Одломак 25

(Кнут Хамсун, Под јесењом звездом)

(С норвешког превела Мара В. Нешковић, Штампарско предузеће „Будућност“ Нови Сад, 1963.)

33

Стојим поново у варошкој ларми и гужви, међу новинама и људима, и пошто су прошли многи месеци од када нисам био овде, све ми то није непријатно. Долазим поново к себи, облачим друго одело и кређем да нађем госпођицу Елизабет. Становала је код својих рођака.

Да ли ћу срести и ону другу? Узбуђен сам као дечак. Ненавикнут сам на рукавице и скидам их, али опажам да ми руке не одговарају оделу и поново их навлачим. Звоним.

„Госпођица Елизабет? Јесте, овде је, будите добри и причекајте један тренутак.“

Излази госпођица Елизабет. „Добар дан. Тражите ли мене? Зар сте ви то?“

„Доносим вам пакет од ваше мајке. Изволите.“

Она цепа мало хартију и гледа шта је у пакету. „Е, баш мами нема равне! Позоришни доглед. Већ смо биле у позоришту ... Нисам вас одмах познала.“

„Зар нисте, па није тако одавно откако смо се видели.“

„Није, али ... Реците, хоћете сигурно да питате за некога? Ха, ха, ха.“

„Хоћу,“ рекох.

„Она није овде. Ја сам само овде код рођака. Она станује у Викторија хотелу.“

„Не мари. Ја сам к’ вама дошао послом,“ кажем и покушавам да победим своју потиштеност.

„Причекајте мало, ја баш хоћу да изађем, можемо да идемо заједно.“

Госпођица Елизабет облачи капут, довикује довиђења кроз једна врата и полази са мном. Узимамо кола и одлазимо у једну мирну кафану. Госпођици Елизабет је чудно што ме види у кафани. Само јој се ово место не допада.

„Хоћете ли да одемо на неку другу страну?“

„Хоћу, у Гранд хотел.“

Плашим се да тамо нећу бити сигуран, одавно нисам био па ћу морати да се јављам многим познаницима, али шта да радим, госпођица хоће у Гранд. Вежба се тек неколико дана, али је већ стекла сигурност. Некад сам био веома заљубљен у њу.

Поново седамо у кола и одлазимо у Гранд. Мрак почиње да пада. Госпођица седа на најбоље осветљено место и сија просто од задовољства. Доносе вино.

„И како сте само постали отмени, “ каже и смеје се.

„Не могу овамо да дођем у радничкој блузи.“

„Наравно, не можете. Само, право да вам кажем, та блуза ... Да ли да вам кажем шта мислим?“

„Молим вас, будите добри.“

„Блуза вам је боље стајала.“

Ето га, дођавола с овим оделом! Друге су ми се мисли врзле по глави и овај ме разговор није занимао.

„Хоћете ли дуго остати овде?“ питам.

„Док Лувиса остане. С куповином смо готове. Нећемо још дуго, нажалост...“ Опет постаје живља и пита смешећи се: „Је л’ вам се допало код нас?“

„Дивно је то време било.“

„Хоћете ли поново доћи? Ха, ха, ха.“

Видело се да тера са мном шалу. Хтела је да ми покаже да ме је прозрела и да је видела да сам се издавао за оно што нисам. Баш је дете. – Ја могу да подучавам раднике у много којечему, а у многоме сам стручњак. Док у свом животном задатку једва постижем оно о чему сањам.

„Да ли да замолим тату да истакне на пролеће објаву да ћете се примити опет неког посла око водовода?“

Зажмурила је, смејала се, тако се слатко смејала.

Узбуђен сам, патим због овог подругивања иако је добродушно. Погледам по кафани да бих се прибрао, понеки шешир се диже овде и онде и ја се јављам, све ми изгледа некако удаљено. Због ове дивне госпође падам у очи. Свет обраћа пажњу на мене.

„Ви познајете ове људе пошто их поздрављате.“

„Познајем неке од њих ... Јесте ли се лепо забављали овде?“

„Изванредно. Имам овде две рођаке а оне имају опет своје другове.“

„Јадни Ерик,“ кажем ја у шали.

„Докле ћете са тим Ериком. Има овде један који се зове Бевер. Сад, истина, нисам са њим у пријатељству...“

„Проћи ће то.“

„Мислите? Сасвим је озбиљно. Слушајте, све мислим да ће он доћи овамо.“

„Морате ми га показати.“

„Док смо се возили овамо размишљала сам о томе како бисмо ви и ја могли да га учинимо љубоморним.“

„Можемо то да урадимо.“

„Можемо, само ... Требало би да сте мало млађи. То јест, мислим...“

Смејем се на силу. О, могли бисмо то да урадимо. Не презирите нас старе, нас праастаре, можемо ми да будемо јединствени. Дозволите ми само да седнем крај вас на канабе, да ми не види ћелу.

Веома је тешко пребродити на леп начин онај судбоносан прелаз ка старости. Наступа грчење, копрцање, кревељење, борба с млађима, завист.

„Је л’ те, госпођице,“ кажем и из свег срца је молим у себи, „зар не бисте могли да телефонирате госпођи Фалкенберг и да је позовете да дође овамо?“

Она размишља о томе.

„Хоћу, учинићу то,“ каже милостиво.

Одлазимо до телефона, позивамо хотел Викторија и добијамо везу с госпођом.

„Јеси ли ти то, Лувисо? Да знаш само с ким сам. Можеш ли да изађеш? Добро. Ми смо у Гранду. Не могу то да ти кажем. Јесте, човек је, сад је фин господин, више нећу ништа да кажем. Доћи ћеш дакле. Шта, не можеш? Рођаци? Добро, ради како хоћеш, само ... Да, стоји овде поред мене ... Много се журиш? Добро, довиђења.“

Госпођица Елизабет оставља слушалицу и каже само:

„Треба да се састане са рођацима.“

Враћамо се и поново седамо. Узимамо још вина, покушавам да будем весео и предлажем да поручимо шампањ. Захваљује. Док тако седимо, каже госпођица одједном:

„Ено га Бевер. Баш је добро шо сад пијемо шампањ!“

Испуњен сам сав само једном мишљу. Док седим и покушавам да залудим госпођицу за туђ рачун, говорим једно а мислим на десето. Ствари рђаво стоје. Овај телефонски разговор ми не излази из главе. Мора да је схватила да је ја то очекујем. Шта сам рђаво урадио? Зашто сам онако нагло отпуштен и зашто је уместо мене узет Фалкенберг? Можда капетан и госпођа нису увек били баш најбољи пријатељи, али је он, можда, осетио опасност и хтео да спаце жену будалаштине. И сад се она стидела што сам ја радио на њеном имању, што ме је употребила као кочијаша и што је два пута делила јело са мном. И стидела се што сам стар...

„Не, овако не иде,“ каже госпођица Елизабет.

Поново се трудим и говорим масу лудости и она почиње да се смеје. Пијем много и постајем све духовитији, госпођица почиње да верује да заиста радим за свој рачун. Почиње да ме посматра.

„Је ли то истина, мислите ли заиста да сам лепа?“

„Слушајте ме, будите добри – сад говорим о госпођи Фалкенберг.“

„Уш,“ каже госпођица. „Наравно да је то госпођа Фалкенберг, знала сам ја то све време, не морате да ми кажете. Изгледа ми да је почело на њега да утиче. Само да продужимо овако.“

Није значи мислила да радим за свој рачун. Сувише сам стар за то.

„Али госпођу Фалкенберг не можете да добијете. Не треба да се надате.“

„Не, не могу да је добијем. Ни вас не могу да добијем.“

„Је л’ и ово сад кажете госпођи Фалкенберг?“

„Не, ово кажем вама.“

Ћутање.

„Знате ли да сам била заљубљена у вас? Тамо код куће.“

„Почиње да бива весело,“ кажем и примичем јој се ближе. „Сад ћемо да уништимо Бевера.“

„Помислите само, увече сам одлазила на гробље да бих вас видела. Само ви, лудаче, ништа нисте приметили.“

„Сад говорите Беверу,“ кажем ја.

„Не, ово је истина што вам говорим. А једном сам дошла к вама на њиву. Нисам због Ерика долазила.“

„Кад само помислим да сте долазили због мене!“ кажем и правим се жалостан.

„Можда вам то изгледа чудно, али морате схватити да је и нама тамо потребно да имамо неког у ког можемо да се заљубимо.“

„Је л’ и госпођа Фалкенберг тако каже?“

„Госпођа Фалкенберг? Не, она каже да неће да се заљуби ни у кога, она хоће само да свира на клавиру и ништа више. Ја говорим о себи. Знате ли шта сам једном урадила? Не знам само да ли могу о том да говорим. Хоћете ли да чујете?“

„Хоћу, веома радо.“

„Ја сам према вама девојчица, али не смета. Да, то је било кад сте становали код нас у хамбару. Тад сам се једном увукла код вас и уредила вашу ћебад, дотерала вам кревет у ред.“

„Зар сте ви то урадили?“ питам зачуђено и испадам из своје улоге.

„Требало је само да видите како сам се увукла, ха, ха, ха!“

Није била довољно лукава ова девојчица, мењала је боју при овој исповести и смејала се усиљено да би се извукла из неприлике.

Хоћу да јој помогнем и говорим:

„Ви сте заиста дивни. Госпођа Фалкенберг не би никад тако нешто урадила.“

„Не би. Ал’ она је старија. Ви сте, можда, мислили да смо ми истих година.“

„Зар госпођа Фалкенберг каже да неће да се заљуби ни у кога?“

„Да, уосталом не знам. Госпођа Фалкенберг је удата као што знате, она ништа не говори. Хајде, причајте опет са мном. А једном је требало да идемо заједно у трговину, сећате ли се? Ишла сам све лакше и лакше не бисте ли ме сустигли...“

„Лепо је то од вас било. Сад ћу вам се због тога одужити.“

Устајем и прилазим младом Беверу. Питам га да ли би хтео да приђе нашем столу, да попијемо по једну чашицу. Доводом га. Госпођица Елизабет постаје румена као божур. Ћаскам са њима и кад видим да су се запричали, извињавам се што морам да их напустим – баш ми је жао, господо. Ви сте ме, госпођице Елизабет, потпуно омађијали, али схватам да вас ипак никад не могу добити. То м ије уосталом права загонетка...

34

Одлазим до Родхисгатена, стојим неко време поред кочијаша и посматрам улаз Викторија хотела. Пада ми на памет да она није код куће, вечерас је код рођака. Улазим у хотел и ступам у разговор с портиром.

„Јесте, госпођа је код куће. Соба број дванаест, други спрат.“

„Госпођа значи није код рођака.“

„Није.“

„Хоће ли скоро да путује?“

„Не знам. Није ништа о томе говорила?“

Излазим поново. Кочијаши склањају заклоне од кише у страну и нуде ми да ме возе. Изабирам једна кола и улазим у њих.

„Куда ћемо?“

„Остаћемо овде. Плаћам за један сат.“

Кочијаши се прикупљају и шапућу, један мисли ово, други оно: пази на хотел, сигурно му је жена унутра код неког трговачког путника.

Јесте, пазим на хотел. Понеки прозор је осветљен. Пада ми одједном на памет да она можда стоји на прозору и гледа ме. „Причекајте мало,“ кажем кочијашу и поново улазим у хотел.

„Где је соба број дванаест?“

„На другом спрату.“

„Гледа ли прозор на Родхисгатен?“

„Гледа.“

„Е онда ми је то сестра махала,“ кажем пролазећи поред портира.

Пењем се степеницама и да не бих пао у искушење да се вратим, куцам одмах у врата. Нико се не јавља. Куцам поново.

„Је ли то собарица?“ чује се глас изнутра.

Нисам могао да одговорим да јесте јер би ме глас издао. Пробам браву али су врата затворена. Сигурно се плашила да не дођем, можда ме је чак и угледала с прозора

„Не, није собарица,“ кажем а глас ми чудно подрхтава.

Затим дуго стојим и прислушкујем, чујем да се неко унутра креће али се врата не отварају. Чује се двапут кратко звоњење из неке од соба. „То је она,“ мислим. „Звони по собарицу, узнемирена је.“ Уклањам се с врата да јој не би било непријатно и сусрећем успут собарицу. Чујем где говори: „Јесте, собарица је.“ И врата се отварају.

„Не, нема никог,“ каже собарица. „Само један господин силази доле.“

Помислио сам прво да и ја узмем собу у хотелу, али сам одустао од тога. Није она била жена која би се састајала с трговачким путницима. Пролазећи поред портира рекао сам само да је госпођа изгледа легла.

Излазим поново и седам у кола. Пролази време, пролазе часови, кочијаш се распитује да ми није хладно? Јесте, мало. Да ли чекам неког? Да... Даје ми са бока своје ћебе а ја му због те љубазности дајем новац за грог.

Време пролази. Сат за сатом пролази. Кочијаши се више не устручавају, гласно разговарају и примећују да ће се коњ због мене потпуно смрзнути.

Не, не вреди више чекати. Исплаћујем кочијаша, одлазим кући и пишем следеће писмо:

„Не смем да вам пишем, да ли ћу смети само још једном да вас видим? Доћи ћу у хотел сутра после подне у пет сати.“

Да ли да ставим неки ранији сат? Не, нећу. Кад се узбудим и кад ми усне почну да дрхте, изгледаћу на јачој светлости као страшило.

Лично сам однео писмо у хотел и вратио се поново кући.

Дуга ноћ, ох, како су часови били дуги! Требало је сад да спавам, да се одморим и освежим, а нисам могао. Почело је да свиће и устао сам. Шетам дуго улицама и враћам се после кући, лежем и падам у сан.

Пролазе сати. Чим сам се пробудио и дошао к себи трчим пун страха на телефон и питам да госпођа случајно није отпутовала.

„Не, није отпутовала.“

Значи, хвала богу, да не мисли да побегне јер је моје писмо одавно примила. Јуче је било незгодно време, у томе је ствар.

Ручам и лежем поново да спавам. Спавам неко време, будим се и поново трчим на телефон.

„Не, госпођа није отпутовала. Спаковала је ствари. Сад је изашла, није у хотелу.“

Облачим се одмах и возим се у Родхисгатен. Стојим и вребам. Многи људи улазе и излазе. Ње нема. У пет сати улазим у хотел и прилазим портиру.

„Госпођа је отпутовала.“

„Отпутовала?“

„Јесте ли ви телефонирали? Она се баш тад вратила. Ево, имате једно писмо.“

Узимам писмо али га не отварам већ питам којим је возом отишла.

„Воз је отишао и четири и четрдесет пет,“ каже портир и погледа у сат. „Сад је пет сати.“

Страћио сам пола сата стражарећи пред вратима.

Седам на степеник и буљим преда се. Портир продужава да прича. Одлично схвата да ми госпођа није сестра.

„Рекао сам госпођи да је један господин баш сад телефонирао. Она ми је одговорила само да нема времена и дала ми је ово писмо да вам га предам.“

„Је ли била са њом још једна госпођа?“

„Није.“

Устајем и одлазим. Напољу на улици отварам писмо и читам:

„Не прогоните ме више –“

Равнодушно га стављам у џеп. Нисам се зачудио, није на мене учинило никакав нов утисак. Потпуно женски, брзе речи после првог узбуђења, подувчена реч, цртица...

Пада ми на памет да одем до госпођице Елизабет. То ми је последња нада. Чујем како унутра звони док притискам звонце и стојим – и прислушкујем као у некој пустињи.

Госпођица Елизабет је отпутовала пре једног сата.

После тог дође на ред вино, па виски. Затим само велике количине вискија. Двадесет и један дан је трајало пијанчење у току кога се спустила завеса над мојом овоземаљском свешћу. У том стању ми једног дана пада на памет мисао да пошаљем у једну кућицу огледало у златном раму.

Намењено је једној девојчици, по имену Олга која је била добра и весела као неко теленце.

Јер ја још увек патим због слабих живаца.

У соби ми лежи машина. Не могу више да је саставим јер су ми главни делови остали у парохијској кући. Свеједно ми је, љубав ми је према њој отупила.

Господо моја, неурастеници, као људи не вредимо а ни као животиње не бисмо били бољи.

Једног дана ипак постаје сувише досадно бити бесвестан и ја поново крећем на једно острво.