7.8.13

Odlomak 5

(Franz Kafka, Dnevnici 1914-1923)


13. februar [1914]. Juče kod gospođe H. Mirna i energična, energija koja se bez greške probije, provrti, na sve deluje pomoću pogleda, ruku i nogu. Otvorenost, otvoren pogled. Uvek su mi u sećanju njeni ružni, ogromni, svečani, renesansni šeširi s nojevim perjem iz davnih vremena; dok je nisam lično upoznao, ona mi je bila odvratna. Kao onaj muf što ga, kad žuri nekom cilju svog pričanja, pritisne uz telo, a on ipak mrda. Njena deca A. i B.

Mnogo podseća na V. pogledom, načinom kako se zaboravi dok priča, po načinu kako se unosi u predmet, po malenom živahnom telu, čak i po tvrdom muklom glasu, po pričanju o lepim haljinama i šeširima, dok se na njoj ne vidi ništa slično.

Pogled sa prozora preko reke. Na mnogim mestima razgovora, mada one ne dopušta da se posustalost pojavi, moje potpupno izneveravanje, besmislen pogled, nerazumevanje onog što ona kaže, ispovrtanje sasvim glupih primedaba, pri čemu sam prinuđem da gledam kako ona pažljivo oslušne, besmisleno pipanje malog deteta.


Snovi:

U Berlinu, ulicama ka njenoj kući, spokojna blažena svest: nisam doduše još stigao do njene kuće, ali imam mogućnosti da lako dospem onamo, svakako ću dospeti. Vidim nizove ulica, na nekoj beloj kući natpis, možda „Raskošne dvorane Severa“ (juče pročitao u novinama), u snu dodato „Berlin W“. Pitam pristupačnog starog policajca crvenog nosa, koji je ovog puta odeven u neku vrstu služiteljske uniforme. Dobijam preopširno obaveštenje, čak mi pokazuje ogradu malog parka u daljini, za koju treba da se pridržavam sigurnosti radi kad budem prolazio. Zatim saveti u vezi sa tramvajem, podzemnom železnicom, itd. Ne mogu više da pratim kazivanje, i uplašeno pitam, znajući dobro da potcenjujem razdaljinu: „To je jamačno pola časa hoda?“ A on, starac, odgovara: „Ja sam tamo za šest minuta.“ Ta radost! Neki čovek, neka senka, neki drug uvek me prati, ne znam ko je. Prosto nemam vremena da se osvrnem, da se okrenem u stranu.

Stanujem u Berlinu u nekakvom pansionu u kojem, izgleda, stanuju sve sami mladi poljski Jevreji; sasvim male sobe. Prolijem flašu vode. Neko neprekidno kuca na maloj pisaćoj mašini, jedva okrene glavu kad ga za nešto zamoliš. Ne možeš nabaviti kartu Berlina. Uvek u nečijoj ruci vidim knjižicu koja liči na plan. Uvek se ispostavi da sadrži nešto sasvim drugo, popis berlinskih škola, statistiku poreza, ili tako nešto. Neću da poverujem u to, ali mi ljudi, smešeći se, sasvim nesumnjivo dokažu da je tako.


14. februar. Ako bih se ubio, sasvim je izvesno da niko nije kriv, čak i kad bi, na primer, očigledni najbliži povod bilo ponašanje F. Ja sam već jednom u polusnu zamislio scenu koja bi se odigrala kada bih, predviđajući kraj, sa oproštajnim pismom u džepu, došao u njen stan, bio odbijen kao prosac, položio pismo na sto, pošao na balkon, zadržavan od svih koji bi pritrčali, otrgnuo se i, dok jedna ruka za drugom mora da me pusti, preskočio ogradu balkona. A u pismu bi pisalo da ja doduše skačem dole zbog F., ali da se ništa bitno za mene ne bi izmenilo ni da je moja prosidba prihvaćena. Meni je mesto dole, ne nalazim drugo rešenje, F. je slučajno ona u kojoj bi se ostvarila svrha mog života, ja nisam kadar da živim bez nje, i moram skakati dole, ali ja – i F. to naslućuje – ne bih bio kadar ni da živim s njom. Zašto ne iskoristiti ovu noć za to, već vidim pred sobom govornike današnje večeri u roditeljskom krugu, koji su govorili o životu i o stvaranju njegovih uslova – ali ja se držim svojih predstava, ja živim sav zapetljan u život, ja to neću učiniti, sasvim sam hladan, žalostan sam što me košulja steže oko vrata, proklet sam, gušim se u magli.

Bonus: Nešto malo praznično


2 komentara

izmedju

Razmisljam se ovih dana o nabavci Kafkinih dnevnika i prepiske, ovaj odlomak me ubedjuje da bih mozda trebalo da to stavim na listu prioritetnih nabavki.

Anthony W. Mouse

Ima i dosadnih dijelova, kad putuje pa po tri stranice samo nabraja šta je vidio u rečenicama po tri riječi, ali uglavnom je odlično. Nabavi! :D

Post a Comment