25.9.14

Dnevnici nehajnog Isusa Hamzića (1)

Našli smo novo mjesto. Rezidencija je fantastična, prozori u Studiju gledaju na Maršalovu, tramvaji, saobraćaj, park, sjever, ogromni prozori i stoličica i stolić ispod jednog, u ćošku do Kabineta na sjeverozapadu, zalazak sunca između nebodera i In a Sentimental Mood na radiju, taman. Ne sviđa mi se bilbord ispod zapadnog prozora, sad su stavili “cunami”, očekujem neku manekenku i seksi veš kad prođu izbori, nisam ni znao da su izbori dok nam nisu zalijepili novu reklamu pod prozor baš kad smo useljavali, ignorišem ih tako iskusno iz godine u godinu, sve bolje.

Bilo je prljavo, zaguraj ruku gore visoko u šupljinu, blato curi niz lakat a neki šljunak sipa oko šake dok brišeš, bar se nije desilo da nijedna čupava tarantula krene da nam se spušta niz ruku, a izgledalo je kao da bi najvjerovatnije moglo. Trebalo je pet-šest dana da čistimo, i opet je ostalo još pet-šest. Nema žohara? Šporet kao radi, samo je spor, iznerviraš se od gladi dok proključa, pa padneš u depresiju dok se skuhaju jaja, al ne izgubiš apetit, najbolja kuhana jaja u ponoć u životu. Frižider ne radi uopšte, čekamo majstora za veš-mašinu. Zidovi su debeli pola metra, visoki tri i šezdeset, i nije hladno, uopšte nije hladno, možda samo ponekad, malo. Neko ludo grijanje u ponoć odozgo ili odozdo, dole je kafana a gore Grofica i zašto pojačavaju tako kasno, nije nam jasno, upali se odjednom, oko ponoći, i ugrije se, zbacimo jorgane i zamagle nam stakla. Pada deseta noć a M. se još boji da spava u Velikoj Odaji, strah je duhova i smrti, ima probleme, spavamo zajedno na kaučima u Studiju, pravim joj društvo, pijemo i smijemo se jedno drugom, ona bi napolje da razbija stakla a meni se samo spava. Sviđa mi se vino, vino je najbolje, i votka. Viski je preskup, i konjak čeka plaćenija vremena. Tražiću flašu rakije od Starog.

Nemam para. Čaršija je Haos, najveći procenat medicinski ludih ljudi na slobodi u životu, oko 45%, hodaju uličicama i svađaju se sa sobom, gestikulacije i grimase, još gore, uđu kod mene da me pitaju nešto. Nemam vremena za pisanje, ne mogu kad me cijeli dan ometaju bule, budale i babe, a nemam energije kad dođem kući kasno. Inače opet uopšte nemam energije za ništa, kao da mi je opet spalo željezo, danas sam dao zadnje pare za cigare i cveklu. Treba mi privatnost, treba mi soba da se zaključam. Bilo je vremena za čitanje, samo to, sad su Walser i Školice, nikad da završim De Sada. Sad imam Kabinet, a nemam para, ne vraća mi se na pijacu, a moram, treba mi para, samo na pijaci uopšte nema para, samo nešto malo za kafu i cigare i sendvič, godina je bila katastrofa, vraćam se u robote, tu ima para, al koji je tek to haos, bar se isplati, na momente, nekad. Možda mi ostane i sat-dva dnevno za Kvake, to je plan, ako se organizujem dobro, to je sad jedino važno, da se organizujem, dobro, ili bar dovoljno dobro da se prezimi, u Rezidenciji, u Studiju, u Kabinetu, sa M., pa na proljeće počinjem i do kraja godine sigurno zavšavam Kvake, ove godine definitivno, nema više neozbiljno, 2015. je godina,sto posto.

Rezidencija, 25. septembar


1 komentar

Sanja Lombardo

Meni je i dalje jezero omiljeno ;)

Post a Comment