Dnevnici ugaćama Isusa Hamzića (47)

Jebiga, šta da kažem, valjda se tako ne doživljavam više...

Nego, opet čitam Knausgarda, drugi roman na njemačkom - ide mi sve lakše i lakše - pa pomislim da i ja opet kao “napišem” nešto. A nije isto ni kad nisam sam, kad se ne zaključam, eno Ofelija nešto šuška u pozadini, uzela sad da nam malo očisti stan.

Nakon dužeg perioda cijeli dan proveo u gaćama. Osim kad sam ih u jednom navratu nakratko skinuo da se u krevetu zabavim sa Ofelijom, i sve do maloprije kad smo ipak izašli napolje da zalijemo biljke u jednom od dvadesetak drvenih sanduka koje su nam nedavno poredali na prostranom travnjaku pored zgrade, u kojem smo zasadili po jedan luk, krastavac, papriku, jagodu, i nešto malo biljčica koje se koriste kao začini, uglavnom. Sve su super, osim paprike, s kojom smo u velikoj opasnosti da nam potpuno propadne zbog nekakvih mrava ako uskoro ne poduzmemo nešto - ili smo možda samo umislili da je tako?

Još idem na klavir, mada ove subote ipak nisam jer je učiteljica otišla na godišnji odmor, najvjerovatnije ponovo u Bosnu. Mislim da mi ne ide nimalo loše, s obzirom da vrlo rijetko “nađem vremena” da vježbam, a sve zato što najveći dio “slobodnog” vremena ipak opet potrošim na učenje zbog napredovanja na poslu, na kojem i zarađujem sve bolje i bolje.

Između ostalog, vrlo sam blizu da do kraja naučim da odsviram The Entertainera.

U međuvremenu ... nemam pojma ni gdje sam stao? Dobro mi je, ljeto je i život je iizii ... a ako sve prođe po planu, eto sad je ispalo čak i tako da se uskoro ženim.

U oktobru smo išli u Bosnu, pa za Božić kod njenih u Varšavu, iz koje smo jednog dana iznajmili auto i vozili tristo kilometara po njenog djeda u neko selo na jugu. Kaže stari - Tito nije bio glup, on je znao da se sa Nijemcima ratuje u šumi na planini, a ne ko mi po gradovima i ravnici. Pa priča kako je odrastao pod njima, a preko rijeke Rusi, prodavao im jaja i koke i kad su Rusi prešli rijeku ispalo da su još gori od Nijemaca, daleko.

Osim toga, bili u Krakovu i Vroclavu, lijepa zemlja i veseli ljudi. (Najiskrenije preporučujem svakom nesretno usamljenom mladiću kakav sam i sam donedavno bio da smjesta založi kaput i kupi kartu u jednom pravcu za Krakov!)

Vikendom nekad kad je sunčan dan uzmemo bicikla i odemo petnaestak kilometara parkom do idiličnog jezera na pivo i odrezak, i nazad.

U Minhenu ništa novo, ne čitam vijesti iz brdovitog zavičaja koji mi još nijednom ni najmanje nedostajao nije, učim jezik, koji je zajeban, i namjeravam uskoro da ponovo počnem da pišem, možda na njemu i možda neku naizgled blesavu dramu? (Npr. Atetkista - tu ideju imam već od avgusta 2012.)

Tj. jasno mi je da sam se otuđio, a sudeći po svemu izgleda da je tako i najbolje za mene.

Vonung, 9. jun 2019 (95% dobro)

Dnevnici auslandera Isusa Hamzića (45)

Stari umro u januaru, rak pluća. Zvanično bio bolestan samo tri sedmice, od nove godine do 21., pa sad imamo teorije da je on sigurno znao i ranije al nije htio da se povlači po bolnicama bezveze. Dženaza bila u nedjelju, 22. Ja završio s poslom taman šestog, sedmog, tad sam znao samo da ga nešto boli stomak. Jebiga svašta stane u dvije sedmice, sve moguće emocije i raspoloženja, i onaj snijeg i minus dvadeset, Selo i krezavi seljaci, ambulante, klinike i mladi i stari doktori i slijeganja ramenima i suze i bespomoćno-beskorisna saosjećanja. Pisalo mi se mnogo o svemu tome tih dana, i još uvijek, al bolje što nisam, nek prođe još malo vremena, pa onda.

U Minhenu od marta, sunce sija, trava raste, i život je lijep, jarane, ne vraća mi se u Bosnu više nikad i žao mi je svakog ko je tamo a ne tu. Lijepe žene, ljubazni ljudi, čisti vozovi, podzemne, nadzemne, tramvaji, autobusi, ulice, trgovi, mačke, kerovi, zecovi, parkovi, voda, vazduh, helikopteri, sve. Poso lagan, solidne pare, samo malo zajebano nać stan, prijaviš se na listu i čekaš izvlačenje, ko lutrija, al ko čeka taj dočeka, nema veze, u međuvremenu idem na večernji kurs njemačkog i ibretim mu se al sve u svemu napredujem dobro i za još koji mjesec očekujem da progovorim podnošljivo dobro.

Još sam gost i ne fali mi ništa, samo nažalost nemam svoju sobu, a jebiga treba mi to za pisanje, da se zaključam...

Dnevna soba, Minhen, 23. april (pola loše, pola dobro)