koji se palio i gasio u kuhinji, prekide tiho, žensko jecanje.

Ona upali lampu pored uzglavlja. Bila je bijesna i čekala je da on progovori prvi. Ipak, dok ga je gledala tako, pokislog i jadnog, čelom naslonjenim na štok, kako jako cima ramenima i guši se od suza, sažali se.

— Šta je bilo?
— Ni.. šta. Šmrc!
— Jesi se udario? Dođi, lezi. Da te nisu tukli?
— Niiihihihihiiiisuuuuu u uuuu uuuuu...

Htjela je da ustane da mu pomogne da se presvuče i da legne, ali odjednom se opet strašno naljuti na njega. Ko je uopšte bio ta pokisla pizda u njenoj spavaćoj sobi? Nikad prije ga nije vidjela takvog, i gadilo joj se sve u vezi ove plačipične scene. Cijelu noć se prevrće u krevetu i hoda ko budala po stanu, zove ga, ne javlja se, vrti joj se u glavi od svih grozota koje su mogle da mu se dese, da bi se on u gluho doba ušunjao u stan sa upropaštenim kaputom od pola plate i evo ga cmizrdi ko dijete što ga je ošamario neki balavac u kafani. Možda mu je sad žao što je nagurao previše para debeloj pjevaljki u sise i olešio se toliko da je nesposoban i da slaže na šta je potrošio platu.

— Vohoohooliiiihiiiiim teee...
— Aha! Vidim kolko me voliš. Skloni mi se s vrata! Muka mi je da te gledam više tako...

On se naglo cimnu sa vrata i baci se sav mokar pored nje. To je još više razljuti, ali od jednog pogleda izbliza u prestravljene voljene oči iz kojih su i dalje u potocima izbijale suze prođoše joj neki užasi kroz srce. Nešto ga je stvarno uplašilo. Šta je uopšte moglo da ga uznemiri toliko? Uhvati je panika i odjednom i ona zaplaka i poče da ga ljubi i tješi kao dijete.

On je samo plakao i jecao i dalje, ali je tepanje pomagalo i uspjela je postepeno da ga skoro potpuno smiri. Sad su oboje samo šmrcali s vremena na vrijeme, i opet su slušali kako se frižider u kuhinji povremeno pali i gasi. Ona mu se, da bi ga još umirila, namjesti u omiljenu pozu, okrenuvši mu leđa i uklopivši mu se guzom u položaj fetusa koji je zauzeo na krevetu. Sve je već bilo mokro i užasan zadah alkohola ispunio je sobu, ali bilo joj je bitno samo da ga umiri i uspava, pa će ga poslije nekako presvući i promijeniti posteljinu. Neki prolaznik zveknu banderu na ulici, rasvjeta se upali i soba se malčice osvijetli plavičastim ostacima svjetla koji su se sa ulice i okolnih zgrada odbijali do nje.

Osjećala mu je umiren ritam vrelog smrdljivog daha na potiljku, a on joj je lijevom rukom povremeno stiskao dojku, u ritmu frižidera, činilo joj se, i tako davao do znanja da je budan. Ona pomisli da mu se razgovara i odluči da maznim šaputanjem pokuša još jednom.

— Šta je bilo, pile?
— Moram ti nešto reć.
— Reci dušo.
— Ne smijem.
— Slobodno. Neću se ljutit, šta god je.
— Hoćeš. Sigurno.
— Neću bogami. De, reci svojoj Meri. Znaš da te volim najviše. Šta je bilo, budalice?

Šmrc. Tišina i frižider. Tri stiskanja dojke.

— Hoću...
— Šta hoćeš?
— Hoću da te jebu dva crnca a da ja gledam.

Šaka mu se skloni sa dojke, on se okrenu od nje i zakopa glavu u jastuk, kroz koji se opet začulo prigušeno jecanje i plač. Ona je ostala onako blijeda i skamenjena u položaju fetusa u mokrom krevetu i slušala drhtanje frižidera. Jednom se čulo puštanje vode u nekom stanu u zgradi. Par sati kasnije, pred zoru, neko je opet par puta šutnuo banderu, neki prolaznik, možda onaj isti, rasvjeta se ugasi, i soba se opet sakrila u mrak.

Kolegijalno Av!

Donni, Cuki, Gringu, Geriju,
Bobiju, Foksiju, Becky, i Lari-Kroft

Ponekad, kasno noću,
kad hodam kroz
učmalo-usnuli smrad,
ako ne plavi prejaka kiša
i polarni vjetar ne zamrzava dah,
mnoštvo šarenih pomija u gradu
nekako lako nanjuši
alfa-šugavog omega-kolegu
što bezbrižno kunja u meni.

Okupe se tiho,
čopor po čopor,
pa stupaju za mnom
u bespogovorno-pokoran kas,
uzdajući se jedni u druge
kako bi se pobrinuli da mi
ništa ne pokvari plan:
do mirisne pekare u kojoj
se čudno stvore
pušeće-vruće
čarobno-slasne
spasonosne vekne za nas,
pa nazad u podzemni dom;
izgarajući od želje da im
dam malo.

Noćas smo ujeli jednu
od najvećih meski!