23.4.17

Dnevnici auslandera Isusa Hamzića (45)

Stari umro u januaru, rak pluća. Zvanično bio bolestan samo tri sedmice, od nove godine do 21., pa sad imamo teorije da je on sigurno znao i ranije al nije htio da se povlači po bolnicama bezveze. Dženaza bila u nedjelju, 22. Ja završio s poslom taman šestog, sedmog, tad sam znao samo da ga nešto boli stomak. Jebiga svašta stane u dvije sedmice, sve moguće emocije i raspoloženja, i onaj snijeg i minus dvadeset, Selo i krezavi seljaci, ambulante, klinike i mladi i stari doktori i slijeganja ramenima i suze i bespomoćno-beskorisna saosjećanja. Pisalo mi se mnogo o svemu tome tih dana, i još uvijek, al bolje što nisam, nek prođe još malo vremena, pa onda.

U Minhenu od marta, sunce sija, trava raste, i život je lijep, jarane, ne vraća mi se u Bosnu više nikad i žao mi je svakog ko je tamo a ne tu. Lijepe žene, ljubazni ljudi, čisti vozovi, podzemne, nadzemne, tramvaji, autobusi, ulice, trgovi, mačke, kerovi, zecovi, parkovi, voda, vazduh, helikopteri, sve. Poso lagan, solidne pare, samo malo zajebano nać stan, prijaviš se na listu i čekaš izvlačenje, ko lutrija, al ko čeka taj dočeka, nema veze, u međuvremenu idem na večernji kurs njemačkog i ibretim mu se al sve u svemu napredujem dobro i za još koji mjesec očekujem da progovorim podnošljivo dobro.

Još sam gost i ne fali mi ništa, samo nažalost nemam svoju sobu, a jebiga treba mi to za pisanje, da se zaključam...

Dnevna soba, Minhen, 23. april (pola loše, pola dobro)

18.4.17

Nešto malo veliko

1.4.17

Nešto malo prošlo