U subotu se probudimo oko devet, da ih dočekamo, prvi put zajedno u Rezidenciji cijeli dan, Tetka pristala da nas zamijeni u Radnji taj dan. Prvo se pojavi Dž., oko deset, uzbuđen, donio i nešto para, poslao im Kockar da imaju dok je tu. Nešto kasnije i M.M., parkira duboko na minus-trećem spratu podzemne garaže u obližnjem velikom tržnom centru, odem da ga sačekam, pa zajedno nađemo šalter da plati dnevnu kartu, dvanest maraka, da se ne brine za auto dok je tu. Momku na šalteru pao sistem, sačekajte malo da se digne, dok smo čekali ispitamo se, šta ima, nema ništa, naiđe još jedan mlađi par sa svojim problemom – automat na izlazu im govori da nije registrovao da im je auto uopšte u garaži, pa im ne diže rampu da izađu, da odu.
Onda do Rezidencije, na kafu, objasnimo mu šta smo planirali, kad, koliko, ubijedi nas da smanjimo malo, al ipak pristane, dogovorimo se, ostane na meni da pokrenem sve što treba. Ostatak dana malo u šetnju, malo na ćevape u neko bezveze mjesto na kraju čaršije jer su sve famoznije ćevabžinice bile pune, pa na kolače za sto pored hipsterskog mladog bračnog para sa jednom staricom, za koju smo onda iz svađe saznali da je njena mama a njega nervira puno puno, odjednom popizdi, idemo odavde, hajmo hajmo hajmo, ode, one slegnu ramenima jedna drugoj, nabacaju brzo kapute i šalove i kape i odjure za njim, da ga ne izgube, da ga stignu, pa u šoping opet u veliki tržni centar, meni se nije išlo ali je M. navaljivala da vodi brata da mu kupi nešto, i M.M. kaže šta fali da razgledamo malo. Provrtimo se tu malo, meni je ono preveliko, depresivno, hiljadu istih radnji sa po deset hiljada džempera, pa ti vidi, nađi jedan, odaberi. Bar je toplo, provozamo se stepenicama gore-dole, ispričamo se, komentarišemo prazne radnje, uglavnom su prazne, samo po pet-šest uniformisanih našminkanih radnica sa akreditacijama oko kase, i cijene od petnest do šesto maraka za džemper. Pa kod Tetke na kafu, opet mi se nije išlo ali sam pristao zbog drugih. Kod Tetke ništa novo, porodica, zezanje, smijeh, ako ne znaš koliko su svi u stvari depresivni i nervozni zbog sezone besparice možda ti ni tu ništa nije depresivno ni lažno, meni je bilo, nisam bio raspoložen, ostali smo sat-dva, pa niz ledenu padinu nazad do čaršije, i u hladnu Rezidenciju na spavanje, M.M. i ja, M. i Dž. su ostali kod Tetke.
U nedjelju na doručak na belgijske vafle u omiljenom pristojnom lokalu sa M.M., opušteni razgovor o svemu, pa po auto na minus-treći u podzemnu garažu, pokupimo Kraljicu kod Principovog, pa kod Princeze, da vidimo Bebu, M.M. prvi put. Beba i dalje super, simpatične grimasice i konačno malo jača, usudili smo se da je uzmemo malo da nas slikaju, prvo M.M. pa Ja, topla mala gomilica energije, nije se rasplakala ni kod njega ni mene, duuša. M.M. ode kući, Ja s Kraljicom na autobus, kod M. u Radnju, pa opet kod Kraljice na konak, još nam se opet pridruži A., ispegla nas, mene najviše, jer mi se i dalje kao nabacuje nešto, a ja je izgleda samo još više raspaljujem najiskrenijim znacima i grimasama i gestikulacijama i riječima da me ne interesuje, da me boli kurac.
Tokom sedmice odradim par smjenica u Radnji, da se M. druži s bratom, provozam se malo i tramvajem do Džemala Bijedića da nađem organizaciju za kredit, upadnem u gužvu i podsjetim se da bi radije spavao na klupama po parkovima nego da moram da se gužvam tako svaki dan i nemam vremena da sačekam malo prazniji tramvaj ili platim taksi ako mi se baš žuri. Ili preselim u dio grada u kojem “radim”? Dok sam tražio zabačeno sjedište organizacije lutam Bijedićevom prvi put, sviđa mi se ulica, uspavani stambeni socijalistički blokovi sa usporenim cvjećarama, marketima, lokalnim kafanicmaa i toplanom i zatvorenim školama za raspust, nešto slično kao moja ulica iz djetinjstva u Nišu. Onda se opet sjetim da je raspust, a nigdje djeteta, možda su po kupatilima, prave idealna osvjetljenja za savršene selfije za instagram i jedno drugom pišu komentare na profilnim na fejsbuku da su prelijepi i da se voje puno puno. Stignem do raskrsnice, ne skontam da se ulica nastavlja i dalje, onaj zavlačak iza pijace mi nije djelovao obećavajuće, uopšte. Nazovem tetu iz organizacije da mi objasni kuda odatle, ona me sasiječe, da mi broj neke druge tete, kaže samo je nazovi da se dogovorite, doće ona kod vas. Zovem je, ne javlja se, odustanem, zvaću je sutra, svakako mi se ne žuri dok ne nađemo prostor. U narednih par dana je dobijem, ispadne da ipak trebam do tog misterioznog sjedišta, pa mi malo objasni kako da nađem, pa opet krcati tramvaji, nađem, momak mi objasni šta, kako, ostane na tome da nam prvo treba ugovor o zakupu za prostor.
Do kraja sedmice nekako skupimo za struju za novembar, zadnji dan, jedva. Pa nam se odjednom skupi još tridesetak maraka u subotu, odlučimo da popijemo nešto, samo šta, razgledamo police, pije nam se nešto novo, M. odabere neku medovaču, osamnest maraka, popijemo malo više od pola, ona se skroz napije i rasplače i naljuti i uzme laptop i piše uvredljive poruke neprežaljenom bivšem momku, a ja onako, malo, bolje da smo uzeli vino, više mi odgovara nego ovo.
Jutros opet jauče, umire, sve je boli, neće više nikad pit, jedva se odvuče u Radnju, na poso. Ja odlučim da se samo izležavam i čitam cijeli dan, to nisam dugo, završavam Knausgarda, i kad mi je nekad popodne javila da će sa Dž. opet na konak kod Tetke, uzmem ono malo rakije što je ostalo da pijuckam i pustim Kind of Blue, i prvo mi se pisalo malo više i bolje, pa kad sam počeo jedva se natjeram da završim i ovako, bezveze, i odoh opet da se pokrijem da čitam, da ga završim, pa da počnem nešto drugo, ni to nisam dugo, a počinje mi se, nešto dobro, nešto debelo, od osamsto stranica i da samo ležim i čitam deset dana, nešto novo.
Rezidencija, 18. januar
0 komentara
Post a Comment