Hvala dragom alahu

Prije svega, hvala alahu što odlaže u džehenem sve hajvane koji mu napišu ime malim slovom, ili naprimjer još gore samo s jednim l (mislim, ko zna, možda na nekim skandinavskim jezicima ima smisla i s jednim, al očigledno je da se na bosanskom alah s jednim l i allah s dva l i izgovaraju i čitaju i pišu i misle i znače dvije skroz suprotne stvari, što je svako ko je ovu rečenicu čitao ispočetka već mogao da primijeti i sam, kao uostalom i muhamed i džuma i selam alejkum i kuran i hadž) ... U jebote ... jel moguće da sam zaboravio da napišem alejhiselam i dželešanuhu poslije muhamed i alah? A šta ako sam pomislio a nisam napisao?! Sranje! Uostalom, nema veze, ko ga, tobejarabi, jebe ... Nego nešto sam počeo ...

A ... ja, jest jest, ovo mi leži na srcu ovih dana i moram da kažem: hvala dragom alahu što mog Mahira još nije zavezalo za radijator u školi pa mu guralo oklagiju u pubertetski pakaš pred svima da elitni mangupi malo zabave elitne princeze, pa još nedo bog da mu se svi onako smiju i da ga izbjegavaju jer je povučen jer je sramota i šta će narod reć sve dok ne skoči s desetog sprata pa zato postane poznat u cijelom sarajevu sve od vijećnice pa do vrela bosne prkosne toliko da i sva raja i vascijeli papak bude potresen, čak do te mjere da lajkuje jedno drugom statuse o Mahiru i nudi vlastite “Ja ne mogu da vjerujem da se to dešava u Sarajevu” komentare, sve dirljivije od dirljivijeg, jebo majku tačno se vidi po komentarima na internetu kad se desi ovako nešto kolko smo dobri i velikodušni ljudi, štonosekaže merhametli, al opet hvala alahu što se dešava ovako rijetko i sve rjeđe i rjeđe, a i svaki put kad se desilo dosad – bojim se da se ponavljam al opet hvala samo alahu i alahu – još se nikad nije desilo ni mom Mahiru ni mojoj Sebiji ni, nemam pojma, eto recimo – meni. Ne, hvala alahu, moj Mahir ima sve petice u prvoj osnovnoj i drugo mjesto na opštinskom iz informatike, i najbolje drugove i drugarice i nauku i vjeronauku i fizičko i psihičko i tople zimske čizmice i kaputić, ljubi Babo. Da je alah bogdom dao da bude prvo (iz informatike), al nema veze, daće akobogda na kantonalnom, inšalah ve rahmetulah ve berekjatuhu ala razola alejkumu selam! Ima i curu, lijepa mršava visoka, med medova, Ja bolje i pametnije i ljepše djevojčice nisam upozno u životu (a bio sam po dvaput i u istanbulu i u meci i u medini! na hadžu! što govori mnogo!) – hvala alahu koji mu je posla, mom Mahiru i samo njemu a ne nikom drugom! (Dakle hvala alahu što mnogi zbog Mahira nemaju tako lijepu i pametnu i dobru curu!)

A jebalo majku, kad smo već kod te njegove cure, pa samo što je prohodalo a malo mu cvaja svaki dan da je voda po kafićima na halal emiratske šiše i bošnjačke sokove od žare i zove ko sva kulturna djeca. Jesam ga odgojio, ne kažem ja, al zahvaljujući samo dobroj volji našeg i vašeg jednog i jedinog stvoritelja koji sve zna i sve može i sve odlučuje – dakle alaha! – mom Mahiru se još nije desilo ni da se osvrne u tramvaju kad ne treba prema kome se ne smije ko papčina koja je prvi put u životu “unišla” u tramvaj pa ne zna kad ne treba i prema kome se ne smije, pa da mu se, nedo mi dragi bog, nešto desi, na primjer ... nemam pojma, jel ono bilo da su zaklali noževima onog nekog malog nekad prije pešest godina, jebiga zaboravljam, čini mi se da se zvao Danis, Denis ... Haj nek bude Denis, ko ga jebe, poslužiće da završim započetu Misao ... Sjećam se kad sam čuo za to, kako mi je bilo žao djeteta i kako sam bio ljut i kako mi je samo vjera u dragog alaha i njegovu pravednost i na ovom i na onom svijetu pomogla da imam izgovor da ne poduzmem ništa. I evo sad se sjećam, a i to sam zaboravio, da sam tih dana mnogo razmišljao o njegovim roditeljima, i kako bi Sebiji i meni bilo da ostanemo bez našeg Mahira, jebo onda i život i pravdu i na ovom i na onom svijetu ... dobro eto možda na onom, mislim sigurno, inšalah, sto posto, naravno. A žao mi je te žene i jer nije muslimanka, mislim pretpostavljam po imenima, a ni mali onda sigurno nije bio, onda su jebani i na onom svijetu oboje ... Al možda i nisu, samo alah zna, i, dakle, u svakom slučaju, i meni najvažnije od svega, hvala stvoritelju svih svjetova što mi je dao sabura i pameti i dobar džemat i snagu da Ja odgojim svog Mahira tako da se mojim Mahiru i Sebiji, a naravno najviše meni, opet uz alahovu nezaobilaznu pomoć, još nije desilo ništa ni slično. (Dakle hvala alahu što se, da se ne bi desilo nama, desilo onim Mahiru i Denisu i njihovim mamama i svim pregaženim pješacima na pješačkim prelazma i svim ubijenim bebama u porodilištima i njihovim mamama i mamama svih ostalih kojim se desilo i kojim se dešava svaki dan i ako se ne objavi na klixu i na federalnoj televiziji, i dešavaće se ako bog da, pa između svih ostalih gradova i sela, i u Sarajevu.)

Ima se, hvala alahu, može se, taman toliko da mu odvojim za džeparac svaki dan, oko cvaje, i za čizmice i jaknicu i telefončinu i školski pribor i pribor za pecanje, nekad odemo zajedno i bude nam super, baš se zbližimo i neka toplina mi oko srca kad ga gledam kako stalno nešto tipka na onom telefonu i bulji onim okicama, ljubi Babo sina svog, hvala bogu! Ono nije da ne može bolje, Ja sam prvi toga svjestan, pa i Sebija i ja imamo samo obične poslove, ja u bh telecomu, ona u elektroprivredi, hvala dragom alahu, pa ipak ga molim da nam da snage i pameti i znanja i da nam Šefik (hvala dragom alahu na Šefiku!) završi ono što nam je obećeno pa da konačno i mi uznapredujemo s platama bar još po malo, zbog Mahira, nekad mi bude sve neka tuga oko srca kad mi prepričava kako su mu drugovi pričali šta su radili na skijanju u švicarskoj, pa ih kao ismijava što se toliko lože i bezveze troše pare na švicarsku kad ima Bjelašnica, ljubi ga babo kako se pravi da je skroman i da on ne bi u švicarsku da može, a ja znam da bi jer znam po sebi i znam da smo isti, kakav Babo, takav sin, hvala bogu! Ali alah je svemoguć i on sve zna, pa kad vidim opet kako većina ljudi nema ni ovo što smo mi ostvarili mogu samo reći: hvala dragom alahu na svemu! (Dakle hvala dragom alahu što većina ljudi nema, i molim ga da nam da da ko ima manje od nas ima još manje, a ko ima više da mu malo smanji a nama poveća jer nije fer.)

Jebote, hvala dragom alahu na klixu! Hvala dragom alahu što sam se rodio i odrastao i odgojio svog Mahira u kombinaciji sredine i vremena u kojoj su najveće šanse da u glavi imam opširne teorije o tome šta tačno znače, šta možda, a šta bi mnogi (a mnogi mogu samo da mi ga popuše) samo voljeli da ja mislim da znače sklopovi: “Dejtonski mirovni sporazum”, “Milorad Dodik”, “Bakir Izetbegović”, “Krsna slava RS-a”, “Vlada Federacije BiH”, “Dragan Čović”, “Istočni i Zapadni Mostar”, “Vojislav Šešelj”, “Aleksandar Vučić”, “Sejdić-Finci”, pa čak i jebeni “pipo”, “commmie_marshal”, “Kolinda Grabar-Kitarević”, i slični, da ne nabrajam dalje, a najmanje: “ljubav”. Mada, hvala alahu, ja sam siguran da tačno znam šta je i to, i to toliko da se nikad ni najkraće ne zamislim da, jebote, možda i ne znam. I hvala dragom alahu što, rodivši se u uglavnom u istom tom krugu od sto-dvjesto kilometara, mada svako u svoje vrijeme, koje je jebiga u ovoj sredini opet manje-više uvijek bilo i ostaće isto, i moji preci i ja i moj Mahir pa i njegovi potomci, ako bog da, imali su i imao sam i još imam i imaće mogućnost kad porastu da budu šta god hoće: ili doktor na štelu ili nepismen inžinjer ili pop ili hodža ili časna sestra ili bula ili konobar ili komercijalni “umjetnik” ili pjevač ili pjevačica ili profesionalno-amaterski glumac ili paklena medicinska sestra ili zubarski tehničar ili trgovac ili šumar ili pravnik (šta god to značilo) ili zidar ili električar ili učitelj ili nastavnik ili profesor ili asistent ili šalteruša ili automehaničar ili vulkanizer ili političar ili “ubleha” ili dijaspora, a samo je jedan alah i samo je on svemoguć i sve zna pa vjerovatno i još jednu-eventualno-dvije stvari kojima u ovoj sredini neko može da se bavi kad poraste, možda.

E hvala dragom alahu i na dijaspori! Hvala mu što su se djeca razbježala na sve strane ko isprepadani zečevi iz međuseoskog požara da nađu što-dalje-to-bolje neke nove rupe i da se više nikad ne vrate osim eventualno za bajrame i svakodnevno na klix, i evo duplo veliko đambo hvala alahu na klixu što im je bar to ostalo da prate na telefonima ukorak s vremenom inicijale na crnoj hronici i da spavaju mirno sve dok, nedo im bog, al jebiga ipak kad-tad, kad bog da, ne bude neko njihov.

Hvala svemogućem alahu na komšijama srbima i hrvatima, koji, svako za sebe, slično i više imaju da zahvaljuju svojim bogovima i svecima (hvala alahu što mi nemamo svece! ko bi popamtio i to...) na svemu. (Mada džabe se oni zahvaljuju i mole tamo nekom izmišljenom kad se zna da je bog jedan i kako se zove i sa koliko l se piše, lol.)

Hvala dragom alahu što se ne gasi i UKCS!

I kad malo bolje razmislim, ipak hvala dragom alahu i na bezviznom režimu za zemlje šengena, tj. bio bih mu još zahvalniji da nam se nekako namjerila bar jedna putovnica u familiji, za ostale bi onda lako, al to bi opet najvjerovatnije podrazumijevalo i to da je moja Sebija i/ili, nedo bog, ja, pogrešno odgojena kao katolik, što bi u svakom slučaju za sve nas značilo samo jedno: džehenem. Onda nema veze, hvala dragom alahu na bezviznom režimu, ako ništa, kao što rekoh, jer kako se stvari kreću u ovoj sredini javašluk i primitivizam (hvala dragom alahu na nama koji nismo takvi!) preovladavaju sve više i ozbiljno razmišljam da pokupim svoje Mahira i Sebiju i da se ispalim kod tetke u Frankfurt, ionako je i tamo sad sve više džamija i muslimana i bošnjaka, hvala svemogućem alahu (dakle hvala svemogućem alahu na ratovima u pustinjama i stepama i prašumama gdje je najviše muslimana), pa što nas bude više sve će nam bit lakše da postepeno i njima tamo, malo-pomalo, poistiha i natenane, saburli štonosekaže, pokažemo i objasnimo šta je to sevap, a šta haram, da sazna i evropa za naš merhametluk i bosanski merak! Ako bog da, inšalah, el fatiha!

Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (3)

Opet sam pravio grah. Filozofija kuhanja mi je: nabacaj sve sastojke koji se slažu i nek se kuha što sporije, tri-četri sata, dok se sve ne stopi u jednu cjelinu, al ne do kraja, nek ostane samo još sekundica da se topi u ustima dok žvaćeš. M. se nije svidjelo, jesam fulao malo s prvim, bilo je preljuto, al drugi je bio dobar, meni su u stvari oba bila odlična, bolje nego kod bilo koje tetke ili mame. Traje dva-tri dana, uštedi se malo para, a kažu i da je dobro za organizam, “zdravo!” U Rezidenciji sam ovih dana, razmišljam o ženama i kukanju da je dosadno domaćicama kod kuće, meni je super, imaš po cijeli dan da radiš šta hoćeš, malo počistiš i opereš, praviš sebi hranu, s ljubavlju, ko samo sebi, prošetaš ako je lijep dan, čitaš, pišeš, pratiš klošare na klupama u izdignutom parku preko puta s kojih te posmatraju kroz ogromne prozore noću i pitaš se koji li ti je najsumnjiviji za ono obijanje i smišljaš kako da ga namamiš da proba opet, pa da ga uhvatiš živog i objesiš za jaja, još samo da ima neko tamo ko radi za mene i da ne moram da se brinem za hranu, krevet i cigare...

Vraćam se iz radnje prije par noći, Zelenih beretki, Štrosmajerova, Ferhadija, Maršalova, nedjelja naveče, drugi dan bajrama, svjetla se presijavaju na asfaltu, ozbiljna jesen miriše na prošlost, i čuje se svašta. Ne volim ramazane i bajrame, hoću da kažem da ih mrzim, naravno imam puno pravo na to, jer sam se, kao, rodio kao “musliman”. “Zapadnjački običaji” – momak od dvadesetak godina pametuje malo mlađem romantičnom interesu ispod šamije – i “Elhamdulilah, elhamdulilah, elhamdulilah, el-ham-du-li-lah!” – komentar navodno uglednog mudrog gospodina na komentar njegovog prijatelja da mu je sin “dao uslov za četvrtu”... Elhamdulilah. I “zapadnjački običaji” u nizu kafića u centru, preglasna porno muzika do preglasne turbofolk muzike do preglasne porno muzike, miješaju se ko odvratni alkoholi i povraća mi se od panike dok prolazim tim dijelom u to doba noći, momci i djevojke i žene i muškarci se nadvikuju o važnim problemima i prave tragične grimase. Reklame za izbore na tramvajskim stanicama, Bakir i Peđa izgledaju dobro, pa i mali Željko ... Jebo politiku i pisanje o politici, u svakom slučaju, ni Orwell na kraju nije uspio ništa. Ali mora da se glasa, da se mongolima sa stočnim običajima malo pokvari “ćejf”, vjerovatno za Peđu, čuo sam da ima apartman u Evropi (ili samo sobu, i to je sigurno odlično skupo), mada to možda uopšte nije tačno, vjerovatno, izgleda zdravo i kao da nije mongol, donekle sigurno, ko ga jebe, eto mu moj glas.

Neka tinejdž-mjutant-nindža-gospođa u Guardianu piše komentar da je “oslobađa” nošenje nikaba, to je iz pokornosti prema “Gospodaru” mada je niko ne tjera i ne dira nikog i bilo bi netolerantno ako joj to zabrane, u Australiji. Islamofobija, Islamska Država, terorizam, bombardovanje, retardirano. Neki od najboljih ljudi koje znam se sve više i više lože na beduinski islam, a bili bi dobri i bez islama, možda i bolji. A možda i gori, možda bi bili baš seronje da se ne boje Alaha, ko zna. Genije obožava Direra i Sezana, kao nešto pokušava da slika i talentovan je, ali nema duha, nema osjećaja, nema mašte, i izgovara rečenice: Smijeh je bolest za srce. To je laž. Čovjek koji je to reko nikad nije slago u životu. E pa jest a ako je to reko, jarane, razmisli malo. Neko ko je imalo svjestan ne može da vjeruje u nezamislivo Najmilosnijeg koji se naljuti ako opereš zube poslije izlaska sunca za ramazan – neki najmirisniji ljudi koje znam odjednom zasmrde iz usta kad poste, pretpostavljam da je do toga – i u Najpametnijeg čovjeka ikad koji nikad nije slagao ništa, a ostao doživotno nepismen uprkos prvim riječima “Objave” da uči, čita, izučava, jer ... jebo ljude, kao da si okružen čimpanzama, nešto se došaptavaju, cerekaju, uzdišu, grle, tuku i jebu, i nikad nemaš pojma šta misle i šta hoće da kažu, a kad im objašnjavaš zagledaju ti se u mrlju na džemperu i bog zna šta kontaju, ništa.

Pitam se tu noć da li da nastavim sa Dnevnicima, možda samo serem, i dobijem zeleni val, od početka do kraja, šest-sedam semafora i zeleno na svakom, recimo da je to znak, bitno je da se nešto piskara, da se stvori navika i tok za Kvake, ko ga jebe.

Pa teška noć za M., teška “anksioznost”, drhtanje i strah od smrti, kaže spavaj ti al kako da spavam kad ona tu osluškuje i drhti, bila je zajednička trauma nedavno pa je razumijem, pričali smo o tome i o svemu do zore, a ujutru je čekala radnja, da se radi. Ona se boji iskustva, boji se da propusti život ako umre sad, a ja se bojim njenog iskustva ako mi ujutru u krevetu umjesto mene pronađe leš sa razjapljenim ustima, jer spavam užasno otvorenih usta i hrčem nekad glasnije, nekad nečujno, nekad tiho. Ako me neko izbode ili pregazi tramvaj, ili srce samo otkaže u snu, hoću da znaš da sam vas volio sve i da nikom ne zamjeram ništa, pričam joj, a ona se rasplakala jer je sujevjerna i misli da slutim nešto, kao i svi. I neću “dženazu” i da mi neka budala blebeće nabrajalice na arapskom iznad rupe u ilovači i nečije zastave sa glupostima i sabljom, hoću da se sjećate dobrih stvari i da me umotaš u čaršaf, i zapališ, kao džoint. To ne pričam, to mi je iz jedne od nenapisanih pjesama za Keti, još je nisam prebolio do kraja, a ona neki dan prolazi ispred radnje dok mi neka baba iz Latvije dovikuje da mi je dobar engleski i gdje sam naučio tako, i neće ni da me pogleda, ni da klimne ni cimne obrvama, ništa, a ja sam mislio da sam ostao fin, osim jedne krize i ispada na kraju koja bi, na kraju krajeva, morala da se razumije, pogotovo ako si psiholog. Ili možda ipak ne, kako god...

I. se naljutila na mene, misli da joj se ne javljam jer mislim da ima šizofreniju, a ja sam joj samo pisao da sam zabrinut kad mi je pisala da čuje tuđe misli i da joj neko čačka po glavi, ozbiljno, i nisam joj se javio jer nemam vremena i neću da imam obavezu da se javljam nikom svaki dan, jebo elektronske veze, treba mi prava žena od krvi i mesa da se diramo i razmjenjujemo tečnosti, da smirimo hormone svako malo. Jebiga, na kraju se svi nešto naljute i niko više neće da se javlja, osim smorova koji bi nešto da se javljaju stalno, mora da je do mene i ako ništa imam svoje knjige da me griju, i viski, i cigare, i grijalicu, mala je i kao da mnogo troši, ali ugrije bar Studio, a to je dovoljno, pogotovo kad sam sam, kao večeras, to je dovoljno, za sad.

Sve o Seci Aleksić!

Uzbuđuje me što konačno zvanično puštam u rad svoj novi blog!

Na ovom ćete imati priliku da uživate u ovakvim isječcima iz mog tvrdo kuhanog dnevnika...

• • •

Sanjao sam da perem suđe, a onda sam se probudio, zapalio cigaru, i sve što sam imao kad sam otvorio oči je ostalo prljavo kao i prije.

Trebala mi je samo jedna iskoristiva šolja za kafu. Bez gledanja sam znao da ih je tri-četiri već mjesecima zatrpano gomilom odjeće i ponuda iz raznih kladionica na stolu, i da su se toliko skorile da bi mi trebalo malo dinamita da ih operem. Ipak sam pogledao. Na ivici stola virila je crvena sa odlomljenom ručkom. Tek što sam se ponadao da mi se posrećilo, primijetio sam da tamo nešto zelenkasto viri i iz nje. Prišao sam da pogledam bolje. Bio je to neki kaktus koji je nikao u njoj. Pomislio sam da možda i neki lešinarčić danju strpljivo čuči na njemu i gleda me dok spavam. Neka ga. Baciću ga ako procvjeta.

Pogledao sam prema gomili na sudoperu. Nije bilo šanse da iskopam bilo šta iskoristivo iz nje. Stajao sam tako tridesetak sekundi na sred sobe i buljio u gomilu prljavog suđa. Onda sam sjeo, zapalio cigaru, i nastavio da buljim.

A onda, samo petnaestak minuta poslije, znak od boga. Kroz uzak procjep otprilike u sredini gomile, bljesnuo je žuti lončić na tačkice zatrpan duboko. Neobično, odmah sam se sjetio otkud mi i čime je svojevremeno isprljan, i da je vrlo moguće da bi mogao da ga koristim nekoliko dana ako ga samo malo začas isperem.

Smislio sam strategiju sklanjanja minimalnog broja tanjira, čaša, šerpi i tava iznad i ustao da ga iskopam. Napokon sam ga dohvatio, i dok sam ga dizao osjetio sam da ipak nije tako prazan kao što sam se nadao. Bilo je jasno da je u njemu nešto čvrsto što neće moći tako lako da se opere. Pogledao sam u lončić i trebalo mi je malo vremena da se saberem i razaznam šta se to sve nalazi unutra.

Bilo je to neko misteriozno zelenkasto biće, nalik na kornjaču, samo sa ogromnim ljigavim tumorom umjesto oklopa na leđima. Izgledalo je kao da je mrtvo, ali sam odlučio da se uvjerim ugasivši cigaru na njemu. Tumor se naglo zgrčio na dodir užarenog opuška, i u sredini mu se odjednom širom otvorilo prekrasno plavo oko!

Usrao sam se od straha, ali sam reagovao životinjski brzo. Instiktivno sam ispustio šolju, i odmah zgazio biće koje se na podu iskotrljalo iz šolje i počelo da puže prema sigurnom utočištu ispod kauča. Hvala bogu što mi je u cijelom stanu linoleum, i što spavam u patikama!

Osjetio sam kako se razlijepilo pod nogom čim sam skočio na njega. Ubio sam ga, sigurno. Zapalio sam cigaru, dobro utrljao ostatke bića u pod i nekoliko puta se cijelom težinom naljuljao na ubitačnu nogu, pa sam je tek onda sklonio.

Na podu se otkrila prilično zanimljiva mrlja. Na zeleno-smeđoj pozadini razlijepljeni bijeli, plavičasti i roze ostaci oka formirali su nevjerovatnu šaru. Nešto je pisalo, i to na arapskom. ‘Alah’, pretpostavio sam. A pošto ne znam arapski i nemam mobitel s kamerom, ostalo mi je samo da precrtam mrlju i uporedim sa raznim arapskim natpisima na internetu.

Sjurio sam do najbliže kladionice da uzmem ponudu i ukradem olovku. U povratku, u bespomoćno sporoj vožnji u liftu ka gore, pomislio sam da bi nešto moglo da ga oliže sa poda dok me nema i oblio me hladan znoj.

Imao sam sreće. Mrlja je stajala netaknuta na istom mjestu na kojem sam to usmrtio. Sjeo sam na kauč, zapalio cigaru i počeo da skiciram mrlju. Onda sam se sjetio lončića i da nisam popio kafu. Na sreću, bio je u vidljivom ćošku sobe. A i pad ga je istresao prilično dobro na pod, pa je bio toliko čist da nisam morao ni da ga saperem kako bi iz njega popio kafu. Odmah sam je napravio i vratio se da završim sa crtanjem.

Na internetu nisam imao sreće. Definitivno nije ‘Alah’. A ne liči ni na ostale poznatije stvari. Dok sam tražio, zapitao sam se koliko bi me koštalo da otputujem u Saudijsku Arabiju na nekoliko dana i saznam, a onda i koliko li je komplikovana procedura i kakvi su uslovi emigriranja i dobijanja trajne boravišne dozvole a eventualno i državljanstva tamo. Zainteresovan, počeo sam da tražim informacije o tome, pa mi je dosadilo i odlučio sam da se vratim kući.

Kod kuće, većina mrlje više nije bila na podu. Neko ili nešto je olizalo. Dovoljno da ga ja ne stružem, a ako bude sreće da uskoro i ne zasmrdi. Zapalio sam cigaru, bacio se na kauč da odspavam malo, i kratko razmišljao o lokalnom imamu koji možda zna arapski i kako bi danas bilo baš super da se ne ljuti i da me nije stavio na listu lokalnih islamofoba na ulazu u džamiju jer potičem iz bošnjačke porodice a nikad nisam otišao na džumu.

 • • •

Pored dnevnika, obradovaću vas uvijek i kad nađem na internetu bilo šta bolje od seksa, kao naprimjer ovo...

Stoga - velikodušnost!

Osim toga, tu je i nova vrsta okvira, ili popularno goblena, za avatare u komentarima. Da viš jesu super!