(Hajnrih Bel, Mišljenja jednog klovna)
Naročito mučni mi se čine umetnički filmovi. Umetničke filmove većinom prave ljudi koji Van Gogu ne bi dali za sliku ni celo paklo duvana, nego pola pakle, pa bi se posle i zbog toga kajali, jer bi im postalo jasno da bi im on dao sliku i za lulu duvana. U umetničkim filmovima se patnja umetničke duše, beda i borba s demonom uvek prebacuju u prošlost. Živ umetnik koji nema cigareta, koji ne može ženi da kupi cipele, neinteresantan je za filmske ljude, jer im tri generacije brbljivaca još nisu potvrdile da je on genije. Jedna generacija brbljivaca ne bi im bila dovoljna. “Neobuzdano traženje umetničke duše.” Čak je i Marija verovala u to. Bolno je što postoji nešto slično, trebalo bi ga samo drukčije zvati. Ono što je klovnu potrebno jeste mir, iluzija onog što drugi ljudi nazivaju odmorom. Ali ti drugi ljudi ne shvataju upravo to da se iluzija odmora za klovna sastoji u tome da zaboravi na svoj rad. Ne shvataju to, jer se oni, što je za njih opet potpuno prirodno, tek za vreme odmora bave takozvanom umetnošću. Problem za sebe su nazovi-umetnici koji ne misli ni na šta drugo nego na umetnost, ali njima nije ni potreban odmor, jer ne rade. Ako neko pokuša da nazovi-umetnika proglasi pravim umetnikom, nastaju najmučniji nesporazumi. Nazovi-umetnici počinju da govore o umetnosti upravo onda kada pravi umetnik oseća da ima nešto što liči na odmor. Većinom gađaju pravo u živac, za ta dva, tri do pet minuta, dok umetnik zaboravlja na umetnost, nazovi-umetnik počinje o Van Gogu, Kafki, Čaplinu ili Beketu. U takvim trenucima bih najradije izvršio samoubistvo – kad ja počinjem da mislim samo na “stvar” koju radim s Marijom, ili na pivo, lišće što opada u jesen, na “Čoveče, ne ljuti se” ili na nešto kao kič, možda na nešto sentimentalno, neki Fredebojl ili Zomervild počinje o umetnosti. Upravo u trenutku kad imam silno uzbudljivo osećanje da sam sasvim normalan, na tako skučen način normalan kao Karl Emonds, Fredebojl i Zomervild počinju o Klodelu i Jonesku. Nešto od toga ima i Marija, ranije manje, u poslednje vreme više. Zapazio sam to kad sam joj pričao da ću početi uz gitaru da pevam pesme. To je, kako je govorila, pogađalo njen estetski instinkt. Odmor neumetnika je radno vreme klovna. Svi znaju šta je odmor, od skupo plaćenog menadžera do najobičnijeg radnika, bez obzira da li ti momci piju pivo ili na Aljasci ubijaju medvede, da li okupljaju impresioniste ili ekspresioniste (jedno je sigurno, ko skuplja umetnička dela, taj nije umetnik). – Već sam način na koji pale cigaretu posle završenog rada i naročito izraz lica, može da me dovede do besa, jer to osećanje tako dobro poznajem da im zavidim na njegovom trajanju. Postoje trenuci odmora i za klovna – tad može da ispruži noge i, dok traje pola cigarete, on zna šta je odmor. Ubitačno je takozvano odsustvo: na odsustvu su drugi očevidno u stanju da provedu po tri, četiri nedelje, po šest nedelja! Marija je nekoliko puta pokušala da u meni probudi to osećanje, putovali smo na more, na kopno, u banje, u planine. Ja bih se već drugog dana razboleo, bio sam od glave do pete pokriven gnojnim bubuljicama, a duša mi je bila puna ubilačkih misli. Mislim da sam bio bolestan od zavisti. Onda je Marija došla na užasnu misao da sa mnom provede ferije u jednom mestu gde umetnici provode odsustvo. Naravno, bili su to sve sami nazovi-umetnici, i ja sam se već prvo veče potukao s jednim slaboumnikom koji u filmskom zanatu igra veliku ulogu i koji me je uvukao u razgovor o Groku i Čaplinu i ludacima u Šekspirovim dramama. Ne samo što me je on dobro premlatio (ti nazovi-umetnici kojima pođe za rukom da od poziva sličnih umetnosti dobro žive, ne rade i zadrigli su od snage), nego sam dobio i tešku žuticu. Čim smo izišli iz toga užasnog gnezda, ubrzo sam ozdravio.
•••
Mada mi je pasulj koji sam pojeo još pritiskao stomak i povećavao moju melanholiju, otišao sam u kuhinju, otvorio drugu kutiju pasulja, istresao sadržaj u lonac u kome sam podgrejao i prvu porciju, i zapalio gas. Bacio sam hartiju za filtriranje s talogom kafe u kofu za otpatke, uzeo čistu hartiju, stavio u nju četiri kašike kafe, pristavio vodu i pokušao da u kuhinji napravim red. Bacio sam krpu za pranje na baru od kafe, prazne kutije i ljuske od jaja u kofu. Mrzim nepospremljene sobe, ali sam lično nesposoban da sam pospremim. Otišao sam u dnevnu sobu, uzeo prljave čaše, i u kuhinji ih stavio u sudoper. U stanu više nije bilo nereda, a ipak nije izgledalo pospremljeno. Marija ume na tako spretan i brz način da sobi da izgled pospremljene prostorije, iako u njoj ne uradi ništa primetno, ništa što bi se moglo kontrolisati. Mora da to stoji do njenih ruku. Sećanje na Marijine ruke – sama pomisao da bi ruke mogla da položi Cipfneru na rame – pojačala je moju melanholiju do očajanja. Žena rukama može toliko da izrazi ili da njima obmanjuje da mi ruke muškarca uvek izgledaju kao nalepljene klade. Muške ruke su ruke koje pucaju, ruke koje biju, naravno, ruke koje pucaju i ruke koje potpisuju. Stezanje, batinjanje, pucanje, potpisivanje obračunskih čekova – to je sve što muške ruke umeju, naravno, i – raditi. Ženske ruke gotovo i nisu više ruke: pa bilo da mažu buter na hleb ili da sklanjaju kosu sa čela. Nijedan teolog nikad nije došao na misao da propoveda o ženskim rukama u evanđelju: Veronika, Magdalena, Marija i Marta – sve same ženske ruke u evanđelju koje su Hristu pružale nežnosti. Umesto toga, propovedaju o zakonima, principima reda, umetnosti, državi. Hristos je, tako reći, privatno opštio samo sa ženama. Naravno da su mu bili potrebni muškarci, jer oni kao Kalik, imaju veze sa silom, oni vole organizacije i saav obaj besmisao. Bili su mu potrebni muškarci za grube poslove, kao što su nam pri selidbi jednostavno potrebni ljudi što pakuju nameštaj, a Petar i Jovan bili su tako ljubazni da već gotovo nisu ni bili muškarci, dok je Pavle bio tako muževan – kako je dolikovalo Rimljaninu. Nama su kod kuće, kad god bi se ukazala prilika, čitali Bibliju, jer u našoj porodici vrvi od pastora, ali nijedan nije nikad govorio o ženama u evanđelju ili o nečemu tako neshvatljivom kao što je nepravedni Mamon. Ni kod katolika u Krugu nikad niko nije hteo da govori o nepravednom Mamonu, Kinkl i Zomervild uvek su se samo zbunjeno smešili kad bih im se u vezi s tim obratio – kao da su Hrista uhvatili u mučnom lapsusu, a Fredebojl je govorio kako se taj izraz u toku istorije otrcao. Njemu je u tom izrazu smetalo “iracionalno”, kako je govorio. Kao da je novac nešto racionalno. U Marijinim rukama čak ni novac nije imao onu svoju sumnjivu vrednost. Imala je divnu sposobnost da s njim postupa nebrižljivo i, u isti mah, vrlo brižljivo. Pošto sam čekove i druga “sredstva plaćanja” načelno odbijao, honorar sam dobijao u gotovom, na kuću, i stoga nismo morali da planiramo duže od dva, najviše tri dana unapred. Ona je gotovo svakom ko bi joj zatražio davala novac, nekad i takvima koji ga nisu tražili, nego bi ona samo u toku razgovora doznala da im je novac potreban. Nekom konobaru u Getingenu jednom prilikom dala je pare za zimski kaput njegovog dečaka koji je upraavo bio pošao u školu, i stalno je plaćala doplate i prelaske za bespomoćne staramajke koje bi u vozu zalitale u kupe prve klase putujući na sahrane. Ima mnogo tih staramajki koje vozovima putuju na sahrane dece, unučadi, snaha i zetova, i – ponekad, naravno, koketirajući izvesnom staramajčinskom bespomoćnošću – koje s teškim koferima i paketima punim suve kobasice, slanine i kolača neprestano upadaju u odeljenja prve klase. Marija bi me naterala da teške kofere i pakete smeštam u mrežu za prtljag, mada je svako u kupeu znao da baka u džepu ima samo voznu kartu druge klase. Marija bi tada odlazila u hodnik i, pre nego što bi bakicu upozorili na njenu grešku, “uredila” stvar sa kondukterom. Prethodno je uvek pitala dokle putuje i ko joj je umro – da bi doplatu mogla tačno da izmiri. Komentari staramaji sastojali su se većinom iz ljuzbaznih reči: “Omladina i nije tako rđava kak ose to uvek predstavlja”, a nagrada iz ogromnih komada hleba sa šunkom. Naročito između Dortmunda i Hanovera – kako mi se uvek činilo – svakodnevno putuju mnoge staramajke na sahrane. Marija se uvek stidela što putujemo prvom klasom i ne bi mogla podneti da su nekog iz našeg odeljenja izbacili zato što je kupio samo kartu druge klase. Imala je neiscrpno strpljenje da sasluša veoma opširne priče o rodbinskim odnosima i da gleda fotografije potpuno nepoznatih ljudi. Jednom smo sedeli dva časa pored neke seljanke iz Bikeburgera koja je imala dvadeset troje unučadi i od svakog po jednu fotografiju, i mi čuli priču o dvadeset i tri toka života, videli dvadeset i tri fotografije mladih ljudi i žena, koji su svi nešto postigli: gradski inspektor u Minsteru, ili udata za pomoćnika šefa sekcije za održavanje pruge, upravitelj pilane, a jedan je bio “sa glavnom službom u toj partiji koju mi uvek biramo – vi već znate”, a o jednom drugom koji je bio u Bundesveru tvrdila je da je “uvek bio za ono što je sasvim sigurno”. Marija se uvek predavala tim pričama, “istinskom životu”, mene je zamarao elemenat ponavljanja u takvom obliku. Bilo je tako mnogo staramajki između Dortmunda i Hanovera čiji su unuci bili pomoćnici šefa sekcije za održavanje pruge i čije su snahe rano umirale, jer “današnje žene ne donose više na svet svu decu – u tome je stvar”. Marija je umela da bude vrlo mila i ljubazna prema starim ljudima kojima je bila potrebna pomoć; pomagala im je, takođe, svakom prilikom pri telefoniranju. Rekao sam joj jednom da bi bilo dobro da ide u ekspozituru Društva za zbrinjavanje, a ona mi pomalo razdraženo reče: “Zašto ne?” Nisam pri tom mislio ništa rđavo, niti sam želeo da je omalovažim. Sad je bila u nekoj vrsti Društva za zbrinjavanje, mislim da se Cipfner oženio njome da bi je “spasao”, a ona se udala za njega da bi njega “spasla”, i ja nisam baš siguran da će joj on dozvoliti da njegovim novcem plaća staramajkama doplate za brzi voz i prelazak u prvu klasu. On sigurno nije bio šrkt, ali u toj meri bez ikakvih potreba kao i Leo. Nije bio bez potreba poput Franje Asiškog, koji je bio kadar da shvati potrebe drugih ljudi mada on sam nije imao potreba. Pomisao da Marija sad nosi Cipfnerov novac u ručnoj torbici bila mi je nepodnošljiva kao reči “medeni mesec” i ideja da bih mogao da se borim za Mariju. Boriti se, to se moglo shvatiti samo u telesnom smislu. Čak i kao rđavo treniran klovn bio sam nadmoćniji i od Cipfnera i od Zomervilda. Pre no što bi zauzeli stav, već bih se tri puta prevrnuo preko glave, približio im se s leđa, položio ih na pleća i pošteno ih preznojio. Ili su, možda, mislili na prave tuče. Takve perverzne varijante nibelunškog mita mogle su se od njih očekivati. Ili su mislili na duhovnu borbu? Nisam ih se bojao, i zašto Marija nije smela da odgovori na moja pisma koja su najavljivala neku vrstu duhovne borbe? Oni su se služili rečima kao što su svadbeno putovanje i medeni mesec, a mene su hteli da nazovu bestidnim, ti licemeri. Trebalo bi samo jednom da čuju šta konobari i sobarice međusobno pričaju o medenim mesecima i svadbenim putovanjima. Svaki obešenjak u vozu, hotelu i ma gde se pojavili, šapuće im za leđima “medeni mesec”, i svako dete zna da neprestano rade “stvar”. Ko skida rublje sa postelje i ko ga pere? Kada Cipfneru stavlja ruke na ramena, mora joj pasti na um kako sam njene ledene ruke grejao pod svojim pazusima.
0 komentara
Post a Comment