Hrabra Fikus Nataša

Hermini von Ahle

Ja sam biljka.

Samo sam dvonoga bez perja,
i kad se osušim
prošetam do izvora,
zalijem se
i bacim đubre na
naslage zemlje u sebi.

Jednom procvjetam, zamirišem,
baš budem jorgovan,
a jednom sam kaktus i bodem.
Kako kad.

Pokatkad rodim i poneki plod
ali to su samo govna,
i hoću da se parim pod hitno:
divlja životinja,
biće tad sam to.

Danas smo učili da smo ljudi,
navodno inteligentni,
i napokon ispada
da sam čak:
hrabar svemirski astronaut!

U mom vrtu raste još:
jedan strašan paradajz,
potočić pitak i
par košnica pčela i livadski med...

Pa ležim u travi
i nikad ne mrzim nijednu grupu
kojoj ne pripadam.

Beskonačno praški

uposlenicima CERN-a

Opkoljen idiotima planiram
milijardu godina unaprijed!

I, naravno, konačno shvatam
da bi jedino pametno bilo
da se samo zavučem u neku rupu i crknem.

Samo otkud mi prvo svemirski megafon?

Da kratko i jasno otpjevam kosmosu
da mrzim baš svaku prašku
koja se ikad formirala u njemu...